U poslednjih pet-šest godina, nakon izvesnog zatišja, do nas ponovo redovnije i sistematičnije dolazi ono najbolje iz recentne ruske literature, dakle one pisane nakon raspada sovjetske Imperije zla ili u godinama neposredno pred njenu propast. Pri tome, tu književnost ispisuju najbolji sadašnji ruski spisatelji, što će reći da je došlo do – vrlo uslovno govoreći – smene generacija: zvezde naših lektira sve do početka devedesetih bile su mahom disidentske vedete tipa Solženjicina, Vojnoviča, Sinjavskog, Brodskog; pojava veselog Edičke Limonova unekoliko je mogla biti mostom ili bezbolnim prelazom između različitih senzibiliteta a bogami i „epohalnih situacija“, ali je ovaj ubrzo prolupao najstrašnije i transformisao se iz benignog ekscentrika u opasnog ludaka, što je rezultiralo jednim zanimljivim upadanjem u procep: oni koji bi ga ovde mogli čitati gade se njegovog javnog lika i dela, dok oni koji imaju „političke“ simpatije za njega ne razumeju ovakvu literaturu… Kako god bilo, ako bismo tražili uistinu Nultu Tačku od koje je i kod nas prisutan novi, drugačiji senzibilitet ruske litrature, onda bismo je najpre našli u pojavi panorame nove ruske proze „Pljuska u ruci“ koju je koncem osamdesetih znalački priredila Dubravka Ugrešić (danas je ovde već pomalo zaboravljeno da je ona i prvorazredan „rusista“). Sledeće važne tačke širenja recepcije kreativnih previranja u ruskoj književnosti su antologije „Ruski cvetovi zla“ Viktora Jerofejeva (izd. Zepter) i poslednji deo „Antologije ruske priče XX veka“ Milivoja Jovanovića i Vladimira Medenice (Plato), te „Mrvice sreće“, izbor ženske ruske proze (Stylos). Istom senzibilitetu pripada i vrlo dragocen izbor savremene ruske drame „Gvozdeni vek“ (Zepter). Između su, dakako, sve one čudesne knjige Sergeja Dovlatova, Viktora i Venedikta Jerofejeva, Igora Jarkeviča, Viktora Pelevina, Aleksandra Genisa etc. Spisateljice su tu bile u debeloj senci, sve do nedavno, kada su bar deo pažnje koju zaslužuju privukle knjige Ljudmile Ulicke, Tatjane Tolstoj, intrigantne autorke „tranzicionih krimića“ Aleksandre Marinjine te, last but not the least, Viktorije Tokareve, koja je već u „Mrvicama sreće“ predstavljala pravo otkrovenje.
„Praznik u Rimu“ opširan je izbor (327 str.) od osam proza – neke su zapravo duže novele ili kratki romani – ispisivanih još od osamdesetih pa do današnjih dana. Već je uvodna, dugačka novela „Strelac“, neodoljiva pripovest o (u virovima Tranzicije) propalom inženjeru Kostji i njegovim zapletenim odnosima sa ženama i Fortunom nepatvoreni trijumf spisateljskog umeća, remek-delce ironijskog lirizma koji je, recimo, najvažniji sastojak dominantnog tona glavnine njenih proza: nešto poput diskretne elegije za koju ti se čini da bi svakog časa mogla skliznuti ili u patetiku ili u kalambur, a nikada se ne dogodi ni jedno ni drugo… Slično važi i za priču „Sentimentalno putovanje“, u kojoj Tokareva odvodi grupu sovjetskih „narodnih umetnika“ iz brežnjevljevske Epohe Zastoja na turističko putovanje u Rim, stavljajući čitaoca na samo jednu muku: da odvagne da li je spisateljica veći majstor u duhovitom portretiranju nesnađenosti mentalno porobljenog sovjetskog čoveka na kratko pripuštenog u slobodni svet ili u minucioznom vajanju likova koji svugde sa sobom nose breme svojih želja i strahova, tako „odviše ljudskih“, a tako sputanih sa svih strana. Tu se u punoj meri iskazuje i osobito izražena spisateljičina odlika: njeno dubinsko, nimalo pamfletsko uranjanje u ženski emotivni „sistem“, bez poštapanja Ideologijom bilo koje vrste. Moglo bi se reći da imamo posla s najrafiniranijim „ženskim pismom“ koje pri tome nema nikakvu potrebu da se takvim deklariše. Naslovni „Praznik u Rimu“, autobiografski intoniran, uvodi u priču nikoga drugog do ostarelog maestra Federika Felinija, dok nam autorka kao „uzgred“ ispreda još jednu storiju o neuporedivosti iskustava ljudi koji su na život gledali sa različitih strana jednog te istog Zida.
Nema prostora za pojedinačno pretresanje preostalih priča, ali kvalitet proza Viktorije Tokareve ne posustaje. Ne znam vala za taj Rim, ali pojavljivanje prve knjige Viktorije Tokareve na srpskom jeziku van sumnje je „Praznik u Novom Sadu“, a bogme i šire, gde god se na ovom jeziku čitati može. Nije li ovo pomalo euforičan iskaz? Jeste, pa šta!? Pri susretu sa ovako superiornom pripovedačkom moći zahvalni čitalac može, treba i mora da se prepusti odušku Čiste Radosti zbog toga što se u makar srcu nedogledno velike i čarobne ruske literature, ako već ne i drugde, čast izuzecima – a po strani od svakog trivijalnog „rusofilstva“, naročito onog „političkog“ iza kojeg su se u ovom delu sveta uvek zaklanjali vaskoliki mračnjaci, boljševički ili popovski, nije važno – još mogu naći pripovedači koji su u stanju da nedvojbeno savremenim pripovedačkim sredstvima (osim ako „savremenost“ bezostatno ne identifikujete sa površnim cinizmom, samosvrhovitom citatnošću ili dosadnim štreberskim eksperimentolisanjem) pričaju o Najvažnijim Nesporednim Stvarima Na Svetu. A sve to valjda otuda što Viktorija Tokareva – baš kao svaki pripovedač van škola, žanrova i mediokritetskih klasifikacija – ima mnogo razumevanja i sažaljenja za to nekad ljupko a nekad i pogano, a svakako blentavo bićence zvano Čovek, baš kao i onu vrstu nezlobive spisateljske inteligencije i imaginacije koja naizgled tako lako ogoljava prozirnost stvari, prinoseći nam toplo i živo ljudsko srce kao na tanjiru, ne zato da ga pojedemo, nego zato da (u)vidimo da je ono uvek, svugde i svakako naše srce, i da zaslužuje da ga povremeno nečim lepim i dobrim nahranimo, da nam ne uvene. Jednom rečju, u tri reči: još Tokareve, odmah!
