Izraz „les vandalistes“ bio je prvi put upotrebljen za vreme Francuske revolucije protiv onih koji su u njeno ime uništavali dvorce, crkve i manastire, slike i skulpture, biblioteke i arhive. Ali, neko kao Robespjer nije bio vandal samo za kontrarevolucionare; mnogobrojni revolucionari koji su želeli da zaustave preterivanja ekstremista takođe su prihvatili ovaj izraz. On je bio oružje Termidora za napade na Teror.
Vekovima su Vandali smatrani za najvarvarskije od svih varvara i Prosvećenost se složila. Ali, jedan veoma značajan preteča Epohe razuma odlučio je da bude drugog mišljenja – Hugo Grocijus, čovek reda i mira. Njegova Historia Gothorum, Vandalorum et Langobardorum, objavljena u Amsterdamu 1655, bila je blagonaklon opis dela ova tri varvarska naroda. Možda je Johan Hojzinga bio u pravu i Grocijusova pobuda bila je da oda čast i poštovanje Švedskoj slaveći njene pretke Gote. On je, naposletku, bio ambasador Švedske u Parizu od 1635.
Bilo kako bilo, „les vandalistes“ revolucije optužili su prošlost za vandalizam. Zar se nije sastojala od feudalnog ugnjetavanja, kraljevske tiranije, verskih predrasuda? Tako su u ime budućnosti razarali njene umetničke simbole.
Budući da smo mi deca Prosvećenosti, teško nam je da priznamo kako su „les vandalistes“ takođe bili njeni potomci. Mi ističemo da je Prosvećenost bila za umerenost i razum i očuvanje iz prošlosti svega što je vredno, dok su „les vandalistes“ bili ekstremisti. Ali, prosta je istina da je Prosvećenost želela da oslobodi i menja više od bilo čega drugog. A može li se to učiniti bez bar nešto vandalizma?
*
„Les vandalistes“ uništavaju manastir zato što je sedište verske zatucanosti, ostatak srednjovekovnog mračnjaštva, stub feudalizma i kraljevske moći, neprijatelj nauke i razuma. Ali, mnoge manastire su razorili u unosnim poslovima sa nekretninama preduzimači bez političkih mišljenja. Koje je rušenje moralno više odurno? Kome je teže oprostiti: revolucionaru zanesenjaku ili bezdušnom poslovnom čoveku, robu ideologije ili sluzi novca? Šta bi starešina manastira ili arhitekta imao da kaže?
*
Oni koji ne vole revolucije, tvrde da je vandalizam njihova suština; oni koji su milosrdni prema njima, kažu da se razaranja dešavaju u svim periodima prevrata. Ali, šta je sa dugim periodima mira? Da li su oni bez vandalizma?
Fotografije Njujorka sa kraja devetnaestog veka ili početka dvadesetog često pokazuju lepe zgrade koje više ne postoje. Svako zna šta se dogodilo. Cena zemljišta rasla je tako strmo da je prestalo da bude unosno iznajmljivati stanove u zgradama. Tako su sravnjene sa zemljom, zemljište prodato i oblakoderi sazidani za kompanije i banke.
Evropski gradovi pretrpeli su sličan udes. Naimenovan od Napoleona III, baron Osman je obnovio Pariz pedesetih i šezdesetih godina devetnaestog veka. Zamenio je uske vijugave ulice širokim, elegantnim avenijama i bulevarima sa redovima drveća. Stari Pariz je uništen da bi se izgradio Novi Pariz. „Osmanizacija“, kako se ponekad naziva, značila je kraj srednjovekovnih četvrti i nestanak mnogih drevnih lokalnih zajednica. Osmanova značajna ostvarenja nadahnula su slična pregnuća u mnogim evropskim i američkim gradovima. Ali, porota još zaseda tražeći odgovor na pitanje koliko je onoga što je porušio trebalo sačuvati?
