Ako vam tango nije u krvi, verovatno ne znate šta znači reč milonga. Zato vas naslov Milonga strasnih senki može odbiti od nove „Lagunine“ knjige, ili vas, pak, može privući kako biste saznali šta je to. Pogotovo što u podnaslovu piše I to je tango.
Elem: Milonga je argentinska narodna muzička kompozicija slična tangu, i jedan je od 24 pojmova vezanih za tango koje u knjizi Milonga strasnih senki predstavljaju Ksenija Bilbija i Branko Anđić na primerima isto toliko hispanoameričkih priča vrsnih i mnogima od nas voljenih pisaca – od Hulija Kortasara i Horhea Luisa Borhesa do Ane Marije Šue i Luise Valensuele.
Knjiga je, dakle za uživanje. Puna je strasti, muzike, susreta, tuge i mnogo, mnogo dobrih priča. Onih koje se prisvajaju i pamte. Ovo je knjiga o duši tanga.
Kabeseo, tako delikatan pokret
Počinje od kabesea. To je, objašnjavaju autori u uvodnom tekstu, „diskretni naklon glavom, pokret koji najbolje dočarava tajnovitu višeslojnost tanga i kojim dama potvrđuje da će prihvatiti poziv na igru te da kavaljer neće biti izložen javnom odbijanju. Naravno, s obzirom na to da smo u dvadeset prvom veku i da je feminizam poslednjih decenija ipak nešto uradio za rodnu ravnopravnost, neke od pripovedaka u ovoj antologiji daju i alternativnu priču zavođenja, što se odražava u pojmu femitanga. Knjiga se završava pojmom bandoneona, ekstravagantnog instrumenta bez čije čarolije je tango nezamisliv“.
A evo kako kabeseo opisuje argentinska književnica Luisa Valensuela u priči Tango:
„Glavom mi klima onaj levo, malo skriven iza stuba. To je tako delikatan pokret, kao da jedva, lagano, spušta uho na sopstveno rame i sluša ga. Sviđa mi se. Čovek mi se sviđa. Otvoreno mu se osmehujem i on tek sada ustaje i prilazi. Ne može se tražiti preterana smelost. Niko se od ovde prisutnih ne bi odvažio na odbijanje licem u lice, nikonije spreman da se vrati na svoje mesto odbijen, praćen podrugljivim osmesima ostalih. Ovaj zna da me ima, pa mi prilazi dugim koracima i izbliza mi se više toliko ne sviđa, ima prilično godina i neko neprijatno držanje.“
O neizrečenom
Hoćete još? Hulio Kortasar u priči Vrata neba piše o trancedentalnosti, o onom što je neizrečeno što se ne da videti, što se oseća između pokreta i lebdi između dvoje ljudi koji dele večnost, igra koja uranja u svet emocija i intuicije.
Borhesovom pričom Čovek sa ružičastog ugla autori ove zbirke objašnjavaju šmekere, to su gvapo i kompadrito, što je bio simbol muškosti u Buenos Airesu krajem 19. i početkom prošlog veka. „Igro sam s jednom curom koja je me pratila k’o da mi čita misli. Tango nam je radio šta je ’teo i nosio nas, i gubio nas, i vodio nas opet i opet nas nalazio“, piše u ovoj priči.
I, tako. Sve isto ludilo tanga u sve 24 priče. Ono nezaboravno, kakvog nigde drugde nema osim u tangu
P. S. Znam da neki ovu knjigu Ksenije Bilbije i Branka Anđića smatraju udžbenikom. Slažem se, svakako je i to.
