Tragovi bolje prošlosti

Godinama već filmski stvaraoci ne odlaze do Avala filma, nekada najvećeg studija i producentske kuće u ovom delu Evrope. Čak i kada bi goreli od želje da svrate do kompleksa Filmskog grada u Košutnjaku, oni svoju potrebu ne bi lako potkrepili dobrim razlozima, ukoliko među njih ne spada sentimentalno traganje za ostacima bolje prošlosti. Pojedini delovi „Avaline“ opreme za snimanje kao da potiču iz pionirskih dana filma, tonska soba bi se bez prevelikih intervencija mogla pretvoriti u istureno odeljenje gradskog muzeja posvećenog kinematografiji, dok rastočeni elementi scenskog dekora omogućavaju jedino snimanje nekih sumornih, pepeljastih prizora, koji bi trebalo da dotuku poslednje tragove nade kod gledalaca da bi stvari na ovom svetu možda mogle krenuti nekim boljim tokom.

Dobro sad, još se desi da u ovu filmsku kuću zalutaju i filmske zvezde poput Kristofera Vokena, koji je pre nekoliko meseci u Košutnjaku snimio nekoliko scena iz filma o Orsonu Velsu u kome glumi filmskog producenta. No radnja Zatamnjenja i tako je smeštena u ruiniranu Italiju neposredno nakon Drugog svetskog rata, tako da je Filmski grad bez nekih većih napora uspeo da dočara 1948. godinu. Navodno je i Pjero Amati, italijanski producent, koji poslednjih godina često boravi u Beogradu, među trošnim komadima kulisa uspeo da iskopa deo dekora stare Venecije za svoj projekat Karavađo, tako da Avala film uspešno gradi imidž deponije filmskih rekvizita koji se ne mogu naći u nekom drugom studiju. Ukoliko Džon Borman odluči da u Beogradu radi Hadrijanove memoare, s obzirom na to da je već dolazio i razgledao neka mesta za snimanje, na Košutnjaku će sigurno naći deo autentične atmosfere posvemašnje propasti i rasula koja je duboko utkana u roman Margaret Jursenar, pošto se u knjizi govori o sumraku nekada moćne imperije. Tako ovih dana izgleda Avala film, najstarija i najveća domaća filmska kompanija koja sledeće godine obeležava šest decenija postojanja.

Te 1946. godine kada je Avala film osnovan, sve je prštalo od poleta i entuzijazma. Istoričar filma Dejan Kosanović objašnjava da je organizovana nacionalna kinematografija u Jugoslaviji nastala posle 1945. godine: „Filmska sekcija Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, stvorena za vreme rata, prerasla je u julu 1945. u Filmsko preduzeće DFJ/FNRJ, da bi se u aprilu 1946. godine formirao Komitet za kinematografiju Vlade FNRJ, koji je preuzeo rukovođenje svim filmskim aktivnostima u novoj, socijalističkoj Jugoslaviji. U svakoj republici je zatim formirano po jedno republičko filmsko preduzeće, a u Beogradu, pored toga, i savezno preduzeće Zvezda film. Država, uprkos posledicama ratnih razaranja i velikom siromaštvu, bila je posebno zainteresovana za razvoj filmske proizvodnje i bioskopske mreže, prvenstveno iz kulturnih, a svakako i političko-propagandnih razloga. Sredstva su bezrezervno izdvajana za stvaranje nove, tada zaista mlade domaće kinematografije.“

