Snežana Mijić je slikarka, konzervatorka u “Galeriji Matice srpske”, trenutno na doktorskim studijama primenjene umetnosti i dizajna na novosadskoj Akademiji umetnosti. Neposredan povod za naš razgovor je njena izložba “O svinjama sve najlepše”, u Kulturnom centru “Laza Kostić” u Somboru. Kustoskinja Iva Leković piše u katalogu: “Zoopraksiskop Snežane Mijić polazi od jednostavne zamisli koja se mutiplikuje u nekoliko pravaca tumačenja. Uzimajući motiv svinje iz fotografske serije životinja u pokretu Edvarda Mejbrida, koga možemo smatrati pionirom multimedijalnih i intermedijalnih istraživanja, autorka preispituje odnos tradicionalnih i novih medija, ujedno skicirajući i (uvek) aktuelno stanje društva”
“VREME”: Motiv svinje na ovoj izložbi ponavljaš kroz različite tehnike: ulje na platnu, kroki, video, instalacije… Zašto ovaj motiv i šta ti je donelo iskustvo ponavljanja?
SNEŽANA MIJIĆ: Pre svega u tehničkom smislu savladala sam raspored njenog tela. Naučila sam kako izgleda telo svinje. Primetila sam, kada se iznese pečenje (smeh), da mogu da prepoznam koji je to deo svinje i to me odvrati od jela. Recimo, prepoznam obraz na tacni i bude mi morbidno da uzmem i pojedem ga, jer, kao, već smo se upoznale. S tehničke strane to je upoznavanje, ruka sama nauči oblik životinje. Zatim samo njeno kretanje, pošto se cela izložba bazira na Mejbridžovim fotografijama. Po njegovim fotografijama radila sam slike i onda sam pratila raspored nogu, kad koju nogu podiže, sam taj pokret bio mi je interesantan, jer svinja je brza životinja, koliko god da je nezgrapna. A sad, šta za mene svinja znači… Dugo se valjalo u podsvesti sve ono što su poznate asocijacije, ali ima tu i puno toga ličnog. Pravila sam kolaže sa svinjama ranije, a šta sve to pokreće u meni i šta kroz taj motiv hoću da kažem… ne znam, ima tu terapijskog rada. Stvaranje je, mislim, gotovo uvek i terapijski proces. Uostalom kreacija i frustracija su bliske…
Inspiracija je bila Mejbridžov rad. Zašto?
On je dobio narudžbinu da fotografiše konje, tada je bilo popularno klađenje na konjske trke (kao i danas uostalom) i, radeći, ustanovio je da konju, dok trči, u jednom trenutku nisu sve četiri noge na zemlji. Pokušavajući da reši zadatak koji je dobio, on je napravio šemu: na ceo jedan zid koji je bio u mrežama postavio je fotoaparate u niz, izmislio daljinski okidač tako što je na stazu kojom su životinje morale da prođu postavio konopce, a konji su ih, prolazeći, povlačili i tako se zatvarala blenda (nisu, naravno, postojali automatski mehanizmi kao danas). Meni je taj proces zanimljiv, interesantan je bio Mejbridž, bio je i u zatvoru zbog ubistva počinjenog iz ljubomore… Pored fotografija sa životnjama fotografisao je pejzaže… Zanimljiviji mi je od mnogih umetnika dvadesetog veka koji su bili, ili jesu, u središtu pažnje. Inspiracija je bila i pokret kojim se bavio Mejbridž. Mene od detinjstva zanima animacija, vizuelni efekti u filmovima koji su se koristili pre ove današnje tehnologije. Sama animacija meni je poput optičke varke u kojoj jedan problem razlažeš na niz malih frejmova i, kako to listaš, dobijaš ceo jedan život, to me je uvek fasciniralo. Animacija me je zanimala u tom tradicionalnom smislu. Uostalom, i danas se Mejbridžov materijal koristi kao najbolji materijal za pokret. On je uradio osnovu novih medija, zapravo. I to po narudžbi kockara (smeh).
Naslov izložbe je “O svinjama sve najlepše”. Jedna od prvih asocijacija je Orvelova Životinjska farma. Kako razumeš naslov koji si dala izložbi?