Na gravirama Đovanija Batiste Piranezija, majstora gravera iz osamnaestog veka, mi se divimo tragičnoj lepoti i veličanstvenosti carskog Rima. Piranezi je video sebe ne samo kao umetnika već i kao čuvara uspomene na napuštene drevne spomenike. U eseju o Piraneziju, Margerit Jursenar nas podseća da je „najmanje trećina spomenika koje je Piranezi nacrtao u međuvremenu iščezla, a ono što je ostalo najčešće je opljačkano…“. Stanovnici Večnog grada bili su nesumnjivo uvek ponosni na njegovu lepotu, ali nekako nisu uspeli da sačuvaju mnoge od njegovih spomenika čak ni za sledeću generaciju – a kamoli za večnost.
Revolucije i ratovi, ideologije i političke strasti, verska i antiverska netrpeljivost – svi oni rađaju vandalizam. Ali, kao što tri primera iz Njujorka, Pariza i Rima pokazuju, mir mu nije brana.
*
Britanski slikar Grejam Saderland bio je sjajan portretista koji se trudio da uhvati karakter onih koje slika i nije se ograničavao na njihove crte koje im najviše laskaju. Godine 1954, dva doma britanskog parlamenta naručila su od Saderlanda da naslika portret Vinstona Čerčila. Bio je to ubedljiv portret – možda previše upečatljiv i možda malo karikaturalan. Posle smrti Vinstona Čerčila a pre nego što je portret javno izložen, Čerčilova udovica ga je spalila.
Mi osuđujemo Klementinu Čerčil zbog njenog vandalskog čina, ali na neki način ne baš mnogo. Kad god se priča ova priča, oni koji je slušaju su zaprepašćeni i zabavljeni u isto vreme. Znači li to da mi smatramo kako su naša ličnost i naš identitet, naše dostojanstvo i možda sujeta, iznad umetničke slobode i vredniji čak od značajnog umetničkog dela? Da li mi nekako verujemo u pravo na samoodbranu protiv umetnosti koja predstavlja nas i one veoma bliske nama na način koji nalazimo da je štetan? U svakom slučaju, mi sigurno ne mislimo kako imamo pravo, a kamoli dužnost, da branimo druge. Na primer, mi bismo strogo prebacivali Klementini Čerčil da je uništila neki drugi portret od Grejama Saderlanda, recimo izuzetno nelaskav Somerseta Moma. Razlog za naše dvostruke standarde nije složen i rafiniran, čak je primitivan, ali je ipak nekako ubedljiv: Vinston je bio njen suprug, dok Somerset nije.
*
Kakav je naš stav prema onim umetnicima koji sami uništavaju vlastita umetnička dela? Konstantin Kavafi uništio je većinu svojih pesama da bi mogao da sačuva samo najbolje od najboljih. Niko ga ne prekoreva zbog ovog auto-vandalizma. No kako mi znamo da je on bio u pravu pri svojim izborima? Možda je uništio neka remek-dela? A čak ako su sve uništene pesme doista bile gore od onih sačuvanih, vrlo je verovatno da su ipak bile prilično dobre. Naposletku, napisao ih je Kavafi. Treba li umetnici da traže savršenstvo kroz uništavanje?
Dok se Kavafi Uništitelj ne kritikuje, Maksu Brodu Čuvaru se dive. Mi smo zahvalni što nije održao obećanje koje je dao Kafki, da će uništiti sve njegove neobjavljene rukopise. Ipak, bilo je to obećanje dato prijatelju koji mu je poklonio svoje poverenje a koji nije bio duševni bolesnik. Ima onih koji bi stavili lojalnost prijatelju iznad lojalnosti umetnosti i spalili rukopise. Ali, njihovo mesto u istoriji književnosti bilo bi vrlo neugodno. I mnogo gore nego Kafkino da je on sam učinio ono što je tražio od svog prijatelja da učini. Izgleda da i u stvaralaštvu i u uništavanju mi očekujemo od umetnika da se oslanjaju samo na vlastite napore.
