Šta to treba maloj deci?

Postalo je pravilo da se među udarnim vestima nalazi crna hronika porodičnog nasilja, a sve češće – fizičkog i seksualnog zlostavljanja dece. Deca su, bar prema dnevnim novinama i TV vestima, žrtve o čijim nedaćama čitamo i slušamo, a silovatelji i nasilnici su izloženi opštoj osudi i mržnji. Uglavnom vidimo slike socijalno ugroženih porodica, svedočenje komšija i socijalnih radnika, žrtve se (razume se) ne pojavljuju, i rezultat ovakvih senzacija je konstatacija da se „svet pokvario“, da su to krizna vremena i da treba otvoriti četvore oči i još više bdeti nad decom.

No, pre i posle vesti, tokom TV programa često smo izloženi slikama nasilja koje se potpuno toleriše, koje se čak smatra duhovitim ili simpatičnim. Paradoksalno je što su reklame najčešće deo TV programa koji, namerno ili ne, afirmiše nasilje, stereotipove, predrasude, seksualno zlostavljanje ili netoleranciju. Jedan od razloga za ovu pojavu je, naravno, ekonomski. Dok su informativni programi pod budnim okom javnosti, političkih stranaka, nevladinih organizacija i Vlasti, reklame predstavljaju izvor finansiranja, a televizija važi za medij koji nikada nije bio gadljiv na novac. Tokom privatizacije, oglašivači, a zatim i marketinške agencije – postali su najjači instrument kontrole nad medijima. Ugovori o oglašavanju danas su moćniji od političke kontrole, koja je u Srbiji nestalna poput vladajuće većine i isprepletenih političkih interesa.

Dakle, ako u gotovo svim šou-programima vidite maloletnice koje polugole đuskaju kao pratnja i scenografija – to više nikome nije neobično. Štaviše, verujem da su roditelji presrećni što im je dete „na televiziji“, tako blizu zvezda.

U reklamama – danas, recimo, možete videti Jelenu Karleušu u poodmakloj trudnoći kako seva dupetom. Poruka glasi – baš je dobro biti ja!

U drugoj reklami – maloletnika u liftu napastvuje starija gospođa, sve grickajući čokoladicu. OK, stereotipni pubertetski san jeste seks u liftu sa seksi nastavnicom, ali pomislite samo kakve bi reakcije bile da su uloge zamenjene – da maloletnicu u liftu spopadne stariji čika. Lolita? Diskusija o ovoj temi za sada je ograničena na internet forume, ali koja bi televizija odbila novac za emitovanje ovakvih spotova. Setite se, na primer, reklame za vino koja se svodila na slogan – „Vino za mušku decu!“ Ni danas mi nije jasno šta onda predstavlja ona polugola gospođica u tom spotu. Da l’ je u pitanju afrodizijak za maloletnike, ili večite dečake, ili je alkoholizam prihvaćen i poželjan kod muškaraca u Srbiji. OK je da se „usviraš“ – postaneš mnogo gotivan lik!

Za žene je, međutim, rezervisana uloga pralje koja koristi seksi deterdžent i izvodi šou za gomilu frajera pod balkonom. Oni ovacijama pozdravljaju svaku kilotu, tangu ili brus koji ona okači na kanap za sušenje veša. Pre nekoliko dana, u novinama je bila vest o komšiji koji je nožem seckao ženski veš na sušenju. Zaneo se.

U reklamnom međuvremenu – frajeri su svedeni na morževe koji su u večnoj potrazi za novom flašom piva, dok su žene (kada ne čiste kupatilo) potpuno izgubile moć govora. Najnoviji trend u reklamiranju kozmetičkih preparata su neme lepotice koje su segmentirane za kosu, usne, trepavice, ili suvu i oštećenu kožu – nalik biljkama.

Tako je žena postala biljka, suvi list, kome hitno treba hidratacija, da ne uvene. One su neme poput sirena, bez emocija, u stanovitoj vrsti socijalne kome – one ne komuniciraju, već vegetiraju.

Ako imate sreću da imate školsku decu – shvatićete da je problem šire prirode ukoliko prelistate udžbenike. Tu sve vrvi od tradicionalizma koji po sebi nije negativan, osim kada u većini tekstova vidimo seoski ambijent, gde samo otac radi, a majka tek ponekad proviri iz kuhinje. Na omotu lektire za drugi razred, recimo, deca vide Eru kako vezuje Turčina i kucka ga opankom u dupe. Posle nije čudno što su „Kursadžije“ najpopularnija i najsmešnija TV emisija. Pitanje zloupotrebe tradicije postalo je evidentno u emisiji „Ključ“ na RTS-u, gde se polemisalo o batinama kao vaspitnom sredstvu i eventualnom uvođenju sankcija za roditelje koji fizički kažnjavaju nejač. Prigovori su takođe stereotipni i vezuju se za zadiranje u porodičnu intimu ili moguće manipulacije. Kada se porodična intima koristi kao argument, bliska je frojdovska omaška „porodična idila“ gde je batina iz raja izašla i prenosi se kao štafeta iz generacije u generaciju. Na nesreću, emisija je više doprinela relativizaciji problema, nego suočavanju sa njim. Evidentno je da nam je hitno potrebna kampanja za zaštitu dece od fizičkog kažnjavanja, a kako to izgleda, možemo da vidimo kod komšija – na HRT-u. Reč je o animiranom TV spotu, gde ruke odraslih štite dete koje raste – a poruka glasi: Digni ruku protiv fizičkog kažnjavanja dece!

U protivnom, televizor može da posluži samo da nasilnik pojača ton da komšiluk ne sluša decu kako vrište.