Dala sam ga intuitivno, bukvalno dok sam radila, mislim da on označava kraj jednog mog unutrašnjeg procesa, dugogodišnjeg. Negde osećam da se završava jedna etapa života i da tako treba i ostaviti, zaokružiti, biti zahvalan na iskustvima koja možda i nisu bila prijatna. Svinja je kao simbol kompleksna, kustosi izložbe Iva Leković i Goran Vujkov pominju u tekstovima za katalog njenu složenu simboliku. Njen raspored organa je najsličniji ljudskom, njen mozak je najsličniji ljudskom, koža… Majstori tetovaže vežbaju na koži svinje jer je najsličnija ljudskoj. Meni su svinje postale drage, pogotovo kroz rad na izložbi, upravo kroz ponavljanje motiva, istraživala sam njihov način života, kako se ponašaju u oboru, kako se ponašaju u divljni, kako se ponašaju na velikim farmama, gazde im dodeljuju razne uloge, na različite načine odnose se prema njima. Nerast se, recimo, tretira na poseban način, od njega zavisi potomstvo, kvalitet tog potomstva… Krmače umeju biti agresivne, nemaju obzira, ne saosećaju s prasićima, zatim imate prasiće koji se u prvih šest meseci hrane bogovski, da bi posle bili najbolji proizvod farme. Imate male ruralne farme, klasične obori sa svinjama koje možemo videti po selima, koje imaju hlad, najčešće i blato, koje svinje vole. Ta priča je drugačija nego na velikim farmama. Možda te ne hrane kao na velikim farmama, ali imaš šansu da pobegneš (smeh). Uostalom popularno je da se svinje drže i kao kućni ljubimci. Odrasla sam u Somboru, mnogo vremena sam provela na vikendici, pored grada, to je gornje Podunavlje, ponekad su umele da dođu divlje svinje i uvek su nas upozoravali na njih. Tamo nema ni medveda ni vukova, divlja svinja je opasnost.
Koliko je prostor gornjeg Podunavlja mesto odakle crpiš inspiraciju?
Pre svega kroz boje koje dominiraju mojim radovima: zelena, braon, oker, plava, to je nešto što su boje tog terena. Primetila sam da crvenu ubacim čak smišljeno, pokušavam da pobegnem nekad od tih boja, ali ne mogu (smeh).
Slikar Milan Nešić ti je na studijama rekao da je već dovoljno ludo što je neko izabrao da bude slikar, te da ne treba da brine, snaći će se. Kako se snaći danas na sceni? Kustos Goran Vujkov napisao je da se ova izložba može razumeti i kao kritika elitizma u umetnosti.
Moram da priznam da tek sad izlazim na scenu sa samostalnom izložbom za koju mogu da kažem: OK, to sam donekle ja. Prošlo je deset godina od kada sam završila slikarstvo i nije da nisam htela da se bavim slikarstvom, nego, bukvalno, moraš sebi da napraviš uslove da bi se time mogao baviti. A kada imaš potrebu da stvaraš, to se nameće kao prioritet. Kada čovek ne radi, ima osećaj da stalno odlaže nešto važno. Koliko god da čovek gradi sebe u nekim drugim poljima, čak i ako mi ta polja donose novac, opet imam osećaj da je slikanje, stvaranje, ono što bi trebalo da radim. I onda dok stvoriš uslove… Ne želim da kukam, ne mislim da je to žrtva, ali hoću da kažem da je to stanje stvari. Čovek se u današnjem svetu bori za stvaranje, ali ta borba, istovremeno, gradi i integritet. Čovek mora da stane iza onoga za šta se izborio. To je autentično, nije lažno, nije to nekakav poluproizvod. A što od toga ne živim upravo mi daje slobodu. Teško je proceniti s kim se, na sceni, uopšte povezati, pogotovo iz pozicije žene. Nema recepta, nema podrške sistema, niko ti ne kaže šta da radiš i kako…
Važna je bila podrška preminulog slikara Ljubiše Dimitrijevića.
Da, kod Ljubiše sam išla na pripreme i od njega sam naučila kako da posmatram stvari, kako da ih, uslovno rečeno, rastvorim i ponovo sastavim, kako da radim varijacije na temu. On je prepoznao potencijal u načinu na koji razmišljam i samo ga je oblikovao. Posle toga je taj autentični deo mogao da opstane u različitim uslovima. Bila je jaka ta kapisla koju je napravio, doslovno integrisan način razmišljanja: čovek mora biti svoj. Naročito u školama, kada si mlad, to nije lako, niko se ne bavi tobom tako da pokuša da razmišlja kako ti razmišljaš, iz tvoje pozicije. Profesori govore šta bi oni uradili na tvojoj slici, a ne upućuju te na to šta bi ti trebalo da uradiš. Doduše, tu čovek nauči koga da sluša, a koga ne. Važno je umeti probrati tuđa mišljenja.