PRODORI: Dejan Kosanović navodi da je Avala film osnovan polovinom 1946. godine kao filmsko preduzeće Republike Srbije, tako da je bio jedini nosilac domaće proizvodnje u Republici, uz savezno preduzeće Zvezda film, koje je takođe delovalo u Beogradu: „Prvi ‘Avalin‘ igrani film – Slavica reditelja Vjekoslava Afrića – realizovan je u aprilu 1947. godine kao prvo delo savremene jugoslovenske kinematografije. U toj početnoj fazi rada, u oblasti igranog filma, ‘Avala‘ je do 1954. godine snimila jednu trećinu domaćih ostvarenja u Jugoslaviji (11 filmova od 34), kao i veliki broj dokumentarnih i kratkometražnih filmova. Do raspada SFR Jugoslavije Avala film je proizveo blizu 150 igranih, domaćih i koprodukcionih filmova, što predstavlja približno 20 odsto ukupne jugoslovenske proizvodnje. U ‘Avali‘ je snimljena prva domaća književna adaptacija (Sofka, Radoša Novakovića, 1948), prva domaća muzička komedija (Svi na more, dr Save Popovića, 1952) i prvi jugoslovenski igrani film u boji (Pop Ćira i pop Spira, Soje Jovanović, 1957). ‘Avala‘ kao proizvođač, zajedno sa filmskim stvaraocima okupljenim oko nje, slobodnim filmskim umetnicima i umetničkim saradnicima, stalno je pravila prodore u neke nove oblasti filma. Ukratko, Avalu film možemo definisati kao kamen temeljac na koji se u kasnijem razvoju oslonila savremena srpska, a svakako i jugoslovenska kinematografija“, zaključuje Kosanović.

Položaj Avala filma se, prema rečima filmskog istoričara Dejana Kosanovića, vremenom menjao u skladu sa promenama opšteg društvenog sistema i razvojem jugoslovenske kinematografije. „Posle ukidanja Komiteta za kinematografiju Vlade FNRJ, što je značilo kraj administrativnog upravljanja i budžetskog finansiranja, ‘Avala‘ je morala da se prilagodi novom samoupravnom sistemu i poslovanju po ekonomskoj računici, naravno uz dalju finansijsku pomoć države. Od 1953. godine u Republici Srbiji se javljaju i nova proizvodna filmska preduzeća (UFUS, Slavija film, Dunav film). ‘Avala‘ se trudila da zadrži dominantan položaj, a borba među konkurentima je svakako doprinela da se filmska proizvodnja u Srbiji razvije po obimu i umetničkim vrednostima. Srpska filmska proizvodnja predstavljala je oko 50 odsto ukupne jugoslovenske produkcije, a ‘Avalin‘ film Veliki i mali (režija Vladimir Pogačić, 1956) osvaja prve značajne međunarodne nagrade na filmskom festivalu u Karlovim Varima. Godine 1962, na osnovu odluke republičkih organa, ‘Avala‘ se spaja sa preduzećima UFUS i Slavija film (i preuzima njihove fondove snimljenih filmova) i tehničkim bazama (Centralni filmski studio Košutnjak i Centralna filmska laboratorija u Beogradu) i tako nastaje nova ‘Avala‘ sa blizu 600 zaposlenih, mada su filmove i dalje realizovali ‘slobodnjaci‘, filmski umetnici i umetnički saradnici. Velika sredstva su ulagana u preskupe koprodukcione projekte, često na štetu domaćih ostvarenja. Zbog velikih dugova ova džinovska ‘Avala‘ je rasformirana 1968. godine, s tim što je preregistrovana kao nova ‘Avala‘ – preduzeće za proizvodnju i izvoz filmova sa svega tridesetak zaposlenih, ali sa nasleđenim dragocenim filmskim fondom. ‘Avala‘ se 1974. ponovo našla u sastavu složene radne organizacije Košutnjak i nastavila sa proizvodnjom (dvadesetak filmova tokom narednih šest-sedam godina). Ali, stara dobra ‘Avala‘ vremenom ipak posustaje i svoj nekadašnji primat ustupa novim, mlađim i energičnijim filmskim proizvođačima, organizovanim u razne oblike filmskih radnih zajednica“, objašnjava filmski istoričar Dejan Kosanović.

