Jedna starica prošaputa: „Mi smo rat izgubili kada nam tako umiru deca. Daj bože da je zadnji stradao. Ali, naopako, nije.“ Otac žrtve naglas zaplaka. „Postaviću sinu spomenik, samo ne znam šta da na njemu napišem.“ Invalid pokuša da ga uteši: „Šta ćeš, stari. Rodili smo se u pogrešno vreme.“ Otac podigne glavu, u očima mu suze. „Nije vreme pogrešno, nego ljudi.“
Za pisce koji pišu malo, ali dobro, obično se kaže da „pišu samo kada imaju šta da kažu“. Tja, ne zvuči li ovo kao nenamerna uvreda? Nekako ispada da takav pisac zapravo baš i nema ništa posebno da kaže, čim mu se takva potreba ukazuje tako retko… U stvarnosti, je reč o nečemu sasvim drugome: pitanje „količine“ i „učestalosti“ naprosto je stvar individualnog spisateljskog naboja i temperamenta, i otuda je vrednosno sasvim neutralno.
Siguran sam da bi Filip David „imao šta da kaže“ i tokom ovog svog dvanaestogodišnjeg književnog intermeca, no razlog tome što je toliko vremena proteklo između dveju njegovih proznih knjiga naprosto je fakat da je takav, maksimalno proređen kreativni ritam adekvatan njegovom načinu i književnom senzibilitetu, i to ne treba ni mistifikovati ni nipodaštavati.
Knjiga San o ljubavi i smrti zapravo je celina oštro presečena nadvoje, kaogod LP ploča sa A i B stranom: Kratak roman o ljubavi može se shvatiti kao svojevrsni istorijski „prolog“ Kratkom romanu o umiranju, uronjenom u strahote dvadesetog veka; međutim, neće pogrešiti ni onaj ko kaže da se druga, „B“ celina može shvatiti kao appendix prve, kao svojevrstan rasplet, kao ovaploćenje zlogukog proročanstva kojim se okončava prva. U celosti, dakle, San o ljubavi i smrti funkcioniše kao uistinu srećan spoj dva naizgled sasvim nepovezana dela; ovo ume da se pokaže kao zamorna spisateljska proizvoljnost kojom se od dve novele na silu pravi roman, i moram priznati da sam se pribojavao da je to i ovde slučaj. Na sreću, Filipu je Davidu uspelo ono što inače nije nimalo lako: da bezbrojnim finim i suptilnim nitima, na jednom nivou višem i „sudbinskijem“ od fabularnog, ove dve naizgled nezavisne celine uobliči u dojmljivi amalgam, da ih „pusti“ se fino i precizno prožmu tako da se u čitalačkoj svesti teško više mogu razdvojiti.
Glavni je junak Kratkog romana o ljubavi Jakov, učeni sin rabina Davida Kaminera, mladić koji se u nekoj ne sasvim precizno lociranoj epohi (cca osamnaesti vek) potuca širokim prostorima Austrougarske carevine, od Poljske i Galicije preko dobrog dela srednje Evrope sve do „pograničnog grada Zemlina“, u kojem će – dok sa druge strane reke i porozne granice nadire kuga – se susresti sa svojom Sudbinom, i u kojem će ostaviti svoje kosti, neshvaćen, čak prezren od Niščih… Zapravo, ne: pravi Jakovljev susret sa sudbinom odigrao se znatno ranije, u snu u kojem se zaljubio u nepoznatu mladu ženu, za kojom je krenuo tragati kao za jedinom stvarnom nedostajućom polovinom sopstvene ličnosti, i koju će, gle, naći i, ugledati; ali, Rokele, reb Melehova kći, za života jurodiva zarad slične potrage, dve godine već je mrtva. Tu, na tom mestu, gde bi cinična i nepopravljivo postmoderna pop-kultura današnjice napravila nekakav serijal o zombijima ili nešto slično, Filip David, unekoliko inspirisan starim hasidskim pričama, ali i literaturom braće Singer, ispisuje lirski, onirični romančić o ljubavi kao vrhunaravnom principu, koji jedini ima moć „šetanja“ kroz svetove. Jakov će, ne bi li zadobio ruku reb Melehove kćeri, krenuti u daleki podunavski Zemlin sa pismom koje je zdvojni otac uputio osobito glasovitome rabinu, da ovaj prizove Sud istine, onaj koji obavezuje i žive i mrtve, i presudi: može li dati svoju mrtvu kćer živome proscu – to jest, ako je ona mrtva i ako je on živ, i ako to u ovome slučaju nešto uistinu znači? I presuda će stići, i biće pravedna, mada će za Jakovljev zemaljski život stići kasno. Zemlinski će rabin naposletku reći: „Ajaoj nama. Nismo prepoznali pravednika. Otišao je sa ovoga sveta, a nismo ga prepoznali. Pravednici su temelj sveta. Kada ode neki od pravednika, svet izlazi iz ravnoteže. A to znači da možemo očekivati velike nesreće i stradanja, katastrofe mnogo veće od onih koje nam se sada događaju“.
Kratak roman o umiranju jeste, dakako, dostojna slika ispunjenja rabinovog predskazanja. Njegov je glavni protagonista Erik Vajs, dete autistično, a istovremeno obdareno posebnim moćima, rođeno u Banatu one godine kada je Demon zavladao Berlinom i celom Nemačkom, sa namerom da spali sve što mu se suprotstavi, ali i sve što mu se naprosto ne dopada. Njegova će ga posebnost otrgnuti i od najbližih, ali će zato privući pažnju nacističke demonske mašinerije, opsednute i nadljudskim i podljudskim, alergične samo na ljudsko… Ideologija koja snažno odbacuje Drugačije i namenjuje mu istrebljenje, istovremeno je Drugačijim, zaumnim, oniričnim i mističnim i fascinirana, pokušavajući da ovlada njime, da ga upregne za svoje ciljeve. Erik će Vajs biti jedan od onih nad kojima će Ludi Naučnik (gle, još jedan potencijalno popkulturni lik!) sprovoditi svoje eksperimente; za razliku od mnogih, on će to preživeti. Ali se ciklus nesreća tu neće okončati, jer spasa neće biti ni u novoj „oslobodilačkoj“ državi i ideologiji, ni u sebičnoj Crkvi, i sav će taj nesortirani istorijski bagaž nekako neumitno dovesti do kataklizme konca dvadesetog veka: Erika Vajsa na koncu zatičemo na jednom apokaliptičnom balkanskom „brodu ludaka“ iz 1993, i njegov će se život zaokružiti u epicentru jedne nove omraze i nove pomame.
A onaj otac dobro kaže: „nije vreme pogrešno, nego ljudi“. Sve drugo su tek izgovori. Filipu Davidu izgovori za ovaj roman nisu potrebni: ovo je knjiga čestito „starinskog“ etičkog senzibiliteta, ispisana nesumnjivo modernim načinom i tempom. Ako do nove treba da prođe još dvanaest godina, čekaćemo.
