Talenti tvorca

Može li neka knjiga da izneveri gotovo sva vaša očekivanja, a ona su bila pozitivna i pritom ste s dosta osnove mislili da poznajete autora koga čitate, a da nakon toga doživljaj bude sve samo ne razočaranje? Upravo to mi se dogodilo s knjigom stripova koja je naslovljena krajnje nemaštovito Bolandovi stripovi!, izuzev jedne sitnice – uskličnik na kraju naslova više je nego opravdan. Ono što sam mislio o Brajanu Bolandu kao rasnom ilustratoru naslovnih stranica za tuđe stripove čvrsto stoji i dalje, ali je neprimenjivo, odnosno nedovoljno za vrednovanje knjige koju je objavio zemunski izdavač „Makondo“ u odličnom prevodu Kristijana Relića, jednog od urednika. „Makondo“ je snažno stupio na izdavačku scenu objavljivanjem, između ostalih izdanja, prva dva toma Malog Nema Vinzora Mekeja, jednog od najznačajnijih dela u celokupnoj istoriji stripskog medija, zatim integralnog izdanja fantastičnih i horor stripova Dina Batalje, Lige izuzetnih džentlmena Alana Mura i Kevina O’Nila, kao i ove Bolandove knjige.

Boland je crtač koji je ostavio neizbrisiv trag ne samo među britanskim čitaocima radom na stripovima Sudija Dred, Kamelot 3000 i zatim planetarnim hitom na temu Betmena, kreiravši Ubistveni vic po scenariju Alana Mura. Kao posledica ubitačnog perfekcionizma kojim pristupa crtanju, sve više gravitirao je ka radu na naslovnim stranicama, izrastavši u jednog od najtraženijih crtača-interpretatora omota strip svezaka i knjiga. Otud predstavlja kuriozitet zbirka kratkih stripova u kojoj je Boland kompletan autor, scenarista i crtač.

FILOZOFIJA USPUTNOSTI: Knjiga koju držimo u ruci pokazuje nam ekscentričnog i duhovitog pripovedača Bolanda. Ovaj crtački majstor je artist’s artist, što znači da se među njegove najveće poštovaoce ubrajaju kolege, a među njima možda je ipak najteže zaraditi javno i dosledno poštovanje (ne govorim o marketinškom ja tebi vojvodo, ti meni serdare). Ovde nas, međutim, očekuje nemalo iznenađenja. Zaranjanje u Bolandove stripove! ispostavlja se kao putovanje u kompleksniju materiju nego što se isprva moglo naslutiti. Knjiga je rađena u dve potpuno oprečne stilizacije, jednoj koja je gotovo zastrašujući perfekcionizam, koji se ne može nazvati fotorealističkom, pre svega zbog humornog otklona u farsično, dok je druga potpuno razbijanje prve stilizacije ponajviše u domenu redukcije, karikature i andergraund poigravanja. Ono će se na trenutke vraćati u realizam, samo zato da bi ponovo odlutalo u neobaveznu kroki grotesku. Prva stilizacija poznata nam je iz Bolandovog ilustratorskog rada, Ubistvenog vica i ostalih stripova. Druga je pravo vizuelno iznenađenje i zagonetka ove knjige.

Krenimo od prvog, perfekcionističkog dela. Priče koje Boland tu ispreda nisu hladne. Hladnoća je samo u tipu crtačke stilizacije za koju rekosmo da flertuje sa zanatskim savršenstvom. Pitanje, međutim, ostaje, čime je više moguće izražavati unutrašnju dramu karaktera, direrovskim minucioznim grafizmom ili ekspresionističkom redukcijom? Jedna od najlepših priča iz tog dela s „presavršenim crtežom“, koja bi mogla nositi i naslov „Balada o Henriju Pjuu“ zatiče nas svojom poetičkom „uzgrednošću“. Boland, takoreći u hodu, zahvata težinu ljubavnog razočaranja, u tački u kojoj počinje odvajanje, gde prvobitna zaljubljenost para počinje da mutira u dva suprotna procesa, hlađenje od početnog ljubavničkog zanosa od strane jedne osobe i još besomučnije zaljubljivanje od strane druge osobe kojoj počinje da se izmiče tlo pod nogama. Autor ležerno gradi saspens. Od nekoliko detalja gradi zaplet, s hirurškom preciznošću se bavi magnetnim silama priče i pojmovno preokreće u najneočekivanijim pravcima.

U ciklusu „Gospodin Mamulijan“ i vizuelni Bolandov svet se „raspada“, dekonstruiše. Njegov lik Mamulijan razmišlja efemerno (malo šta shvata od za njega zbunjujućih poruka i pseudoporuka koje mu upućuju „upadači“ u njegov mali, inače uglavnom život bez sadržaja), da bi se autor zaobilazno pozabavio suštinama stvari. No, to nam neće sasipati u lice nimalo didaktično, intelektualistički, ili na primetno etički način. Bolanda to ne zanima, zadržavanje na bilo kakvoj eksplicitnosti ga ne privlači. On je filozof usputnih uvida kroz pripovednu fragmentarnost. Pred nama je priča o izgubljenosti među pretpostavkama života koja nema nameru da pokaže pijetet prema ovom obliku tragičnosti. Ovo su stripski mikroeseji koji nipošto ne žele direktno da se bave stvarima o kojima govore.

