Šta je, molim vas, pozorište?

Klio je objavio knjigu koju smo dugo čekali – Rečnik izvođenja savremenog pozorišta Patrisa Pavisa. Knjiga se kod nas pojavljuje sedam godina nakon prvog izdanja. Prevodilac ovog ambicioznog dela je Milica Šešić, a recenzent je Ivan Medenica. Ovom knjigom nastavlja se veliki niz značajnih knjiga koje menjaju naše razumevanje pozorišta počev od Brukovog Praznog prostora, pa Čitanja pozorišta An Ibersfeld, Postmoderno pozorište Ričarda Šeknera, Postdramsko pozorište Hans-Tisa Lemana i Poetika moderne drame Žan-Pjera Sarazaka. Sve te knjige pomogle su nam da radikalno promenimo svoje razumevanje savremenog pozorišta. Patris Pavis, koji se temeljno već decenijama bavi upravo problematikom novog pozorišta i izvođačkih praksi, sve pojmove koje su uveli prethodni autori uokvirava, uvezuje i otvara ka novim poljima razmišljanja o savremenom pozorištu i savremenom svetu.

Da li vam se čini da živimo u svetu u kome nema reda, u kome se izgubio smisao, u kome se ne zna šta je šta? Da li se plašite savremenog sveta? Da li ga razumete? Šta je to uopšte savremeno pozorište? I kada je ono počelo?

Kada govorimo i pišemo o savremenom pozorištu, obično se misli na pozorište nakon pada berlinskog zida kada su ukinute dihotomijske političke veze zapadnog sveta (podela na Atlantski i Varšavski blok). Nešto pre toga postmoderna je ukinula estetsku borbu koja je obeležila 20. vek – dekonstrukcija aristotelovsko-hegelovskog dramskog pozorišta od strane avangarde i neoavangarde koja se manifestuje kroz tzv. krizu drame i pojavu antidrame. Rolan Bart je u eseju Smrt autora izneo revolucionarnu ideju da nosilac značenja nije autor (odnosno kritičar koji ga tumači), već sam tekst odnosno onaj ko čita ili tumači tekst. Piter Bruk je rekao: „Mogu uzeti bilo koji prazan prostor i nazvati ga otvorenom scenom. Neko se kreće u tom praznom prostoru dok ga neko drugi posmatra, i to je sve što treba da bi se stvorio teatar.“ Sve ovo zajedno je učinilo da centar interesovanja estetike više nije bio mimezis (podražavanje), već izvođenje (performativité, performativity, performativität). Pojam izvođenja je ideju o pozorištu daleko raširio van svih evropskih okvira. Ovaj pojam je dobio tumačenja u lingvistici (delovati rečima), u sociologiji i antropologiji (kako je predstavljamo u svakodnevnom životu), u kulturalnim studijama (izučavanje izvođačkih oblika koji su imanentno prisutni u kulturama koje nikada nisu imale dramsko pozorište), feminizmu (performativnost roda)… Čitava ova revolucija se pozorištu „vratila“ tako što se pozorište preko izvođačkih praksi otvorilo prema drugim umetnostima, drugim kulturama i nadasve brojnim teorijama koje sa oduševljenjem proučavaju izvođačke derivate.

Sve ovo zajedno dovelo je do bujanja različitih umetničkih praksi i pratećih teorija i širenja pojma pozorišta ka primenjenom pozorištu, performansu… Jedno od glavnih pitanja je da li je Brukova rečenica o prostoru, izvođaču i gledaocu i dalje najmanji zajednički imenitelj različitih izvođačkih praksi. To je za posledicu imalo osećanje haosa i nervoze. Jer, šta je, molim vas, pozorište? Kako estetski razumeti sve te nove pravce i kako se u tome uopšte snaći i šta to znači da je gledalac istovremeno odgovoran za „čitanje“ pozorišne predstave? I zar se predstava ne gleda, a knjiga čita?

Knjiga Patrisa Pavisa sva ova pitanja otvara i ni jedno ne zatvara. Pojmovi su poređani abecednim redom (kao u dobrim starim rečnicima i enciklopedijama). Ali kada otvorite knjigu, grdno ćete se razočarati jer ovo, u stvari, nije rečnik u smislu da ćete saznati da ta reč znači to i to i treba je tumačiti tako i tako. Nema više konačnih odgovora, ima samo novih pitanja. Ova knjiga mnogo više liči na internet stranicu koju, kada otvorite i počnete da čitate, onda vam nekakav link privuče pažnju pa kliknete na njega, a on vam otvori novi link, pa odatle odete na novu stranicu i tako redom. Tako u ovoj knjizi počnete od, na primer, pojma Gledalac, pa odatle ide „osveta gledaoca“, pa „Kratak pregled istraživanja o gledaocu kroz istoriju“, pa „Hermeneutika teksta i predstave“, „Režiranje vizije“, „Novi identitet gledaoca“, „Glumac i njegovi dvojnici“, „Zajednica“, „Gledalac u javnom prostoru“, „Gledalac, predmet predstave koji je nemoguće pronaći“, „Gledalište“….

Ali neka vas to ne frustrira! Ovo je ipak rečnik u smislu da se rečnici ne čitaju od A do Š, već vam pomaže da razbijete nekakvu nedoumicu (ili pak saznanjem onoga što ste hteli otvorite još dve nove nedoumice).

Preporučujem da knjigu počnete da čitate od osnovnog pojma, a to je izvođenje i da onda prateći spiralu svojih interesovanja krenete dalje ka odnosu izvođenja i globalizacije ili identiteta, ili hibridnosti… Ova knjiga će vam jednostavno pomoći da se snađete u novim pojmovima i da sebi sami postavite neka nova pitanja.

Jedno od pitanja koje nas sigurno sve muči je sledeće. Rekli smo na početku ovog teksta da je savremeno ono što je počelo da se dešava od poslednjeg velikog društveno-političkog preokreta, odnosno od pada Berlinskog zida. A šta ako je to već prošlost? Šta ako smo nakon virusa korona ušli u novu savremenost? Prošle i ove godine imali smo priliku da iskusimo novu situaciju – predstave smo gledali od kuće preko Jutjub kanala. Ostali smo bez naših gradskih pozorišta, a upoznali smo brojna evropska izvođenja kao i predstave koje se odavno više ne igraju i čiji akteri čak nisu ni živi. Da li je to pozorište? Da li su i izvođačke prakse već prošlost? Poslednje poglavlje ove knjige zove se „Zvučno pisanje“, a poslednje od svih poslednjih poglavlja je „Nova filozofija zvuka i slike?“ Da li je ovo kraj pozorišta?

Mislim da ne samo da nije kraj, nego je dramsko pozorište i dalje i te kako živo. To smo imali prilike da vidimo ovih poslednjih mesec-dva kada su nas beogradska pozorišta „zasula“ dugo spremanim premijerama. Dramsko pozorište živi iako ga preispituju svi od avangarde, preko neoavangarde, postmoderne, postdramskog pozorišta i izvođačkih praksi. Svi ti pozorišni oblici žive zajedno i vredi ih upoznati da bismo razumeli svet u kome živimo, da ga se ne plašimo. Jer savremeno je tu oko nas – mi smo deo njega. O tome, u stvari, piše Patris Pavis.