Specijalne ili paralelne veze

Uskršnje praznike proveo sam u Banjaluci. Urednici „Vremena“ zamolili su me da „tangentne“ osvrte na grad u kojem sam završio osnovnu i srednju školu konačno proširim na jedan kratki medijski putopis. Svaki povratak u Bosnu i Hercegovinu posle ratova, ili naročito posle ratova, ima karakter prustovskog traganja za izgubljenim vremenom. Svi mi koji tamo odlazimo, a ne živimo, pokušavamo da u obnovljenim tranzicionim kulisama prepoznamo junake i junakinje našeg „djetinjstva“ mereći veličinu promene, što je u osnovi jalova rabota. Odavno sam naučio da u Bosni ne treba tražiti ovu jednostavnu logiku: ni u miru niti u ratu, već morate malo pažljivije gledati i slušati – pa onda pokušati da protumačite viđeno. Evo nekoliko skica vaskršnje krajiške ljepotice sa tumačem manje poznatih pojmova.

Počnimo od puta. Ako zapucate u BL, put morate planirati u skladu sa verskim praznicima sve tri konfesije. Ove godine, poklopili su se Uskrs i Vaskrs, što znači da će na autoputu kroz Hrvatsku biti gužva, jer će i muslimani, ili Bošnjaci, iskoristiti ferije u Austriji, Švajcarskoj i Nemačkoj i doći u rodni kraj. Krenete li autoputem, ne gine vam čekanje, makar u Gradišci, gde dolazite posle isključenja u Okučanima. Taj fatalni most danas je ponovo granica EU i Bosne, tačnije Republike Srpske. Najbolje vam je pohitati polako, pa krenuti dan ranije – pre gastarbajtera. Pouka: bolje crkveni kalendar nego izveštaj AMSS-a ili hrvatskog auto-kluba!

ĆEVAPI: Stigli ste u BL. Ogladneli od puta i želite da odmah probate nadaleko čuveni banjalučki ćevap. Ako pitate Banjalučane, čućete esej o aktuelnom stanju, svojevrsnoj rang-listi kvaliteta. „Alibaba“, „Kod Zore“ na gradskom mostu na Vrbasu, „Zamola“ ili u skorije vreme – „Asteriks“ (što valjda sugeriše količinu). Ipak, od 1923. godine u Banjaluci nećete pogrešiti ako na ćevape odete „Kod Muje“. Mujo je rahmetli, sada je šefica njegova kćer, ali to je brend koji održava kvalitet. Ne tražite senf i kečap, molim vas, samo luk, eventualno kajmak, a pod pritiskom mušterija i meraklija poslednjih dvadeset godina pojavile su se feferonke, one manje ljute. Mala, srednja ili velika sa 2, 3 ili 4 redenika ćevapa, a ako ste svratili na doručak s posla – može i „sindikalna“ – mala porcija ćevapa u velikoj lepinji. Pukô sindikat i radnički pokret!

Ovih dana, po Banjaluci svuda bilbordi sa fotografijom porcije ćevapa (rekô bi srednja, onako odoka) i kratkom porukom „Lazin proljetnji ćevap!“.

Ajde sad recite vi meni šta to znači. OK, reklama i marketing stigli su odavno i u biznis sa klopom, ali ovde imate skriveni višak značenja. Dakle, ako vam u Bosni mesar reklamira ćevap i to proljetnji – to je poziv na roštiljanje! To je poziv za odlazak u prirodu, kraj neke vode, sa rajom i banjalučkom vodom (čitaj: Nektar pivo) i teferič. Dakle, ćevapi kod Laze su poziv za uradi sam autdor aktivnosti.

No, možda ste hteli nešto drugo da jedete. Obavezno na Tržnicu, pa ko Evlija Čelebija, videćete celu Bosnu i Hercegovinu na tezgama.

Ako postite, potočna pastrmka, očišćena, 14 konvertibilnih maraka kilo, to nigde nema. Uzgojene u protočnim ribnjacima uzvodno ka Jajcu, na pritoci Vrbasa u kanjonu Tijesno, bistroj i hladnoj rečici Ugar.

Tu na Tržnici primetićete da se kao oznaka kvaliteta, naročito za rano voće i povrće, koristi pridev „hercegovački“. Tako smo naleteli na hercegovačke smokve, jagode, ali i paradajz. Hercegovačko znači i čisto, ekološko, kvalitetno i malko skuplje. Šta je tu sad nejasnom, pitaćete. U Bosni gde se sve meri nacionalnim aršinom, znaćete da li nešto proizvode ili uzgajaju Srbi, Hrvati ili Muslimani. Hercegovci, koji su odvajkada mnogo bolji trgovci, shvatili su da kod robe nema potrebe da određujemo „koja“ Hercegovina je u pitanju, Zapadna poglavito katolička ili Istočna bastion srpstva. Na banjalučkoj tržnici Hercegovina nastupa jedinstveno, a ti sad znaj odakle su jagode, ja ih nisam krstio!

FUDBAL, LJUBAV: Bosna ide na Svetsko prvenstvo u Brazilu. Svaka čast, komšije. Glavna reklama za „ponosnog sponzora“ prikazuje trenera i fudbalski tim a slogan glasi: „Popićemo mi nju ako bog da u Brazilu!“ Ponosni sponzor je Vispak Visoko i kafa „Zlatna džezva“. Oćemo, garant.

