Slično, a isto

Večera u jednom istanbulskom restoranu, na kojoj je Bugarka Adela Peeva shvatila da svi balkanski narodi svojataju pesmu u Srbiji poznatu pod nazivom Aj ruse kose curo imaš, podstakla ju je pre nekoliko godina da po Balkanu krene u potragu za korenima te pesme. Tako je nastao sjajan road movie pod nazivom Čija je ovo pesma, koji je uz puno smeha i gorčine razgolitio besmisao očajničkog truda da se iz gusto isprepletanog korenja zajedničke kulture iščupa bar nešto što će pripadati isključivo nama. Peeva je na putu imala i problema, nije bilo lako ubediti ljude da makar pesmu dele sa nekim koga smatraju krvnim neprijateljem, a takvih neprijateljstava u ovom delu sveta nikada nije manjkalo.

Njena iskustva, bar ona negativna, nisu doživela četvorica gostiju iz Turske koji su proveli nekoliko dana u Srbiji, samo naizgled sličnim poslom kao Peeva. Emir Đenk Ajdin, Čengiz Ajdin i Feruh Ozdinčar rade na univerzitetu Ege u Izmiru, a zanimaju ih tradicionalne pesme, igre i nošnja balkanskih naroda. Izgledaju kao tipični gradski momci, a po Balkanu putuju sa profesorom Mehmetom Odžalom Ozbilginom, šefom katedre za tursku tradicionalnu muziku. Srbija je samo jedna od 12 zemalja koju su od 2004. obišli u okviru projekta čiji je krajnji cilj otvaranje muzeja balkanske i anadolijske kulture u Izmiru.

GDE JE NEŠTO?: Kažu da nikada ne pitaju „čije je nešto“, već „gde je nešto“. „Šta u smislu kulture uopšte znači pitanje šta kom narodu pripada? Ako kažete ‘ovo pripada Beogradu’, onda je svako ko živi u Beogradu vlasnik toga“, kaže Čengiz Ajdin. „Na primer, mi smo uvek imali političke probleme sa Grcima. Samo u ovom veku je bilo mnogo razmena stanovništva pod pritiskom vlada. U mom gradu, susedno selo je grčko. Sada je prazno. U Grčkoj postoji grad Nea Izmira, Novi Izmir, i mnogo drugih mesta koja nose stare nazive sa prefiksom nea. Kada smo bili u Grčkoj, posetili smo njihove zajednice koje su migrirale sa severa Turske. Prošlo je mnogo vremena od kada su otišli, ali oni i sada igraju iste narodne igre, imaju istu muziku i nošnju kao ljudi koji žive pored Crnog mora. Kada to vidimo, zar se može reći ‘To je naše, nije vaše’? Bilo je velikih migracija između Balkana i Turske. Posle dvadesetih godina prošlog veka, kada se raspalo Otomansko carstvo i Turska postala republika, mnogo ljudi je došlo u Tursku. Naravno da su doneli sa sobom kulturu krajeva iz kojih su došli, i mi ne znamo šta kome pripada. U Izmiru imamo jedan ples, zovemo ga bebek, posle 1920. se promenio i sada je to novi, prirodni proizvod mešanja, to više nije ni ta igra ni neka balkanska igra, već nešto između, i to je zaista lepo videti. Balkan je velika mešavina, to je zaista most između zapada i istoka.“

Gosti iz Turske kažu da u balkanskim zemljama tragaju za onim što može da predstavi na karakterističan način tradicionalnu kulturu svakog naroda, ali da mnogo više od razlika fasciniraju sličnosti. Ni u Srbiji nisu bili iznenađeni što je sličnosti tako mnogo, jer su na to nailazili u svim zemljama koje su obišli.

„Muzika, igra, nošnja u Srbiji i po Balkanu – možemo reći da je to često slično, a ponekad potpuno isto. Na primer, u Izmiru ima jedno predgrađe u kome žive neki ljudi koji su migrirali iz Makedonije. Oni igraju potpuno isto kao ovde.“ U ansamblu Kolo pokazali su gostima jedan deo kostima i rekli im da je to dolama, deo srpske nošnje. „Videli smo isti deo u nošnji sa Kosova, tamo su nam rekli da je dolama albanska nošnja. A postoji i u Turskoj, i takođe se zove dolama. Zatim stil nošnje. Religija je drugačija, neko na odeći kaže nešto, neko želi da kaže nešto drugo. Sličnost je da odeća uvek nešto kaže. U skoro svakoj pesmi se nešto prepozna, ne od početka do kraja, ali se uvek mogu naći sličnosti u muzičkim delovima.“

