Vaš vek, moja briga

Verujem da bi se piscu koji se vajka da se, kao sirak tužni brez igđe ikoga, zaglavio „u tuđem veku“ u formi žilavog preostatka onog prethodnog, dopala sledeća scena, inače sasvim autentična (imam i svedoka!). Treći je juni, lipanj je zabeharao novosadskim vazduhom, u toku je završno veče Sterijinog pozorja, promičem Trgom Slobode prema Srpskom narodnom pozorištu, i baš tamo negde kod „Meka“ čujem neku graju, razaznajem svoje ime, a onda vidim dva tinejdžera kako idu k meni – bez metalne šipke, za dobrodošlu promenu. Dobar dan, gospodine T, izvin’te na smetnji & dosadi, imali bismo jedno pitanje. Samo napred, kažem ja, a kroz glavu mi proleće ama baš svako stvarno i moguće pitanje, svako osim onog koje ću zaista dobiti. Elem, sutra polažemo maturu iz srpskog, da li biste nam pomogli? Konkretno, zanima nas sve o Korenima Dobrice Ćosića! I onda zatičem sebe kako sledećih, šta znam, ne manje od pet-šest minuta razlažem klincima sve čega se mogu setiti u vezi s tom knjigom (čitao jako davno, pre nego što su oni bili u srednjoročnom planu glede rođenja!), pa to širim na ostatak „Ćosićevog romanesknog opusa“ koji, je li, proističe iz te knjige kao začetka sage o Katićima, Dačićima i uopšte o „srpskom čoveku“ u modernoj istoriji…

Bogo moj, kako li su prošli ti klinci na maturskom? Kako li fercera Ćosić via Pančić? Ako neko zna, neka mi javi! U svakom slučaju, i u ovom veku, Ćosiću navodno tako „tuđem“, u zemlji Srbiji nekome nešto u probijanju kroz život i priključenija zavisi od toga kako je pročitao i shvatio Ćosića… Pa sad vi vidite.

STRATEGIJA OBJAVLJIVANJA: Knjiga U tuđem veku (Službeni glasnik, Beograd 2011), razbaškarena na bezmalo četiri stotine stranica, Ćosićevo je dnevničko hroničarenje Srbije i sebe u njoj (hm, ili će pre biti obrnuto?), u periodu od početka 2000. godine (koju pisac, s dražesnim otporom prema novom milenijumu, uporno piše kao 1999+1; nešto kao drenovski millenium bug?!) pa do sredine marta 2003., to jest do ubistva Zorana Đinđića i još koji dan pride, tek toliko da u nju stane i svojevrsni nekrolog ubijenom premijeru, kojeg će Ćosić posthumno „posiniti“, tvrdeći da je Đinđić nekako baš poslednjih meseci pred smrt usvojio sve ključne postulate njegove, Ćosićeve „nacionalne politike“, naročito one prema Kosovu. A onda ga dušmani ubiše – što je sigurno naručeno iz inostranstva, mudruje Ćosić. To zato da Đinđić ne bi stigao da sprovede Ćosićeve spasilačke ideje, što je baš krenuo da radi, časna reč.

Mada se partizan i nekadašnji „društveno-politički radnik“ Ćosić odavno odrekao doktrine komunizma, neki tipično „komunistički“ obrasci mišljenja i delovanja žilavo su prisutni ne samo u Ćosićevom jeziku i rezonovanju, nego i u nečemu što bismo mogli nazvati strategija objavljivanja. Kako drugačije objasniti da tek sada pred publiku dolaze dnevnički zapisi od kojih je najmlađi star već osam i kusur godina, kako ako ne prisećanjem na besmrtnu sentencu „nije trenutak, drugovi“? Zato nam Ćosić uskraćuje svoje dnevničarenje in-real-time (ne doslovno, dakako), nego nas – ekonomišući trenutkom kao kakva tetka zimnicom – štedro zasipa zapisima iz jučerašnjeg sveta… Pri tome nam diskretno daje na znanje da on i dalje piše, tako da će nas svojim sadašnjim sećanjima i razmišljanjima (da zloupotrebim nedužnu Nadeždu Mandeljštam) verovatno počastiti tamo negde 2018 ili 2020, ako poživi, što mu srdačno želimo. I ako još bude bilo nekoga kome će biti stalo do toga šta Ćosić sada o nečemu ili nekome misli, a što neće sada da nam kaže nego jednom u budućnosti, kad zaslužimo. Ili kad pomremo. Kako god, verujem da će i tada neko da me cima za rukav zbog maturskog i Korena; neke stvari se u Srbiji nikada ne menjaju (što možda i nije loše, neću da prejudiciram).

