Oslobađanje počinje kada naglas izgovorite ono što vas muči

Za Ibru Sakića, dramskog pedagoga i osnivača omladinskog teatra “Mišolovka”, predstava nikada nije cilj sama po sebi. Posle dvanaest godina rada, kroz stotine radionica i desetine predstava, u Novom Sadu je stvaran prostor u kojem pozorište služi kao alat za odrastanje, dijalog i kritičko promišljanje stvarnosti. Da takav pristup ne ostaje zatvoren unutar dramsko-pedagoškog rada sa decom i mladima, potvrđuju i mnoga festivalska priznanja, međunarodna gostovanja, ali i nesvakidašnja činjenica da su predstave “Mišolovke” izvođene u Galeriji SANU i Narodnoj biblioteci Srbije, Spomen zbirci Pavla Beljanskog… Sakić svoj rad ne naziva misijom uslovno ili metaforički, već kao izraz dubokog uverenja da pozorište može menjati ljude i zajednicu. U razgovoru za “Vreme” govori o tome kako se gradi zajednica kroz teatar, zašto su mladi danas važnija publika nego ikad i šta znači posmatrati rad dramskog pedagoga kao životni poziv.

“VREME”: U jednom intervjuu kažete da “predstava nije cilj nego posledica procesa”. Kada se završava proces, a “počinje” umetničko delo?

Ta granica je prirodna, organski prelaz u momentu kada svesno odlučimo da ono što smo unutar grupe otkrili artikulišemo i podelimo sa publikom. U našem radu u “Mišolovci”, proces je bezbedna zona i prostor unutrašnjeg rada u kom se mladi ljudi kroz dramske tehnike suočavaju sa sobom, istražuju teme, prave greške i rastu kao misleća bića, dok umetničko delo nastaje onda kada te duboke unutrašnje spoznaje dobiju svoj estetski oblik, strukturu i scenski jezik. Predstava je svedočanstvo zajedničkog sazrevanja i nusproizvod našeg rasta, pa se granica između procesa i njegove posledice zapravo povlači tamo gde lični razvoj pojedinca prerasta u kolektivni umetnički čin koji glasno komunicira sa zajednicom i omogućava publici da na sceni ne vidi samo uvežbane replike već živu transformaciju mladih ljudi.

“Mišolovka” se često opisuje kao dramsko-pedagoški prostor, pre nego klasično pozorište.

Formiranje mladih ljudi i produkcija predstava za nas nisu suprotstavljene kategorije, ali ako moram da postavim jasnu hijerarhiju vrednosti, rekao bih da je čovek uvek na prvom mestu. “Mišolovka” je osmišljena kao prostor u kome je proces ličnog sazrevanja važniji od pukog proizvoda, jer verujemo da pozorište ima smisla samo ako menja one koji u njemu učestvuju. Mislim ovde, naravno i na našu publiku, jer pozorište ne postoji bez publike. Kada mlada osoba kroz rad na predstavi izgradi samopouzdanje, nauči da kritički razmišlja, postane empatičnija i slobodna da izrazi svoje mišljenje, mi smo svoj primarni pedagoški zadatak ispunili. S druge strane, kvalitetna produkcija i estetski zaokružen scenski izraz dolaze kao prirodna i organska posledica te duboke unutrašnje transformacije. Mi ne pravimo kompromise sa estetikom i ne potcenjujemo zanat, ali nam pozorišni jezik služi kao sredstvo za rad sa ljudskim bićem, a ne obrnuto.

Bavite se temama poput nasilja, porodičnih odnosa i mentalnog zdravlja. Gde se nalazi linija između umetničke odgovornosti i edukacije?

Kada se bavimo osetljivim i teškim temama ta linija se ne povlači tako što umetnost i edukaciju odvajamo, već tako što ih spajamo kroz etiku. U ”Mišolovci” edukaciju ne shvatamo kao puko držanje lekcija ili moralisanje sa scene, jer svesno izbegavamo didaktički ton koji bi publici ili učesnicima nametao gotova rešenja. Mi stvaramo bezbedan estetski prostor u kom mladi ljudi, kroz predstave kao što su Presek, Buđenje proleća ili Draga Jelena Sergejevna, mogu da artikulišu sopstvene strahove, pritiske, ali i da preispituju društvo, mentalitete, konvencije, kulturološke obrasce… Linija odgovornosti se zapravo povlači unutar samog procesa: edukativni aspekt je tu da zaštiti mentalno zdravlje mladih učesnika dok istražuju teške teme, obezbeđujući im alate za lični rast i refleksiju, dok umetnički aspekt služi da lične istine do koje dođu prevedu u univerzalan, scenski jezik. Onoga trenutka kada izgovorite naglas šta vas muči, kada se suočite sa tim, to je početak oslobođenja.