Grupa je u selu Vranić pored Beograda bila gost na jednoj srpskoj svadbi. U selu su ih dočekali rakijom, a posle venčanja u crkvi obišli su muzej i etno-park koji je delo oca Radivoja Mitrovića, sveštenika u Vraniću. Kompleks čine vajat, magaza, stara šumadijska kuća, a bar polovina reči kojima se nazivaju delovi kuće i predmeti u njoj je potpuno ista kao u turskom jeziku. Ima i razlika, na turskom odžak znači ognjište, gusle se na turskom zovu kemane, ali se koriste kao narodni instrument u potpuno istom obliku. Tambura je u Turskoj ime za jednu posebnu veličinu instrumenta saz. Sporazumevanje im nije bilo problem u Srbiji. „Prepoznajemo mnogo reči, probali smo da naručimo sok od kajsije i nismo mogli da se setimo kako se to kaže na engleskom, dok neko od nas nije rekao ‘kajsi’ na turskom, i sve je onda bilo u redu.“

PUSTO NAŠE: Cilj projekta je predstavljanje svih balkanskih zemalja ljudima u Turskoj, ali i strancima, sa što više materijala koji grupa skuplja na svojim putovanjima. „Ideja je i da se ovim pospeši budući mir na Balkanu, a najbolji način da se do toga dođe jeste da se pogledaju kulture i da se vidi koliko smo slični, u stvari isti. Svaka zemlja na Balkanu ima ples pajduška. Ili, jedna pesma koju u Turskoj zovemo ‘alžirska pesma’, koja se uvek svira kada se mlada izvodi iz njene kuće i ide mladoženji. Mislili smo da ta pesma potiče sa istoka, a onda smo shvatili da postoji u Bugarskoj, kao i u Makedoniji. Neko igra uz nju, neko samo hoda, ali svuda postoji.“ Uz narodne nošnje i instrumente, u muzeju će biti i snimci tradicionalnih igara i pesama, a otvaranje muzeja planira se za kraj ove godine u Izmiru.

Profesor Ozbilgin i njegovi saradnici kažu da je gotovo nemoguće povući makar i približne granice koje bi obuhvatale područje u kome se kulture tako gusto prepliću, to nisu ni granice bivšeg Otomanskog carstva. U početku je projekat bio ambicioznije zamišljen, obišli su i Ukrajinu, Moldaviju, Mađarsku, Rusiju, ali su zaključili da je okvir njihovih istraživanja preširok i odlučili su se samo za balkanske zemlje.

Kažu da nisu imali problema u kontaktima sa ljudima, što ne znači da nisu sreli i mnogo onih koji su pokušavali da ih ubede da je nešto iz kulture samo njihovo i da nema veze sa drugim narodima. „Naravno da ima i razlika, ali generalno se najviše razlikuju politike.“

Uz veliku pomoć Dragoljuba Ackovića, urednika u Radio Beogradu, grupa je bila gost i na jednoj romskoj svadbi u Železniku. Pomoć im je pružio i devetnaestogodišnji mladić iz Prizrena, Mirsad, koji govori pet jezika – romski, albanski, srpski, turski i engleski. „Kada smo videli Rome na svadbi ovde, to je potpuno isto kao nešto što se dešava u centru Izmira. Ista igra, ista muzika, isti ritam, isti stil organizovanja svadbene ceremonije“, kaže Emir Ajdin. „Nažalost, i njihov život je skoro isti u Srbiji i Turskoj, gde ih je oko pet miliona. Uglavnom žive po predgrađima, siromašni su, mada u poslednje vreme romske organizacije u Turskoj dobijaju sve veći značaj.“

Primetili su da ljudi na svadbama ne nose nošnje, osim žena na romskoj svadbi. „U Turskoj su samo tridesetak kilometara od velikih gradova sela gde se tradicija malo promenila. Radili smo neka istraživanja u blizini Bodruma, poznatog letovališta u kome ljudi iz okolnih sela često rade kao kelneri u velikim, ludim barovima. Posle toga dođu kući i menjaju se potpuno, i kod njih možemo da snimimo sjajne tradicionalne igre. I mladi, koji odlično govore engleski, u kontaktu su sa turistima, kao da imaju dve ličnosti, onu tradicionalnu i onu koju pokazuju u gradu.“

Gosti su jednu noć proveli na splavu „Crni panteri“. Najviše ih je iznenadila informacija da se u Beogradu u provod ide posle ponoći. „Na Crnim panterima devojke igraju isto kao turske devojke“, kaže uz smeh Emir Ajdin. „Veliki uticaj sa Turske strane na Balkan je orijentalni, trbušni ples. Možda je to uticaj i Šakire, ali to dolazi sa istoka na zapad.“ Muzičari na „Panterima“ su gostima svirali i kolo, a na pitanje „koliko košta pesma“ odgovor je bio – kol’ko osetiš.

Iz Srbije grupa ide u Makedoniju, gde se u Strugi organizuje međunarodni skup posvećen narodnoj igri i muzici, pod pokroviteljstvom UNESCO-a. Kažu da skup nije nazvan balkanskim jer prošle godine predstavnici nekih zemalja iz ovog regiona nisu želeli da budu ubrojani u Balkan. „Rešenje je nađeno tako što je okupljanje nazvano skupom zemalja jugoistočne Evrope, ali i ta rasprava je deo onog balkanskog u svima nama.“