OČAJANJE: No to je u svakom slučaju deo istorije boljih dana ove kuće. Zaboravljen i skrajnut na marginu svih dešavanja Avala film je poslednje godine proveo u nekoj vrsti predsmrtnog dremeža, tavoreći na ostacima onoga što je preostalo od ovog studija. Možda poslednji put ova kuća se pojavljuje u ulozi producenta 2000. godine kada je nastala Tajna porodičnog blaga, mada je nakon filma Ptice koje ne polete iz 1997. godine Avala film donosio rediteljima retko šta osim čistog očajanja. Iz budžeta za pojedine filmove plaćani su računi za vodu i struju, dok su filmske ekipe bile prinuđene da iznose smeće, otpatke i gomile flaša, kako bi uopšte mogle da uđu u prostorije gde su nameravale da nešto rade. Uprkos svemu, u Avala filmu su se krpile neke televizijske serije, tako da su u objektima Filmskog grada poslednjih godina snimljeni M(j)ešoviti brak i Idealne veze.

Kamernu atmosferu koja je vladala Košutnjakom narušavala su jedino snimanja „Grand parade“, kada se na stotine napirlitanih poklonika mutiranog folka okupljalo da bi uživo gledali napumpane pevaljke koje su, prema konceptu ove emisije, pre nastupa sedele na sceni. Znao je vlasnik Grand produkcije Saša Popović da vernu publiku ove turbo-pošasti povremeno doslovno otera u „p… materinu“, kada stvari nisu išle željenim tokom, ali su se njegovi poklonici i dalje mazohistički okupljali, s obzirom na to da je pojavljivanje u ovom Pinkovom kalamburu donosilo učesnicima statusni položaj u lokalnim folkotekama. Sam Pink je na ime zakupa plaćao Avala filmu godišnje više od 200.000 evra, što je najvećim delom i omogućavalo da se produžava tavorenje ove kuće.

A onda je predsednik Upravnog odbora Avala filma Branislav Lečić pre nekoliko dana iznenada sazvao sednicu rukovodećeg tela na kojoj je trebalo da se raspravlja o zajedničkom poslovnom poduhvatu „Avale“ i stanovite luksemburške kompanije Stadluks investment. Prema nacrtu ugovora, Avala film, u kome je većinski vlasnik Jugoeksport koji se i sam nalazi u stečaju, trebalo bi da uloži 26 hektara građevinskog zemljišta, 20.000 kvadratnih metara poslovnog prostora i filmsku tehniku, a Stadluks investment, u tri faze, najmanje 70 miliona evra.

Branislav Lečić kaže da mu je tokom ministarskog mandata jedna od fiksacija upravo bila obnova Avala filma: „Moja prva ideja bila je da država otkupi dugove Jugoeksporta ili da ih oprosti, kako bismo oslobodili ‘Avalu‘. Država bi na taj način bila većinski vlasnik ove kuće. Nažalost, to se nije desilo, tako da sam nakon ministarskog mandata kontaktirao velike producentske kuće poput Paramaunta, MGM-a i Univerzala, ali niko od njih nije bio zainteresovan da ulaže novac za obnovu ruinirane infrastrukture Avala filma. Poslovi sa bankama bili su previše rizični, tako da se u traganju za investicionim fondovima luksemburška kompanija Stadluks investment pokazala kao jedini ozbiljan partner koji je bio spreman da uloži novac. Postigli smo preliminarni dogovor da oni učestvuju u razvoju novog studija u tri faze – najpre sa deset miliona evra, od čega bi trebalo da se naprave savremeni filmski i tonski studiji. Nova tehnologija mogla bi da podnese velike i krupne produkcije koje bi došle sa Zapada. U drugoj fazi oni bi uložili 20 miliona evra, sa čim bi trebalo da se tehnološki poboljša stanje kuće i napravi filmska laboratorija. Konačno, sa uloženih 50 miliona evra u trećoj fazi bilo je planirano da se izgrade svi prateći objekti koji su potrebni za snimanje, poput hotela u kojima bi boravili filmski radnici i glumci tokom snimanja, što bi predstavljalo kompletno uobličenje novog filmskog grada. A sve to bi bilo precizno razrađeno kada dve strane naprave zajedničko preduzeće, za koje je bilo potrebno 330.000 evra, što je na početku trebalo da uloži luksemburška kompanija,“ objašnjava predsednik Upravnog odbora Avala filma Branislav Lečić.