ODLOŽENA SAMOĆA: Jedan od najboljih mikroeseja „Premeštanje stvari“ je o prokrastinaciji, odloženom životu. Pospremanje stvari u stanu nije samo njihovo lociranje i premeštanje, ono je počesto dislociranje – gubljenje u nebrojenim mogućnostima kojima nismo u stanju da ovladamo, umesto da ih batalimo i živimo punim plućima ovde i sada, zadovoljni onim dostižnim u danu. Umesto toga, mi se gubimo u neostvarenim mogućnostima. Biti nepraktičan još ne znači prokrastinirati. Prokrastinirati je viši oblik metafizičkog usuda. Imati sve na raspolaganju može da znači upravo nemati ništa na raspolaganju, ne moći izabrati, ne moći slobodno se upustiti u kanal sužavanja mogućnosti, sužavanja koje je izjednačivo sa slobodom izbora.

Druga Bolandova pikanterija je bravado teorija zavere u pričama „Slučajnost“ i „Pst-pst“, zavera kakve našem sentimentu na ovim prostorima udaraju u najfinije strune. Autor je ogolio njihovu samu strukturu čak ne izgovarajući reč teorija zavere. „Istinita priča koja dokazuje da se istorija ponavlja“, hipnotička je formula. I među proizvođačima teorija zavere (ovde je jedino adekvatna upotreba množine jer zavere se roje, ne prestaju da proizvode, bez obzira koliko protivrečile jedna drugoj) postoje „specijalisti“ i amateri (oni koji to sebi priznaju da jesu). Gdin Mamulijan je, naravno, i u ovome amater. Hedonizam uživljavanja u svakom dokazivanju teorija zavere idealan je surogat za samopotvrđivanje u bilo kakvom radu koji bi proizveo makar nekakve rezultate, što treba po svaku cenu izbeći.

Ima tu i sjajnih trenutaka o promašivanja u našim usamljenostima, kad posegnemo za seksom kao prečicom za premošćivanje usamljenosti. Najveći paradoks zbiva se ako nas na toj prečici neko presretne s iskrenošću koja fundamentalno narušava usamljenost, ali na takav, puni intenzitet bliskosti koji je upravo najveća negacija usamljenosti, mi u tom trenutku uopšte nismo spremni.

(BE)SMISAO PRIPOVEDANJA: Kritika intelektualizma u Bolandovom slučaju nije antiintelektualizam, nego senzibilno ispitivanje granica i besmisla akademskog diskursa tamo gde on ne razbija nego hrani banalnost stereotipa. Boland ide u „Gospodinu Mamulijanu“ do referentne literature, kulturnih studija iz „mamuliologije“, akademskog kiča pisanja na blaziran, jalov način o takozvanim ikoničkim fenomenima trivijalne kulture. Zbog neautentične polazne tačke završava dosadom i ne predstavlja osveženje niti za univerzitetska istraživanja niti za teorijsku svest medija stripa. Ne može se sto puta igrati na kartu parazitiranja na varijacijama knjiga tipa Puov tao Bendžamina Hofa ili Pu i filozofi Džona Tajermana Vilijamsa, koje su predstavljale akademski okidač za čitavo mnoštvo potonjih epigona u ovakvom „inovativnom pristupu“. Boland, s druge strane, ne ostaje dužan ni populističkijem obliku recepcije „Gospodina Mamulijana“ kroz parodiranje „pisama čitalaca“.

Boland se upušta u krajnje zanimljive igre s kontinualnošću i fragmentacijom pozabavivši se na taj način samom prirodom serijalnosti u stripu. Likovi se slučajno pojavljuju i nestaju, da bi se opet tako slučajno, naizgled neizazvani logikom priče, ponovo pojavili. U prvom trenu jedva da ih prepoznamo. Život Gdina Mamulijana sav je od fragmenata sazdan. Da li Mamulijan ima pravo na više od toga? Sanjanje o slobodi nekada je u direktnoj kontradikciji sa spremnošću da nam se sloboda desi sada i ovde, ili da je, ne daj bože, osvojimo. Boland ipak prepliće priče i likove ambicioznije ili, ako hoćete, referencijalnije nego što je spreman da nam to u poverenju kaže. Ta njegova poetička ambicija otkriva nam se diskretno i veoma postepeno. Trenutak kada „fragment posegne za fragmentom“ počinjemo da prepoznajemo negde na trećini pređenog narativnog putovanja.

U Bolandovim stripovima! reč je o narativno-nenarativnom pripovedačkom postupku kakav nalazimo u Mebijusovoj Hermetičnoj garaži ili, na drugi način, u Linčovoj seriji Twin Peaks. Metanaracija i za nju vezana igra, uvek, pre ili kasnije, nameće pitanje ko pripoveda, jedno od najinteresantnijih pitanja koje delo uopšte može da postavi. Dok čitamo, osećamo sigurnost Bolandove pripovedačke ruke. Pletenje naizgled razbacanih pripovedačkih niti otkriva talenat tvorca. U ovim pripovestima koje su nastajale naizgled bez „masterplana“ prisutan je parodijski ton, ali on kod Bolanda ne preovladava, nego autor ide dalje u začudnost i izvlačenje tepiha ispod nogu čitalačkih očekivanja. Bolandov „Gospodin Mamulijan“ nas uči čitalačkom uživanju i sticanju poverenja u neizvesnost i višeznačnost, što je jedan od viših oblika zrelosti, čitalačke i – ljudske.

Pričao autor „nonsense“ ili zborio neke standardno razumljive i podrazumljive stvari, mi nezavisno od toga osećamo da li je neko dobar pripovedač ili ne, da li nas njegova priča uvlači u ili izbacuje iz sebe. Boland se bavi smislom i besmislom, uključujući (be)smisao pripovedanja. To čini na način talentovanog pripovedača. Postoji izreka koja se, u slučaju umetnika, ne može uzeti kao kompliment, nego pre kao poraz: pametniji je od svog talenta. Boland je u ovoj knjizi kreativno superiorno odoleo tom izazovu.

O BEJKONU I DRUGIM STVARIMA: Stripovi Brajana Bolanda

OGLED IZ MAMULILOGIJE: Gospodin Mamulijan