Šta danas znači gledati, a ne videti? Izložba Metod u ludilu Vesne Perunović, otvorena u Galeriji DOTS u Beogradu, kroz prostorne instalacije istražuje kolektivno slepilo, nasilje, ljudska prava i odgovornost pojedinca u vremenu dubokih društvenih podela
Vesna Perunović, Metod u ludilu, Galerija DOTS, Dorćol, Beograd
Što više gledamo, čini se da manje razumemo. Pred našim očima svakodnevno se smenjuju prizori rata, nasilja i društvenih podela, ali se oni retko ukazuju kao deo jedinstvene slike. Umesto toga, pojavljuju se kao niz nepovezanih fragmenata između kojih je sve teže uspostaviti veze, prepoznati obrasce i zauzeti jasan stav. Budući da bi povezivanje tih fragmenata podrazumevalo suočavanje s mnogim protivrečnostima, ali i sa sopstvenom pozicijom unutar njih, kolektivno slepilo nameće se kao jedan od dominantnih mehanizama odbrane. Ono nije nužno posledica svesnog izbora, već neretko instinktivan odgovor kojim se štitimo od istina čiju silinu ne bismo podneli. Upravo u tom liminalnom prostoru između potrebe da saznamo i potrebe da se sačuvamo, deluje umetnost Vesne Perunović čija je izložba Metod u ludilu otvorena do 27. juna u beogradskoj Galeriji DOTS na Donjem Dorćolu.
Kao umetnica koja već decenijama deluje između Srbije i Kanade, Perunović je razvila prepoznatljiv umetnički jezik zasnovan na istraživanju identiteta, migracija i različitih međuprostora. Iako njeni radovi na prvi pogled privlače pažnju svojom vizuelnom sugestivnošću, poetikom materijala i pažljivo oblikovanim formama, ispod te prividne lakoće krije se dosledna kritička pozicija.
Sam naziv izložbe Metod u ludilu, preuzet iz Šekspirovog Hamleta, upućuje na potragu za tačkom oslonca u bezobalnom haosu današnjice. Ako ludilo označava stanje kolektivne dezorijentacije, metod se pojavljuje kao lično uspostavljen princip koji pojedincu omogućava da unutar kakofonije savremenog sveta pronađe sopstveni ritam. Pitanja kolektivnog slepila i društvene amnezije posebno su razrađena u dve međusobno povezane prostorne instalacije “Us & Them” (2012–2026) i “Reverse Code” (2022).
U radu “Us & Them”, metalna konstrukcija postavljena u formi svastike ispunjena je mrežom nastalom od dve hiljade plastičnih vezica koje su se, pored primarne namene vezivanja električnih kablova, koristile prilikom hapšenja demonstranata na Univerzitetu Kolumbija 2025. godine. Njihovo gusto preplitanje priziva sliku bodljikave žice, ukazujući na postojanost obrazaca nasilja koji se kroz istoriju neprestano obnavljaju. Menjaju se njihovi pojavni oblici, institucije koje ih sprovode i okolnosti u kojima nastaju, ali mehanizmi na kojima počivaju ostaju prepoznatljivo slični. Odgovor na pitanje ko su “oni” a ko smo “mi” dodatno se usložnjava kada posmatrač uđe u prostor rada. Tada biva zaslepljen reflektorskim svetlom koje se projektuje na instalaciju i, kako ne može da gleda u izvor svetlosti, okreće se ka suprotnom zidu. Tamo, među isprepletanim senkama “njih” i “nas”, pronalazi i sopstvenu senku – neodređene pripadnosti i zatečenu na tom mestu gotovo sticajem okolnosti. Od tog trenutka rad prestaje da govori o drugima. Pitanje više nije ko su oni, već kako nam je i samima dodeljena pozicija unutar sistema koji smo do malopre posmatrali sa distance.
Temu zaslepljenosti Perunović nastavlja u instalaciji “Reverse Code”, sastavljenoj od sedam visećih panela na kojima su pojedini članci Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima ispisani simulakrumom Brajevog pisma. Umesto ispupčenih tačaka karakterističnih za Brajevu azbuku, umetnica obrnutim postupkom ručno progoreva otvore u materijalu, čineći tekst nečitljivim. Na mestima na kojima bi trebalo da stoje reči o slobodi, dostojanstvu, jednakosti i pravu na život ostaju tek tragovi njihovog odsustva. Deklaracija o ljudskim pravima, nastala nakon Drugog svetskog rata kao univerzalno obećanje da se zločini počinjeni u tom ratu više neće ponoviti, ovde ostaje prisutna, ali mogućnost stvarnog odnosa prema njenom značenju biva obesmišljena.
Ova misao kulminira u radu “Human Rights Under Assessment” (2019–2022), u kojem je sveska o ljudskim pravima, ispisana istim perforiranim pismom, postavljena pod stakleno zvono. Izolovana i zaštićena od dodira, u sterilnim uslovima, ona poprima status muzejskog artefakta. Predmet je proučavanja ili relikt civilizacijskog ideala koji se pokazuje i slavi, ali se u stvarnosti ne primenjuje.
Obitavajući u prostoru između nastajanja i nestajanja, ideje i njenog otelovljenja u materijalu, dela Vesne Perunović bude ambivalentan osećaj bivanja između najvećih ljudskih zala, ali i najvećih dostignuća ljudske civilizacije. Možda su ta dostignuća krhka i podložna promeni. ali između sećanja i zaborava, odgovornosti i ravnodušnosti, Metod u ludilu podseća da uvek imamo izbor.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Kada sam prvi put čuo reč tradicija i razmišljao o njoj – gledao sam neku emisiju o Škotskoj, bilo mi je desetak godina – verovao sam da su Škoti neki ljudi koji, uprkos svim praktičnim prednostima savremenog načina odevanja, još uvek nose široke haljine bez donjeg veša. Zašto to rade? Pa: tradicija!
Kako je Holivud, pod maskom progresivnosti, pretvorio političku korektnost u jeftin reciklažni marketing? Zašto publika sve glasnije odbija “polovne” likove i gde leži spas za autentični diverzitet na velikom platnu?
Ljudi na stadionu i oko njega ne moraju imati istu predstavu Bosne i Hercegovine. Ne moraju deliti istu političku viziju, isto iskustvo zemlje, isti odnos prema njenoj prošlosti ili budućnosti. Mnogi od njih u Bosni i Hercegovini odavno više i ne žive. Neki možda ni sami ne bi umeli da kažu šta ih tačno povezuje sa drugima oko njih. Ali znaju istu pesmu. Pevaju Halida, ”Ljijane”
Oko 100 najboljih filmova iz Evrope, svrstanih u 15 selekcija, biće prikazani u Subotici na Paliću u okviru Festivala evropskog filma od 18. do 22. jula
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Šta govore ubistvo Aleksandra Nešovića Baje i ranjavanje Milana Ostojića Sandokana? Zašto su porasli apetiti podzemlja? Kakvu tu ulogu igra policija? I zbog čega Vučić stalno najavljuje najave izbora
Pođimo od toga da Vučićev režim prvo uspe da pokrade parlamentarne pa onda raspiše predsedničke izbore koje bilo koji njegov kandidat teško da može da dobije. Častan predsednik Republike u nečasnom sistemu bio bi poput oveće rupe u tkanini koja se već dobrano oparala
Intervju: Vladan Đokić, rektor Univerziteta u Beogradu
Pobeda je sigurna Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