Ako ste došli u goste nekome u Banjaluku, obratite pažnju na tablice sa imenima na vratima u zgradama. Nekada su moje komšije pisale imena, prezimena, titule, pa čak i funkcije. Moji roditelji, sećam se, odabrali su džentlmensku varijantu – Dara i Pero Ilić. Prvo ona, pa on i onda prezime, vidi se savremen duh, drugarice imaju prednost, ali vidi se i nacionalnost. Međutim, tokom rata to je postao opasan znak raspoznavanja i naročit problem za mešane brakove, kojih je pre rata bila gotovo trećina. Video sam ovih dana na jednim vratima natpis: Jela i Ćazim. Samo to. Nemate pojma koliko je hrabrosti potrebno da ceo rat zadržite tu pločicu na vratima svog stana u Bosni. Ćazim je bio super komšija, pazio decu, pratio da se neko ne udari, dohvatao loptu, danas je i on rahmetli. Umro deda Ćazim, ali pločica i dalje stoji. Ljubav.

ZVONA, SEVDAH: U Banjaluci ćete lepo spavati, ali ćete se garant rano probuditi. Naročito vikendom i praznikom, od 9 izjutra počinje nadzvonjavanje pravoslavaca i katolika, pogotovo u centru grada. Pravoslavni zvone na 15 minuta, znači 4 puta na sat, plus liturgija. Katolici, valjda samo na ceo sat, ali više nećete znati ko zvoni. Moji roditelji i danas, iz samo njima poznatih razloga, u kući imaju zidni sat koji udara jednom na pola sata, a na pun odbroji broj sati. Valjda je ljudima trebalo njihovo vreme, ono koje je samo njihovo. Kažu da im crkvena zvona nimalo ne smetaju.

Obišao sam i čuvenu džamiju Ferhadiju, obnova dobro napreduje, nakon što je tokom rata bila minirana i porušena. Biće ista kao ona stara, samo nova. Stara je ostala sahat kula sa ljubavnim oltarom gde zaljubljeni pale sveće. Safikada – devojka je stala pred top kada je otišao njen dragi i pogazio datu „vjeru“. Zvonjavi će se uskoro pridružiti i učenje sa minareta – zvučna slika kompletna.

Bosna je kolijevka sevdaha. Na Vaskrs je nastupio Darko Rundek sa Cargo orkestrom, a na televiziji TV1 gledao sam takmičenje pevača amatera u emisiji „Prvi glas sevdaha“. U žiriju sve same veličine, Ljubica Berak, Sejo Pitić, Nedžad Imamović i Mustafa Šantić, a takmičari iz cele Bosne i Hercegovine. Ovaj sevdah X faktor uveo me u školska pravila žanra, fraziranje, „krajeve“ ali i stajling izvođača jer je žiri prekoreo jednog momka zbog farmerki! Drugom su opet zamerili „zapinjanje“ i umoran glas, na šta je ovaj skrušeno priznao: „Jebga, sinoć tezga!“

TELEVIZORI: Ako se desi da pada kiša, ništa od Lazinih ćevapa, sedećete u gostima i menjati kanale na televizoru. Iako je Republika Srpska emotivno vezana za Srbiju, sudeći po medijskom uticaju stvari stoje drugačije. Sortiramo li TV kanale u prosečnoj ponudi kablovskog distributera po nacionalnoj osnovi i kulturološkom miljeu slika izgleda ovako:

Srbija–RTS1 i 2: Happy pre podne zbog crtaća.

Republika Srpska: RTRS1, Alternativna, BN (K3 Prnjavor, Vikom, Bel, Simić–lokalne televizije).

Hrvatska: HRT1, 2, 3, RTL1, 2, TV Nova, OBN (kroatizovani bosanski kanal),

Bosna i Hercegovina: BH1, Federalna F1, TV Hayat, TV1, IN, Pink BH,

Dakle, sa stanovišta TV slike, veoma se malo „srbuje“, ma kako to čudno delovalo ljudima ovde. Komercijalne televizije iz Srbije, za razliku od hrvatskih, imaju interes da samo prodaju svoje programe i nisu kontinuirano prisutne u etru Srpske. Federalna televizija će prenositi šou „Moja kuhinja moja pravila“ ako su predstavnici iz Bosne, muslimani iz Sarajeva, a RTRS će preneti „Ples sa zvezdama“ kao gala šou. Osim čudne ekonomske računice, borbe za tržište i uticaj na formiranje identiteta, programe iz Srbije ljudi iz Banjaluke gledaju na internetu, što ozbiljno umanjuje broj gledalaca. Prosečan TV gledalac u Banjaluci prepoznaće javne ličnosti i estradne zvezde iz Hrvatske, pre nego iz Srbije. Reklame takođe. Jasno je da kulturu ne donosi estrada, ali danas identitet nekog prostora mapira pokrivenost TV slikom.

KORZO, PISCI: Mnogo bolja zabava od blejanja u televizor, koju preporučujem kao obavezan deo posete Banjaluci, jeste izlazak na kafu oko podne u baštu kafića. Uverićete se, ali zaista, da su Banjalučanke u neprestanom izboru za Miss, što će muškarcima ulepšati dan, a žene dovesti do ozbiljnog testa samopouzdanja. Ne znam aktuelni odnos broja dečaka i devojčica, ali mi se čini da ih i ovog proleća ima 7 na jednog.

Na kraju, šetnja banjalučkim alejama pod kestenovima ili lipama, pre ili kasnije dovešće vas pred spomenik jednog ili obojice najznačajnijih krajiških pisaca.

Jedan je Branko Ćopić, koji će se jetko nasmejati svakoj nevolji, a drugi je Petar Kočić, koji će u vas upreti prstom i zagrmeti:

„Ko iskreno i strasno ljubi, Istinu, Slobodu i Otadžbinu, neustrašiv je i hrabar kao Bog i prezren i gladan kao pas!“