Koliko mladi danas zaista mogu da odgovore na proces koji ne nudi brze rezultate, nagradu ili gotov proizvod, već insistira na dugotrajnom radu i improvizaciji?

Sa svakom novom generacijom to ide sve teže. Dešava se i da odustanu, baš iz tih razloga. Naravno, ja se onda pitam da li sam ih dovoljno motivisao, šta sam bolje mogao da uradim. Živimo u vremenu instant zadovoljstava, u kojem se kroz društvene mreže nudi privid da sve može da se dobije jednim klikom, pa je sasvim prirodno da mladi na početku osećaju otpor, zbunjenost ili strah od neizvesnosti koju dugotrajni rad i improvizacija sa sobom nose. Međutim, kada kroz dramski proces shvate da u “Mišolovci” nema pogrešnog odgovora, da je greška legitiman alat učenja i da niko od njih ne očekuje gotov šablon, dešava se neverovatna transformacija. Oni brzo prepoznaju da su spori rezultati do kojih dolaze sopstvenim istraživanjem i traganjem mnogo stabilniji, dublji i trajniji od bilo kakve brze spoljašnje nagrade. Dugotrajan rad im nudi nešto za čim zapravo duboko žude, a to je vreme da procesuiraju svoje emocije, pravo da budu nesavršeni i prilika da izgrade autentične međuljudske odnose kroz kolektivno stvaralaštvo.

Kako danas vidite poziciju “Mišolovke” u odnosu na institucionalnu kulturnu scenu Novog Sada?

“Mišolovku” kao omladinsko pozorište vidim pre svega kao neophodnu dopunu i korektivni faktor institucionalne kulturne scene Novog Sada. Važno je naglasiti da mi nismo nikakva konkurencija institucionalnom pozorištu, ni profesionalnom ni amaterskom, jer se naši ciljevi fundamentalno razlikuju. Dok se pozorišta primarno bave produkcijom i estetikom, nama pozorišne i dramske tehnike služe kao sredstvo za celovito obrazovanje mladih ljudi.

Foto: Biljana Popović

“Mišolovka” je konačno dobila sopstvenu bazu, iako je i dalje izvan institucionalnog sistema.

Sopstveni prostor na nezavisnoj sceni je uvek paradoks u kojem je on u isto vreme i najveća sloboda i ogroman kompromis koji sa sobom nosi stalnu borbu. S jedne strane, imati svoju bazu apsolutno je oslobođenje i luksuz o kojem mnoga udruženja sanjaju jer nam taj prostor garantuje potpunu autonomiju u kojoj nam niko ne diktira repertoar ili rokove. S druge strane, to jeste i kompromis u smislu konstantne neizvesnosti koja nas drži na margini i izvan punog institucionalnog i finansijskog priznanja kulturnog sistema.

Nedavno ste imali premijeru u Italiji sa predstavom koja tematizuje upravo nastanak “Mišolovke” i put koji je trupa prošla od svojih početaka do danas.

Premijera u Italiji za nas je svesna i duboka potreba da sopstvenu priču i put koji smo prešli od početaka do danas stavimo pod lupu i ponovo preispitamo, što nas direktno vodi do zaključka da se ovakav model rada nikada ne može konačno zaokružiti, jer je on po svojoj prirodi čist proces u neprekidnom kretanju. Kada na scenu postavite sopstveno nastajanje, vi ne pravite spomenik prošlosti, već kroz pozorišni jezik preispitujete svoje današnje motive, vrednosti i odgovornost prema mladim ljudima sa kojima radite. Ipak, moram da kažem da sam ponosan na naše glumce, koji u finalu te predstave govore monologe, potpuno ogoljeno, u svoje ime i bez ikakve zadrške, sa punom svešću o tome šta dele sa svetom, potpuno se demistifikujući. Naš model dramske pedagogije i nezavisnog teatra ne teži konačnom, statičnom proizvodu, niti nekom zamišljenom cilju na kojem bismo se zaustavili, jer onog trenutka kada pomislimo da smo se zaokružili i da imamo sve odgovore, mi prestajemo da budemo prostor istraživanja i slobode.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!