Imaš trideset i četiri godine. Kako razumeš vreme u kome živimo? Studentske blokade traju više od šest meseci.
Mislim da je moja generacija sklona skepsi, entuzijazam dvehiljaditih koji su imali naši roditelji i izneveravanje tog entuzijazma pamtimo kao patern koji se stalno ponavlja. Ima tu nečeg od onog: verovaćemo kada vidimo da se zaista desilo, ali je moj stav jasan. Meni je jasno da je trigerovano puno stvari koje su dugo bile pod tepihom. Traumatizovano smo društvo i mislim da moramo biti svesni da nas čeka puno posla. Da bi promene bile temeljne, čeka nas posvećen rad kao društva. Nadam se da smo svesni da procesi koji nas očekuju i kroz koje moramo proći zahtevaju odricanja, nadam se da ćemo kao društvo imati jasan fokus. Svako treba da počne od sebe.
Slikarka si, konzervatorka i na doktorskim si studijama iz enterijera prostora. Kako projiciraš budućnost?
Pišem i projekte (smeh), danas morate raditi više poslova. Vidim budućnost u formiranju zdrave umetničke zajednice, poput haba gde će mlađe generacije, kao i one koje prosto nisu dobile šansu a žele da slikaju, da se bave vizuelnom umetnošću, prosto da dobiju siguran prostor. A za to se moraju stvoriti uslovi. Bavim se digitalnom rekonstrukcijom enterijera i mene uvek kroz analizu prostora interesuje analiza načina na koji neko živi, višeslojno istraživanje nečijeg života iz prostora u kom je živeo, to je ono što me zanima, taj istraživački deo mi je najzanimljiviji. Na taj način vidim i prostor koji bi okupljao zajednicu. I u ovom prebrzom vremenu posvećenost je ključ i nadam se da ćemo to razumeti i kao društvo: važno je da sami sebe shvatimo dovoljno ozbiljno.
U organizaciji Konzulata Jamajke, a po ideji počasnog konzula gospodina Mirka Miljuša, YU Grupa je u martu spakovala kofere i odletela na Jamajku. Tamo je snimala stare pesme u rege žanru, a nikad mlađi Jelići dali su svoj doprinos već aktuelnom projektu pod nazivom “Prekookeanski most”.
Cela priča o Brajanu Vilsonu, nedavno preminulom geniju pop muzike i lideru The Beach Boys-a, prelama se kroz priču o njihovom apstraktnom hit singlu za sva vremena Good Vibrations
U drugom činu Leone i Glembaj zarili su se jedan u drugog ko kobac u kopca. Taj surovi obračun završio je Glembajevom smrću. U samrtnom hropcu uz pojavu barunice Kasteli, stari Glembaj završio je u naručju sina. To je omaž Mikelanđelu i njegovoj skulpturi “Pijeta”. Scenu “Pijeta” smislio je Danilo Marunović
Ivan Antić, Kajzermilen glič (mikroputopis u tri glasa), PPM Enklava, 2025 Kajzermilen je četvrt u Beču, svakako ne prva koja pada na pamet kada se pomisli na ovaj grad, ali, sa svojim golim i sivim distopijskim prostorima, otuđenim “totalitarizmom dimenzija”, možda paradigmatična za savremeni svet. U tom okruženju troje Antićevih lirskih junaka ostavlja utisak postflanera, besciljnih uličnih hodača, koji se kreću gradskim prostorom u kome, uprkos precizno popisanim tragovima ljudskog prisustva, kao da nema ničega
Završna predstava Instituta za umetničku igru „Human design“ bavi se pitanjem identiteta zadatog rođenjem i čovekovom potrebom da sam izabere ono što oseća da jeste
Lazar Hrebeljanović nije samo vojnik i vladar, već svetitelj koji svedoči da Carstvo Božije nije u suprotnosti sa borbom za pravdu
U svojim obmanama po pitanju Vojske Srbije, u koje se upliće kao pile u kučine, Aleksandar Vučić je otišao korak dalje ne bi li ispeglao one prethodne
Pretnje Aleksandra Vučića i njegovi pokušaji da obeshrabri građane da se priključe Vidovdanskom protestu zvuče kao zviždanje u mraku
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