Dobro, ali šta je to što je pisca Deoba (tog prvog romana Druge Srbije!) najviše zaokupljalo u poslednjoj godini starog i prvim godinama novog veka? Na prvom mestu, on sam. Ovo kažem bez ikakve ironije, uostalom, u tome nema ničega skandaloznog: prirodno je da pisac, pa još vremešan, zdvaja nad sudbinom, manje svog građanskog lika a više književnog dela, u vremenima koja dolaze, u tom „tuđem veku“ za koji Ćosić dobro predoseća da ga ič ne razume, povremeno tvrdeći kako za njega i ne mari – vaš vek, vaša briga… Okej, pošteno. Pod uslovom da se toga dosledno držite…

Iako će kasnije napisati – možda i nepotrebno – svojevrstan appendix „Vremenu vlasti“, Ćosić na mnogo mesta ponavlja, rezignirano, a nekada i gotovo očajavajući, da je „završio svoje romansijersko delo“, da je kao beletristički pisac – mrtav, bivši. I pita se ima li onda smisla mrčiti ‘artiju, kada to već ne može biti ono što ga je učinilo znamenitim, Veliki Romani? Strast više javno-političke nego književne naravi ipak preovladava, i pisac ne može a da makar hroničarski na posmatra taj „tuđi vek“…No, možda i gora od teskobe pred „dovršenošću“ književnog dela je zebnja pred sudbinom već napisanog: hoće li taj opus nadživeti piščev vek, hoće li biti zanimljiv sadašnjim i budućim čitaocima? Ćosić nema mnogo iluzija, i jasno oseća koliko je njegov spisateljski uticaj drastično opao u poslednjih dvadesetak godina, tešeći se da je to možda samo hir epohe, i da niko ko bude želeo da nešto zna o Srbiji XIX i naročito XX veka neće moći mimo njegovih knjiga. Pa, da ga utešimo: to je svakako tačno, bez obzira na bilo čiji vrednosni sud.

HAŠKE EGZALTACIJE: Ćosić učestalo lamentira nad prethodnim vekom, nad njegovim užasima i zastranjenjima, takođe i preispituje svoju ulogu u njemu, ne libeći se da prizna ni svoje stare zablude, ali i deprimirajuće tvrdoglavo braneći nove… Pisac se, dakle, povremeno osvrće na prošlost, na sve one topose predobro poznate iz dosadašnje ćosićiane, naročito nefikcijske (svetski rat, partizanija, komunizam, titoizam, „dobrionska“ i „odbrionska“ Jugoslavija, disidencija, intelektualno-politički prijatelji i oni drugi, novi rat, raspad zemlje, miloševićevska decenija, sopstveno „predsednikovanje“, Bosna, Dejton, bombardovanje etc.) I tu nema ničega suštinski novog, makar i u vidu podatka, a kamoli nekog pomaka u piščevom rezonovanju i (samo)percepciji. Zanimljivije je, dakako, videti kako pisac i javni delatnik impresivno širokog spektra uticaja (mada se malo-malo pa „penzionerski“ samosažaljivo vajka kako ga niko više ne zarezuje nizašta…) ocenjuje svoje savremenike i svoju savremenost. Najpre – Milošević. Dnevnik pokriva vreme agonije i vrhunca ludila tog režima, potom njegov pad, Miloševićevo hapšenje i transfer u Hag, neokončani sudski proces. Ćosić je prema Miloševiću i njegovoj bizarnoj i opasnoj supružnici gromko kritičan (mada s odloženim dejstvom…) dok su na vlasti, potom ambivalentan, po hapšenju bolećiv, po Miloševićevom „trijumfalnom“ hagovanju gotovo pa egzaltiran, sve ubeđeniji da će S. M. svojim „briljantnim držanjem“ pred Tribunalom (koji Ćosić, dakako, „ne priznaje“, kao u kakvoj parodijskoj sceni na znameniti Titov iskaz pred „buržoaskim“ sudom!) izvaditi fleke svoje katastrofalne vladavine. Ukratko, njegovo je rezonovanje o tom čoveku i njegovoj epohi tako kobno slično dumanju bilo kojeg birtijskog everymana iz Duboke Srbije: nošeno trenutnim paraemotivnim impulsima, bez ozbiljne refleksije, bez makar i pokušaja zadiranja u uzroke i korene (sic!) kobnosti tog čoveka, ali i nečega što je mnogo šire od njega, a što on samo personifikuje.