Čitav aranžman osujetila je odluka Trgovinskog suda jer je Ministarstvo privrede zatražilo da se zaštiti društvena imovina. To je onima koji su još odavno upozoravali na zakulisna dešavanja oko „Avale“ predstavljalo krunski dokaz da se tu nešto sumnjivo dešava. Akcionari u Avala filmu horski su ponavljali da su planovi pravljeni na brzinu i da im niko nije garantovao pomenuta ulaganja, ministar za kulturu Dragan Kojadinović čudio se kako se to radi iza njegovih leđa, brojni filmski stvaraoci sumnjičavo su vrteli glavom dok su iz medija saznavali detalje ovog aranžmana.

SUMNJA: „Kao i većina filmskih stvaralaca u Srbiji, bio sam zatečen pokušajem da se Avala film privatizuje preko noći, daleko od očiju javnosti“, kaže filmski reditelj Goran Paskaljević. „Ponuđeni ugovor od strane luksemburske firme, u svojim osnovnim crtama nije obećavao ništa dobro za domaće filmske radnike i umetnike, niti za zaposlene u Avala filmu. Suma od 330.000 evra u ponudi za zakup na 15 godina je besmisleno niska, ukoliko u istom trenutku ne postoji čvrsta bankovna garancija za dalja višemilionska ulaganje u ovu filmsku kuću, koja bi morala da ima tretman kao i nacionalna Radio-televizija Srbije.“

Branislav Lečić, s druge strane, objašnjava da je pomenuti ugovor bio neka vrsta predloška za diskusiju. „Niko nije tražio da se taj ugovor potpiše. Samo smo razmatrali tu ideju, ali tek kada se pojavao neko ko je zainteresovan da uloži u Avala film, saznali smo ko su pravi gospodari ove kuće – to su korisnici zakupa njegovih prostorija. Udarni zakupci su medijski magnati koji iznajmljuju prostor po ekstremno niskim cenama, tako njima ne odgovara da se bilo šta promeni. ‘Avala‘ živi od zakupa, a naš osnovni cilj je da se ova kuća vrati bazičnoj delatnosti i zaposli filmske radnike“, dodaje Branislav Lečić.

S obzirom na trenutne zakupce Avala filma koji iz pozadine vuku konce, stiče se utisak da su upravo neki eksponenti bivšeg režima zadržali svoju moć kada je reč o pojedinim ustanovama kulture. Da li se može na bilo koji način sprečiti da kapital koji je stečen na krajnje sumnjiv način indirektno određuje sudbinu srpske kinematografije, upitali smo Gorana Paskaljevića. „Nije problem samo u budućnosti srpske kinematografije, već je reč o kvalitetu našeg ukupnog opstanka“, kaže Paskaljević. „Uglavnom ne postoji volja da se ispita poreklo kapitala koji je stečen preko noći u mutnim vremenima i kojim se sada kupuje sve što vredi u ovoj zemlji. Nema to veze sa ‘prvobitnom akumulacijom kapitala’, kako bi hteli neki da predstave čistu pljačku i legalizaciju te pljačke. Ne može se porediti Srbija sa Amerikom iz vremena kada su vladali zakoni Divljeg zapada, a da pritom pričamo o skorom ulasku u Evropu i pravnoj državi.“

