Tolerancija i mazohizam

Sistemom spojenih sudova, ali i na krilima sveopšte, pa i planetarne gladi za bučnim, decidnim i bespogovornim stavovima, nedavna sudska odluka koja se tiče prava na abortus u SAD, odnosno tamošnjim saveznim državama, odjeknula je gromko i ovde, pokrenuvši novi talas javnih debata, koji će, sva je prilika, utihnuti čim nahrupi novi nadražaj s ove ili one adrese. Ne samo načelno, pravo na abortus ovde, tamo, bilo gde, krupno je društveno pitanje, a i savremeni film (posebno onaj dokumentarne fele) počesto uspeva da bude relevantan, pa taj razgranati javni disput možemo da ispratimo i prikazima dva baš sveža dokumentarna ostvarenja, dostupna od pre par ili nekoliko sedmica, koja (svako iz svetonazorske vizure autora) problematizuju pitanja žena i ženska pitanja, a da se pritom u oba slučaja stiže se do onih nadaleko čuvenih i očito nepremostivih nevolja s rodom, o kojima je nadahnuto i promoćurno pisala i Džudit Batler u svoj nepravaziđenoj feminističkoj i inoj studiji.

Batler, koja, da podsetimo, rod pojašnjava i kao performativ, u Nevoljama s rodom (kod nas u izdanju Karpos Booksa) ukazala je i na sledeće: “Bez obzira na utemeljujuće priče koje podupiru poimanje subjekta, u pretpostavci da pojam žene označava neki zajednički identitet, feminizam nailazi na politički problem. Umesto da su čvrst označitelj koji zahteva pristanak onih koje navodno opisuje i predstavlja, žene su, čak i u množini, postale nezgodan izraz, umesto osporavanja, uzrok teskobe. Kako sugerirše naslov Deniz Rajli, Jesam li ja to ime? pitanje je koje donosi sama mogućnost mnogostrukih značenja toga imena. Ako ‘jeste’ žena, to zacelo nije sve što jeste; izraz nije iscrpan, ne zato što ‘osoba’ pre nego što ima rod transcendira njegova specifična svojstva, nego zato što se rod ne konstituiše uvek koherentno ili konzistentno u različitim istorijskim kontekstima, te zato što se rod ukršta sa rasnim, klasnim, etničkim, polnim i regionalnim modalitetima diskurzivno konstituisanih identiteta. Na kraju postaje nemoguće izdvojiti ‘rod’ iz političkih i kulturnih ukrštanja u kojima se stalno proizvodi i održava.”

Na tom tragu, dokumentarni film The Janes (iz ponude HBO Maxa) u režiji Tije Lesin i Eme Pildsen je tematsko/reportažno ostvarenje koje podseća na iznimno zanimljivu epizodu iz istorije feminističkih pokreta i delatnika usredsređenih samo na konkretne i opipljive vidove borbe za (samo)zacrtane ciljeve; preciznije, u fokusu pomenutog filma je izrazito politična misija tokom koje je početkom sedamdesetih godina prošlog veka grupa feministkinja i njihovih jataka isprva u krajnjoj konspiraciji izvela oko 11 hiljada ilegalnih, jeftinih i sigurnih abortusa za žene kojima tadašnje zakonodavstvo i/ili životne i društvene okolnosti nisu ostavljale druge i drugačije izbore. Film je inicijalno predstavljen u takmičarskom programu ovogodišnjeg izdanja festivala Sandens (Sundance), a na osnovu u samom tom ostvarenju predočenog sa ogromnom sigurnošću se može ustvrditi da su mu prethodile opsežne pripreme i da je konkretan rad na snimanju zahtevao duži vremenski period, te je ovaj njegov prikazivački život naprosto koincidirao sa ogromnim potresima na širem društvenom planu, a sa istom krunskom temom.

the janes poster

The Janes (JANE je bio naziv pomenute grupe, te je naslov filma praktično neprevodiv na srpski jezik, ukoliko bi polazni naslov bio u središtu prevoda) je, mimo svoje teme i očiglednog borbenog-aktivističkog naboja koji brzo postaje evidentan, u delo konvencionalno sproveden dokumentarni film stilske sredine puta, i taj se autorski izbor ovde doima kao nešto zdravorazumsko i ispravno, budući da je u pitanju stvarna epizoda, a da tema već sama po sebi poziva na serioznost i staloženost u izlaganju. U tom pogledu, u pogledu izraza, The Janes svoju krajnji oblik nalazi na sasvim očekivanoj “adresi”, pa film od prve scene pa sve do tekstualnih tabli kojima nam se na odjavnoj špici pojašnjavaju dalja sudbina akterki (koje su postale majke, autorke, profesorke, preduzetnice, činovnice…) i samog tog stvarnosnog “fenomena” protiče u preglednom, hronološki i kontekstualno preciznom izlaganju, a suština stiže kroz svedočanstva aktera i akterki (samih članica grupe, kao i advokata, novinara, policajaca koji su učestvovali u završnoj raciji). Film je, takođe očekivano, vešto montiran, pri čemu, kako to inače biva, ritam pripovedanja u jednakoj meri koliko i svedočenja tvore i ilustracije u vidu arhivskih snimaka koji detaljno i rečito oslikavaju okruženje i zbivanja koja su dovela do stvaranja i koja su ključno odredila i oblikovala delovanje tog pokreta. Uz to, akteri su svi/sve do poslednjeg/poslednje vrsni pripovedači, što doprinosi da ovo ostvarenje brzo zaobiđe zamku ne preterano filmične i hiperverbalizovane pričaonice (doduše, sa ozbiljnim i značajnim povodom), a iznenađenje donosi lako zametljiv humor, tu neretko ispoljen i u vidu neočekivane (samo)ironije. Širu važnost ovog sveukupno vrlo dobrog i krajnje komunikativnog problemskog dokumentarca možemo, između ostalog, pronaći u tom implicitno navedenom podsećanju na nužnost i smislenost isključivo konkretne i uvek što konkretnije borbe protiv društvene krivde koja nas žulja i navodi na delanje sa ciljem i smislom.