OTAC I SINOVI: Potom – Koštunica i Đinđić. Verujem da je to ono što najviše draška „čaršiju“: kako „otac nacije“ gleda na dva političara koji su obeležili postmiloševićevsku Srbiju? Ćosić se prema njima u neku ruku „očinski“ postavlja, što i nije tako neprirodno, jer se radi o njegovim mlađim, a dugogodišnjim poznanicima, pa u širem smislu i saradnicima iz davnih „disidentskih“ dana. Istovremeno, od njih ište i pomoć i zaštitu kada misli da mu je potrebna, što je, naizgled paradoksalno, takođe očinsko ponašanje: kada Otac zanemoća i nađe se u nevolji, valjda je prirodno da mu sinovi pomognu… Koštunica je Ćosiću prirodno bliži, svetonazorom i temperamentom, i svim onim verbalnim rekvizitarijumom „moravske“ varijante desničarskog etnonacionalizma, i to se u ovim zapisima i te kako oseća, mada istovremeno piščev staropartizanski habitus deluje alergijski na Koštuničin monarhizam i klerikalizam… Mimo toga, on Koštunici „svetonazorno“ ipak nema šta da zameri: kada se ljuti na njega, ljuti se na njegovu neodlučnost, možda i državničku nesposobnost, ali ne na njegovu ideologiju. Sa Đinđićem stvari stoje drugačije. Ćosić je od početka veoma skeptičan prema predsedniku Demokratske stranke, pita se da li je on pravi čovek za vođenje postmiloševićevske Srbije, a potom se, još pre formiranja Đinđićeve vlade i tokom njenog delovanja, vrlo oštro suprotstavlja „mondijalističkom“ kursu koji zauzima Đinđićeva Srbija; to jest, Ćosić u osnovi varira onu vrstu jezika i argumentacije koju su, nakon ubistva premijera, neki njegovi saradnici pripisivali „orkestriranoj kampanji antihaškog lobija, kriminalnih struktura i ostataka starog režima“ protiv Đinđića. Poslednjih meseci Đinđićevog života dolazi do postepenog preokreta, i Ćosić o njemu govori s mnogo više uvažavanja. Znam da to šašolji jednu vrstu tabloidne radoznalosti, ali nedostojno je napamet špekulisati radi li se tu o nekakvoj antidatiranoj „naknadnoj pameti“ i pokušava li to Ćosić da „simbolički kapital“ mrtvog Đinđića iskoristi za neke svoje ciljeve. Činjenica jeste da se Đinđić viđao i konsultovao sa Ćosićem – kao i sa tolikima drugima – a sve ostalo je na savesti svakoga ko o tome svedoči.

Evo i kutka za zabavni trenutak: jedna od opsesivnih tema Ćosićevih zapisa su – „petokolonaši“, izdajnici, mondijalisti, plaćenici, soroševci… Ukratko zla i strašna Druga Srbija (kojoj je Đinđić kao premijer tobože izručio onu Prvu) sa širom okolinom… Tu svoje poimence dobijaju svi redom – jedan je uzgredni, a posve besmisleni gelerčić poleteo i ka mojoj glavi, što je vrlo simpatično i šarmantno i komifo i stylish i herzlich – a sve to zajedno nikada ne ide dalje od pompezno-nipodaštavajuće ljutitosti povređene taštine, koja na zuj svakog komarca puca iz artiljerijskog oružja, to jest, poteže teške i morbidne ideološke diskvalifikative prema svakome ko bi se usudio pomisliti da Ćosić možda nije najveći srpski spisatelj ever… Doduše, i među sada groteskno namnoženim „antićosićevcima“ (znate već onu dosadnu parazitsku ekipu koja uvek dođe na gotovo, pa onda uzme da se gosti, ali ajd’ što se gosti, nego što se busa u prsa i larma do neba…) ima stvarno kojekakvog bofla, među kojim dominiraju oni koji najviše obožavaju da Imaju Mišljenje o svemu što nikada nisu ni čitali, niti će.

Mnoštvo je još sitnih „cvebica“ rasuto uzduž i popreko ovih ekstenzivnih zapisa iz jedne postromansijerske dokolice, i njihovo bi analiziranje zahtevalo mnogo više prostora. Mada, opet – čemu? Ćosić koji nam se prikazuje u U tuđem veku neće osvojiti nove čitaoce, niti će izgubiti stare, jer ni na koji način ne iskače iz zone predviđenog i predvidivog. Ako bi, kao pisac, nečega trebalo da se boji, onda bi to moralo biti to, a ne šta se ko drznuo misliti o njemu… Kako god, Koreni su i dalje tu, pa sad ti lepo maturiraj, Srbijo!