Filmski istoričar Dejan Kosanović, s druge strane, upozorava da najveću vrednost današnje ‘Avale‘ predstavlja njen filmski fond: „Katastrofalna je tranziciona politika koja dovodi do odluke da se to proda jeftino i po svaku cenu. Današnja ‘Avala‘ je, u stvari, potpuno zaboravila ko je svojim radom stvorio fond najznačajnijih ostvarenja filmske umetnosti u Srbiji. Logično bi bilo da se poštuje i minuli rad (preminuli rad) naših značajnih filmskih stvaralaca prethodnih generacija. Prodaju se filmovi za prikazivanje preko raznih televizja, video i DVD prava, a autori se o tome i ne obaveštavaju, niti im se ustupa deo prihoda u skladu sa Zakonom o autorskim pravima. Tranzicija!?! ‘Avala’ je svetli deo filmske tradicije u Srbiji i ona pripada svima koji su doprineli da to postane, a ne samo onima koji su, sticajem okolnosti, u mogućnosti da je danas prodaju. Nekome kome će ta naša filmska tradicija služiti kao otirač za cipele da bi čistih nogu (i savesti?) ušli u svet brzo stečenog bogatstva“, kaže Kosanović.

SINDIKALNI MENTALITET: Ali, ne manje važno od svojinskih problema Avale filma jeste i pitanje koliko je jedna takva kuća sa svim svojim kapacitetima uopšte neophodna srpskom filmu. Reditelj Srđan Dragojević smatra da srpska kinematografija nije profesionalna, te da joj nešto poput Avala filma nije potrebno: „Nemojmo se zavaravati, rešavanje statusa Avala filma ne bi previše pomoglo kinematografiji koja je već mrtva, jer nema svoj fond, stabilan način finansiranja proizvodnje, sa državnom televizijom koja uporno izbegava obavezu da participira u nacionalnoj kinematografiji, potpuno ruiniranom mrežom bioskopa, piratima od kojih se država ne štiti (a uzima ‘harač‘ – porez i tako funkcioniše kao feudalna institucija, ne mareći za ‘ugovor‘ sa svojim građanima), te rezultatima na bioskopskim blagajnama, na osnovu kojih se može videti da maksimalno 5000 gledalaca dođe da vidi jedan film. Na kraju krajeva, sve je stvar dobre volje političara – videli smo kako su sva gradska pozorišta renovirana, i koliko je novca u njih uloženo. Naša je tragedija u tome što ti ljudi vole pozorište a ne film, jer od novca koji je bio potreban za renoviranje jednog pozorišta mogli smo da na nekoj lokaciji van grada podignemo moderan filmski studio i jednom zauvek zaboravimo na Avala film, koji i tako grca pod ogromnom hipotekom dugova i ‘sindikalnim mentalitetom‘ zaposlenih.“

Možda zbog blistavih fasada pozorišta, ali filmski studio nije podignut, tako da preostaje jedino pitanje budućnosti Avala filma i eventualno nekih drugih pokušaja kako bi ova kuća povratila barem deo svog nekadašnjeg značaja. Goran Paskaljević smatra da bi Vlada Srbije morala pod hitno da reši status Avala filma i da na državu prenese 51 odsto vlasništva koje već ima Jugoeksport. „Tu je reč o 800.000 evra, koliko je utvrđeno da su bila ulaganja Jugoeksporta na osnovu kojih je ostvareno pravo većinskog vlasništva nad Avala filmom. Odmah zatim trebalo bi formirati upravni odbor Avala filma u kome bi se našli stručni ljudi koji u tome ne vide ličnu korist. Oni bi utvrdili trenutno stanje i pronašli dobrog strateškog partnera za obnovu ‘Avale‘, uz zaštitu domaćeg filma. I, naravno, sve bi to trebalo obaviti uz puno uključivanje javnosti“, smatra Goran Paskaljević.

Za to vreme raspeta između različitih koncepcija, rešenja, ambicija i interesa sudbina Avala filma kao da se razvija po nekom unapred zacrtanom, apokaliptičnom scenariju, potpuno indiferentnom prema svim uticajima koji dolaze sa strane. Stoga izgleda da će se „Avala“ u jednom trenutku urušiti sama od sebe, bez obzira na to koliko joj jedni pomagali da opstane, a drugi radili o glavi. Tako će verovatno na njenom zemljištu u jednom trenutku ostati ogoljena ledina. Dok se bude raznosio šut, biće dovoljno vremena da se shvati šta bi zapravo trebalo da se nalazi na tom mestu.