Strast prema slobodi

Cena koju je Baruh de Spinoza (1632–1677), „princ bezbožnika“, „inkarnacija satane“, čovek čija dela zaslužuju da budu bačena „u tamu pakla“, cena, dakle, koju je siromašni holandski filozof platio kako bi postao i, još teže, ostao slobodan, nije bila mala. Najpre je, kao mlad čovek, odbio da se povinuje zahtevima jevrejske zajednice, nije mu palo na pamet da se odrekne svojih spisa, te je izopšten uz najstrašnije rabinske kletve: „Neka je proklet danju i neka je proklet noću. Neka je proklet kad leže i neka je proklet kad ustaje. Neka je proklet kad polazi i neka je proklet kad se vraća. (…) Neka osveta i gnev Gospoda plamte protiv ovog čoveka. (…) I neka unište ime njegovo. (…) Naređujemo vam da niko s njim ne progovori ni usmeno ni pismeno, da niko ne boravi s njim pod istim krovom, ili četiri lakta bliže od njega, da niko ne čita spis koji je on sastavio“. Pošto je, dakle, sastavio neke spise – teološke, filozofske i političke – koji su prenerazli popove, a namah osvojili učenu Evropu, glatko je odbio nepristojnu ponudu pariskog univerziteta: ljubazno se holandski filozof zahvalio svojim pariskim kolegama, ali dobro plaćeno i udobno mesto profesora nije mogao da prihvati jer mu je, uz ponudu, bio ispostavljen i mali uslov koji se, strogo uzev, i nije mnogo razlikovao od popovskih bajanja: slobodan je bio Spinoza predavati šta god želi, osim sopstvene filozofije. Umesto unosnog nameštenja u Parizu nastavio je da za sitne pare brusi staklo po holandskoj provinciji i piše knjige koje, budući nepodnošljivo jeretičke, neće biti štampane za njegova života. Danas nema mesta sumnji da je jedan od najvećih.

PROTIV TIHE VEĆINE: Trista godina kasnije Hana Arent (1906–1975) dobrim delom ponavlja Spinozinu sudbinu. Zastrašujuće talentovana mlada filozofkinja na jedvite jade uspeva da izvuče živu glavu pred nadirućim nacistima. Najpre je Gestapo, kao nemačku jevrejku, hapsi 1933. godine, ali ona (zahvaljujući normalnom policajcu) uspeva da se izbavi iz zatvora i preko Čehoslovačke i Švajcarske odlazi u Francusku. Posle izvesnog vremena, na pritisak nacističke Nemačke, višijevski režim je, opet kao Jevrejku, prebacuje u logor za izbeglice Gurs. Nekako preživljava i „prijateljsku paljbu“, te se iz Marseja, 1941. godine, uz ogromne teškoće i rizike, otisnula put Amerike. Amerika je, za razliku od drugih, manje snalažljivih izbeglica, dobro prima, ali će posle slavnih izveštaja sa suđenja nacističkom zločincu Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu 1961. godine na nju da se digne i kuka i motika. Silovito je odbacuju i akademska i jevrejska zajednica, dobija hiljade pisama najstrašnije sadržine, napuštaju je prijatelji, a njene knjige će i decenijama posle smrti biti teško dostupne u Izraelu. I šta je to tako strašno uradila Hana Arent? Pa, s jedne čačnula je boga nacije (što joj posvećene jevrejske patriote ne opraštaju), s druge je uzdrmala moralnu čistotu intelektualaca, s treće gurnula prst u oko onoj pristojnoj, tihoj većini koja uglavnom gleda svoja posla bez obzira na to šta se događa oko nje. Odbila je da se organski stopi s jevrejstvom, da peva u horu jevreja koji ponavlja da je Ajhman čudovište („on je običan čovek“, odvraća Arent), nije pristala na to da uđe u ulogu žrtve („i sami jevreji su doprineli svojoj propasti“, odbrusila je), odbila je da se samoviktimizuje u ime kolektiva i, umesto toga, kao i njen slavni prethodnik, izabrala je da misli. Umesto izraz vrhunskog zla videla je u Ajhmanu, zatvorenom u staklenom jerusalimskom kavezu, banalnog tipa lišenog sposobnosti rasuđivanja, čoveka kome je lakše bilo da se povinuje bulažnjenjima infernalnom pajacu Hitleru, nego da misli, spodobu, dakle, nepodnošljivo sličnu svima nama. Ajhman je bio slika i prilika tihe većine koja se, za tili čas, preobrati u krvoločnu skupinu spremnu na svako nepočinstvo zarad sitnog ćara. I dok optužbe, pretnje i uvrede pljušte sa svih strana, privatno i javno, Hana Arent ne prestaje da radi i ispisuje neke od najvažnijih tekstova dvadesetog veka.

Energičnoj, delotvornoj i genijalnoj, nije joj bila potrebna nikakva istorijska distanca – što je samo eufemizam za neodlučnost, filozofski kukavičluk i bezidejnost – da bi se suočila sa najgnusnijim izumima dvadesetog veka: nacizmom i staljinizmom, te godine 1951. objavljuje kapitalno delo Izvori totalitarizma, tekst bez kojeg se 20. vek ne može razumeti. Sedam godina kasnije, kao rezultat rada na projektu o Marksovoj filozofiji – koji je, valja primetiti, nije fascinirao, i kojeg će bez mnogo pardona, čak preko nosa svom voljenom suprugu Hajnrihu Bliheru, marksisti i komunisti, da izloži ozbiljnoj kritici, ali će, takođe, iz Marksovih spisa da pokupi gomilu ideja koje potom razrađuje na svoj način – objavljuje moćnu knjigu Conditio humana. Na tih 400 stranica ona trasira put koji, preko knjiga O revoluciji, O nasilju, i tekstova o slobodi, autoritetu, istini i laži u politici, vodi do nedovršenog remek-dela Život duha.

DELANJE: Šta je, dakle, to što čoveka čini čovekom, ponavlja Hana Arent pitanje staro koliko i filozofija, i odgovara: vita activa, delatan ili javni život. Čovek je čovek samo kada dela, jer ga delanje i samo delanje – a ne mišljenje, kako su filozofi tvrdili – razlikuje od svih drugih živih bića. Svako je, naravno, slobodan da misli šta god hoće, ali to je njegova privatna stvar, ono što se računa jeste šta i kako radi u javnoj sferi. Drugim rečima: politička sloboda je važnija od privatne slobode. Ako si slobodan građanin onda si slobodan u mišljenju. Obratno, međutim, ne važi: ako veruješ da možeš slobodno da misliš u neslobodi – grešiš. Utoliko mora da postoji jasno razlikovanje privatne i javne sfere. Sloboda proizvodi slobodu, a nesloboda podanike i robove. Vita activa, delatan, javni, građanski život je, dakle, istovremeno i uzrok i posledica slobode. Izrazom vita activa označava Arent tri, kako kaže, temeljne ljudske aktivnosti: rad, proizvodnju i delanje. Svakome od ovih elemenata ona pristupa s ogromnom energijom, pravi velike lukove od antičkih vremena do savremenih mislilaca i naučnika (redovi posvećeni savremenoj nauci su briljantni), u vrtoglavim analizama spaja naizgled nespojive delove, ali s najviše strasti baca se upravo na pojam delovanja izvlačeći iz njega čistu političku supstanciju.

Prevodom ove knjige ovdašnjem čitaocu dostupna su sva velika dela Hane Arent, kao i najvažniji tekstovi, na našem jeziku. Lakši deo je, dakle, odrađen. Sada ostaje ono teže: čitanje.