WHAT IS A WOMAN 02

A na drugom i ne samo ideološki suprotstavljenom/oprečnom tasu imamo takođe zanimljivo i znalački urađeno dokumentarno ostvarenje Šta je žena? (What is a Woman?), iza koga stoje reditelj Džastin Folk i tamošnja (američka) desničarska multimedijska produkcija u očiglednom usponu – The Daily Wire. U središtu priče je Met Volš, ikona desničarskog/malčističkog/tradionalističko/konzervatičkog medijskog bloka i tasa, koji u ovom filmu nastoji da pronađe odgovor na pitanje koje ga po vlastitom priznanju silno intrigira – šta je žena. Met Volš putuje isprva po Americi, a negde pri sredini filma stiže i među pleme u Africi, a sagovornici su mu u prve dve trećine ovog filma izraziti neistomišljenici – aktivisti, kvir i teoretičari sa fokusom na ta uvek skliska pitanja trzavica i trenja između roda i pola (prvog shvaćenog kao društvenog i idejnog konstrukta, a drugog kao odraza biologije, anatomije, hormona), samih transrodnih osoba, uključujući i one koji su se pokajali zbog promene pola, što onda čini upečatljivu kopču sa sagovornicima koji stižu sa istog ideološkog i svetonazorskog spektra. Ritam potrage za odgovorima na to pitanje svih pitanja je izvanredno postavljen i održavan, sagovornici (pa i onih nekoliko koji su usred razgovora odlučili da ipak napuste polemiku sa Volšom) daju širok i dostatan uvid u taj, reklo bi se, čak i rastući dijapazon ne samo fenomenoloških i semantičkih nevolja kada je sfera roda u pitanju. What is a Woman? u stilskom i zanatskom smislu zaista ostavlja sasvim ubedljivu iluziju putovanja koje bi trebalo da krajnji ishod iznađe u kakvom-takvom pojašnjenju te sve usložnjenije pitalice, i u u tom aspektu What is a Woman? jeste rad na nivou prethodnog Folkovog filma, ostvarenja No Safe Spaces iz 2019. koje se bavilo problemima (desničarski) shvaćene slobode govora u okruženju nanovo razgoropađene političke korektnosti, a koje su u esnafskom smislu hvalili i oni kojima takav doživljaj sveta ne samo odbojan, nego i posve oduran.

WHAT I A WOMAN poster

Ovde dolazimo do nove nevolje – Šta je žena? je izvrsno “skockan” film naglašenog polemičkog duha, gde se i drugoj strani daje zamašna minutaža, a, pride, Met Volš je nepobitno filmična pojava, pa uz to i svestan mogućnosti kamere i filmskog medija, kao i vrhunski polemičar i retor. Ali u isti mah očigledno je da je ovo ostvarenje u svojoj (doduše, dragovoljno ogoljenoj) suštini propagandistički rad, na jasnom, zapravo neprikrivenom tragu delovanja Meta Volša poslednjih godina (kome se na dušu stavlja dosta toga, uključujući i transfobičnu slikovnicu za decu naslovljenu Johnny the Walrus (Džoni Morž)!. Ovaj utisak se onda nužno nalazi u podnožju pojedinačnih i ličnih stavova glede propagandističke prirode filma; a film, i to ne samo igrani i ne isključivo komercijalni/repertoarski, nego i autorski i dokumentarni, već poduže vremena često jeste i propagandističko oruđe, tako je i tako će biti, bez obzira da li se narečena propagandistička, manje ili više zatomljena bit kreće i od možda i podsvesnog instinkta autora da kao ispravan i najsveobuhvatniji nametne upravo vlastiti pogled na svet. Imajući to u vidu, Šta je žena? je veoma subverzivan i vešt eksces u okvirima i dalje barem nominalno liberalnog Holivuda, a dodatnu vrednost dobija kada se (kao u ovom prikazu) upari u sasvim komplementaran kontrapunkt sa filmovima s one strane ideološke “duge”. Tom stazom stižemo i do impresije da svakako ima nade za društvo koje je barem na planu kinematografije barem tu i tamo kadro da iznedri ovako zanatski uspela ostvarenja a na relevantne društvene teme. I, naravno, tu je i ona stara i osvedočena mudrost da prava, istinska tolerancija ponajpre na ličnom nivou neizostavno podrazumeva i podosta mazohizma, zar ne?