Istorijska sednica Skupštine Srbije. U prvom redu Koštunica, pa Labus (ko na FEST–u), onda prazno mesto (neko nije došao u bioskop ), pa Tadić. Nema semenki, jer je premijera, loša mesta, prvi red, lomiš vrat, a kod akcionih scena cima te buka iz zvučnika. Na bini radikali koji se deklarišu bedževima, izuzetno inspirisani, kolovođa Toma, Vučić na kecu. Po meni su jedinstveni trenuci rasprave oko toga ko je u sali miljenik Kineza, a nije Bata Valter. Trik pitanje. Koga je kineski ambasador pratio do vrata rezidencije, a koga još dvesta metara pride. Poštovanje i ugled u svetu postali su objektivno merljive kategorije, a jedinica mere je metar dužni od vrata neke strane ambasade, ili vladine institucije. Od danas je neophodno unutar Ministarstva spoljnih poslova osnovati specijalnu radnu grupu naoružanu pantljika-metrom, ili (ako se nađu sredstva) laserskim meračem daljine (kao pri uviđaju uz nazočnost Legije i Zvezdana Jovanovića), pa da premerimo bato. Toma Nikolić u Kini 200 m; u ruskoj dumi 400 m; u Kongresu SAD (mrtva trka sa Bogoljubom, kojeg još tamburaški prati marijači orkestar kongresmena); Tadić kod Širaka (do kola, neutvrđena daljina). Dodatne bodove takmičar stiče dužinom mahanja (mereno u sekundama), a posebno se boduje rastanak u suzama, naricanje i padanje u nesvest stranih diplomata, setite se samo Kaunde (il beše Mugabe) na Titinoj sahrani. Nekako neozbiljno nadmetanje u doba pregovora o Kosovu, ili ja zaista nemam sportskoga duha?
Paralelno teče finale sudskog procesa u Hagu, ali povodom tužbe BIH za agresiju i genocid. Mi smo se dugo pravili da nemamo ništa s tim smešnim optužbama, a danas imam utisak da se uzdamo u rupu u zakonu. Nismo bili članovi UN-a, sud nije nadležan. OK, shvatam da je poslednjih desetak godina naše pravosuđe uglavnom počivalo na rupama, mogao je čovek i da podmaže ako ima čime, a advokati odbrane umeju da zavlače proces koliko treba. Pominjali su se nekakvi dilovi i u ovom slučaju: kao mi njima suverenitet Republike Srpske, oni povuku tužbu, ili da se nagodimo van suda. Bez želje da bilo kako komentarišem suđenje, moram samo da primetim kako se u medijima o njemu uglavnom govori kao o pravnom nadmudrivanju. U „Insajderu“ na TV B92 familija Ratka Mladića tvrdi da je bilo žrtava, al’ bio rat, pa se nije ništa znalo, pa udaralo i pucalo sa sviju strana. Ipak, potpuno su sigurni da Ratko nije kriv.
Ovu hajdučku ikonografiju, nepažljivo je iskoristio Ilija Petković govoreći o stanju u našoj fudbalskoj reprezentaciji. Plava četa je spremna, da ne okasni, dok gora ne olista, ko rano rani i sve tako redom, sve ljuti hajduci, radosna im majka. Jeste, biće dana za megdana, al’ uz listanje gore se čeka predaja nekih drugih ‘ajduka, da bi naši mogli normalno da se nadmeću, bez sankcija i izolacije. Pošto smo se plasirali na Svetsko prvenstvo u fudbalu, javlja mi se da zajednica SCG neće dugo, jer nama se zemlja po pravilu raspadne pred važna fudbalska takmičenja.
Nešto više o budućnosti mogla bi nam reći Vidovita Zorka, koja nakon izlaska iz zatvora ne koristi više ono „vidovita“. Podsetila nas je na BK televiziji kako joj je slogan glasio – pomogla je mnogima pomoćiće i vama! Za sebe kaže da je srpkinja i tako dalje, konzervativno odgajana, trenutno bez posla i tako dalje, žena iz naroda, je l’ me razumete.
Neki dan je šetala Kalenić pijacom, gde je narod dočekao sa oduševljenjem. Ta pijaca stvarno mora da dobije status merila popularnosti, jer su tuda sa cegerima krstarili Bora Jović, Maršićanin (pre Švice), Vučić, vidovita Zorka, demokrate iz komšiluka, Dinkić, pa onaj iz Komore što je bio ministar, ni broja im ne znam. Niko se ne šeta po svojoj izbornoj pijaci, svi se guraju na Kalenić, nije to u redu. Zorkina baza je bila Borča, shvatam, nije veliki pijac, ljudi imaju baštice, ali kreni sestro redom, od prvog komšiluka i tako dalje, je l’ me razumete. Tako smo doživeli da umesto stare garde (Kleopatra, Zorka, Branka, Trgovčević) danas budućnost predviđaju neki astrolozi sa kompjuterima, otvore lap-top i samo vezu. Nema onog ljudskog šibicarenja preko telefona, je l’ me razumete. Ni Matija Bećković ne veruje onima što čitaju sa papirića, ili sa ekrana daleko bilo. Pasulj može, tarot može, ali poezija i proročanstva moraju svojim rečima, takoreći napamet i tako dalje, pred bogom i ljudima uživo.
