Tajno lice knjige

Prvi gost prvog Beogradskog festivala evropske književnosti bio je ugledni mađarski pisac Peter Esterhazi. Našim čitaocima je dostupan zahvaljujući romanu Pomoćni glagoli srca (prevod Arpad Vicko) nedavno objavljenom u Arhipelagu, i nešto ranije objavljenim knjigama u prevodu Save Babića Harmonia caelestis, Ispravljeno izdanje (Prometej), Knjiga o Hrabalu (Dereta), Ribica, labud, slon, nosorog… (Stylos art) i Jedan događaj (Prosveta), pisan s Imreom Kertesom, kao i naslovima Pogled grofice Han–Han (Vega Media) i Jedna žena (Stubovi kulture) u prevodu Arpada Vicka.

Peter je prvi Esterhazi bez grofovske titule. Osmovekovnu porodičnu istoriju Esterhazija opisao je u romanu Harmonia caelestis (2000). Komunistička Mađarska je njegovim roditeljima konfiskovala celokupnu imovinu, i deportovala ih u unutrašnjost zemlje. U izgnanstvu su proveli pet godina, gde je njegov otac, inače doktor prava, okopavao kukuruz na državnom imanju. Nekoliko decenija kasnije Peter Esterhazi je iz policijskog dosijea saznao da mu je otac po povratku u Budimpeštu postao agent mađarske komunističke policije. Taj nov podatak o istoriji Esterhazija opisao je u romanu Ispravljeno izdanje (2002). O majci, nakon i zbog njene smrti, 1985. napisao je kod upravo objavljeni roman Pomoćni glagoli srca.

Peter Esterhazi za sebe kaže da je pisac sa diplomom matematičara. U mladosti je igrao fudbal na poziciji desnog halfa. Nije dao nijedan gol. Živi u Budimpešti, oženjen je Gitom kojoj prvoj pokaže ono što napiše. Imaju četvoro dece.

„VREME„: Poslednja rečenica knjige Pomoćni glagoli srca glasi: „Sve ću to još jednom tačnije napisati.“ Šta to znači, da ovaj svoj roman smatrate nepreciznim?

PETER ESTERHAZI: Mislim da je ta rečenica jedina prava rečenica svakog romana. Prirodno je da čovek teži da svaku svoju napisanu knjigu napiše još bolje, još tačnije. Dvadeset pet godina nakon romana Pomoćni glagoli srca napisao sam roman Ništa od umetnosti, i njega smatram svojim najtačnije napisanim romanom. U njemu sam objasnio da nije istina da je moja majka umrla zato što znam da se u poslednje vreme šeta po mojoj sobi. Znate, ja sam čuo da je u književnosti sve moguće, pa zašto onda ja ne bih smeo da napišem da mi je majka živa iako nije. Uostalom, ona bi sad imala 90 godina.

„Kad pišem, pišem neizbežno o prošlosti“ napisali ste u predgovoru Pomoćnih glagola srca. Da li to znači da vam savremenost nije dovoljno inspirativna?

Smatra se da je književnost spor žanr, a i neophodna vam je distanca za pisanje, zato su možda retki romani o sadašnjosti. Ja ne mislim da je novost neka posebna vrednost, pa se izgleda zato i ne trudim da pišem o novim događajima. Hajne je rekao: loši pisci pišu to što im se kaže, mi, dobri pisci, pišemo ono što znamo, a Gete je taj koji piše šta hoće. Ja nisam Gete i zato pišem ono što znam. I, iz toga se onda rodi nešto novo: pojavi se nešto što bih želeo da napišem, ali se ne uklapa ni u jednu postojeću formu, pa zato ja izmislim novu, formu u kojoj je moja priča moguća. Forma je postala bitna u XX veku. Da nije, ne bismo toliko diskutovali o njoj. Tolstoj i Balzak nisu bili opterećeni formom.

Novost prošlog veka je i postmodernizam. Po književnim teoretičarima, vi ste predstavnik tog pravca…

Ali bez obzira na to ja ne znam šta tačno znači postmodernizam. Međutim, s obzirom na to da nijedan postmodernistički pisac neće za sebe reći da je postmodernista, tako da kad ja kažem da nisam postmodernista – to ništa ne znači. Upotreba citata je rezultat činjenice da sve rečenice, bez obzira na poreklo, imaju isti status. Jedna Danteova rečenica ima isti status u nekom kontekstu kao i rečenica koju čujete u razgovoru prolaznika na ulici. Ja naglašavam poreklo citata baš zato što se sada, naročito na internetu, citati uklapaju u osnovni tekst i ne možete da prepoznate odakle potiču.

Kako biste definisali odrednicu „srednjoevropska književnost„?

Kao nešto što je izuzetno blizu srednjoevropskoj istoriji. Istorija veoma snažno utiče na svakodnevnicu ovog dela Evrope. Svako ima barem jednog poznanika kome je istorija promenila život. Tako nešto ne postoji u Parizu, Rimu ili Cirihu. Mislim da je vaš Danilo Kiš najbolji primer srednjoevropskog pisca: u njegovoj umetnosti je izrazito jak spoj istorije i forme. Znači to nisu ni Milan Kundera, ni Česlav Miloš, ni Đerđ Konrad, već je to Danilo Kiš. I ne govorim vam ovako zato što sam sad u Srbiji.

Podnaslov nekoliko vaših knjiga glasi „Uvod u lepu književnost„. Tako isto glasi i naslov jednog od vaših romana. Zašto – uvod, zašto ne samo – lepa književnost?

I najvažnija knjiga tokom mojih studija matematike je bila – uvod. Zvala se Uvod u geometriju, a bila je o geometriji. Razumete?

Deset godina ste pisali jednu knjigu, roman Harmonia caelestis. Istina, u međuvremenu ste objavili i nekoliko drugih romana, ali, ipak, dali ste deset svojih godina toj jednoj jedinoj knjizi.

Raditi istu knjigu toliko dugo je vrlo dobar osećaj, a i vrlo loš. Dobar je osećaj kada čovek ujutro ustane i zna šta treba i može da radi tog dana, ali se istovremeno oseća užasno što mora opet da radi ono isto što je radio i juče. Potrebna je velika snaga za tako nešto. Između ostalog i zato što je taj posao deprimirajući. Zašto, pa zato što vas pritiska saznanje da u svakom trenutku možete da pokvarite sve to što ste do tada uradili. A to nije nimalo prijatno. Zamislite kako biste se osećali da u jednom momentu pokvarite sve što ste radili prethodnih devet godina? Nisam ja unapred znao da ću toliko dugo pisati tu knjigu, znao sam samo da ću raditi dok ne završim. I ta vrsta slobode, mogućnost da sebi date vremena koliko vam treba, a ne koliko vam ga odredi izdavač to, je fantastičan osećaj.

Opisali ste u svojim romanima i život oca i život majke. Da li ste vodili računa kako ćete ih predstaviti? Da li bi se njima dopale te vaše knjige?

Nisam ja napisao roman od hiljadu stranica o ocu da bih rešio neki komplikovani detalj s njim. O odnosu između mene i mog oca mogao bih eventualno da napišem kratku priču na četiri stranice. I život moje porodice i onih koje poznajem tretiram kao materijal, kao izvor za pisanje. I nikako drugačije. Znam da to ne zvuči simpatično, jedan gospodin čovek to ne radi, ali ja nisam gospodin, ja sam pisac. Moje knjige se mom ocu nisu dopadale, ali za to je on sam kriv. On je bio jedan od čitalaca koji ne vole moje knjige. A Pomoćne glagole srca bih rado pokazao majci. Knjiga joj se, mislim, ne bi dopala, ali bi joj se dopao njen uspeh. I verovatno bi bila vrlo zadovoljna što novinare u Beogradu veoma interesuje njen sin. Zato književnu nagradu vredi dobiti – da bi joj se mama obradovala.

Vaše knjige su prevedene na mnoge jezike, i rado su čitane. Tome su, složićete se, doprineli i prevodioci.

Veliko uzbuđenje izazove u meni svako objavljivanje moje knjige na nekom stranom jeziku. Čovek nikada ne može da zna šta njegova knjiga stranom čitaocu može da znači. Evo, ovde na naslovnoj strani knjige Pomoćni glagoli srca piše moje, i to je logično zato što ovo jeste moj roman, ali u njemu nije ni jedna rečenica koju sam ja napisao! Sve ih je napisao Arpad Vicko! Kad napišem rečenicu na mađarskom jeziku, tačno znam kakav je njen položaj u odnosu na neku baroknu mađarsku rečenicu ili na rečenicu Đerđa Konrada. Ali ne znam kakav je položaj i jedne moje rečenice prevedene na srpski u odnosu na rečenicu Danila Kiša! Tako se nađem iznenada u nekoj velikoj tuđinštini. Kad se piše o prevođenju, najčešće se raspravlja šta se sve gubi tokom prevoda. I, budući da je meni izuzetno važan jezik, da mi je jezik važan efekat i sredstvo u pisanju, ja se slažem da je mnogo toga iz mojih knjiga neprevodivo. Ali, postoji i druga strana medalje: prevedena knjiga ima jedno lice koje mađarski čitalac ne vidi, koje vidi samo strani čitalac. Zato, srpsko izdanje daje mojoj knjizi novo lice. Ja ne znam kakvo je to lice, ali znam da ono postoji. Zato, da bismo zaista razumeli jednu knjigu, trebalo bi je prevesti na sve jezike sveta – tek bi sva ta lica zajedno dala pravo lice te knjige. To znači da je pravo lice knjige tajno lice.

Da li se osećate kao grof?

Kad sam se ja rodio, 1950. godine, titule su bile ukinute. Meni je otac bio grof, i njegov otac je bio grof, i otac njegovog oca je bio grof… A ja? Ja sam samo jedan običan republikanac. I pisac.