„Nije važno samo kako snimati, nego i kako živeti. I to baš zbog buduće trgovine magličastom robom. Da bi naš svet mogao postati svet ljudi u bioskopskoj Sali, koji su se tu upili pošto su došli iz svojih neveselih domova, vozeći se punim tramvajima i plativši poslednjim parama kartu, on mora biti svet dostojan poštovanja, častan, istinit i hrabar, u svakom slučaju, bolji od svetova onih koji sede u zamračenoj Sali“, kaže, u knjizi Češka škola ne postoji, reditelj Goran Marković. „Taj naš svet mora biti pravi, jer sve ono što ćemo raditi praveći filmove – biće laž. Režiji i svim ostalim radnjama oko filma cilj je, u stvari, da falsifikuje stvarnost. Samo smeštanje objektivnosti u filmski izraz i prećutkivanja ostataka slike pravi je korak ka izvrtanju činjenica, da ne govorimo o ostalim marifetlucima („stilizaciji“). Šta nam ostaje kao zaloga da sve te ujdurme nisu puki trik da se izmame pare i prevari istina? I to ona duboka, lična. Poštenje prema samome sebi, pre svega. A to već izlazi iz domena estetike. Ili ne? Ko je ono rekao da između estetike i etike stoji znak jednakosti?“
Poslednji film Gorana Markovića Falsifikator govori o, po mišljenju reditelja, ključnoj godini socijalističke Jugoslavije – 1968. Zašto je šezdesetosma baš toliko važna? Gdje su danas bivši šezdesetosmaši i jesu li zaista, posle svega, upravo oni „krivi za sve“?
„Možda zaista ta 1968, objektivno posmatrano, i nije bila toliko važna. Međutim, u svetu umetnosti, objektivnost i ne igra neku značajniju ulogu. Hoću da kažem da je, u tom smislu, moja ocena manje činjenica, a više – lični utisak“, objašnjava Goran Marković. „Dakle, zašto mislim da je ‘68. bila toliko važna? Zato što je tada počeo raspad Jugoslavije. Bomba u beogradskom bioskopu „20. oktobar“ – kao prvi teroristički akt u SFRJ – glasno je odjeknula u našoj do tada uljuljkanoj i mirnoj zemlji; drugi važan događaj bile su studentske demonstracije koje su ozbiljno uzdrmale režim Josipa Broza Tita; gotovo da su ga skinule sa vlasti.
„VREME„: Samo što je redosled događaja bio drugačiji: studentske demonstracije u junu 1968, a 13. jula iste godine – bomba u bioskopu „20. oktobar„. Za razliku od umjetnika, istoričarima je ta hronologija važna.
GORAN MARKOVIĆ: Važna je, svakako. Dobro ste poređali… Iako sam studirao u Pragu, u junu 1968. sam se zbog studentskih demonstracija vratio u Beograd. Sećam se da sam u Sali heroja na beogradskom Filološkom fakultetu video kako tada mladi studentski vođa, Ljubiša Ristić, drži roberspjerovski govor; imao sam utisak da je tog trenutka lako mogao da pokrene masu i povede je na Dedinje.
Akteri tog događaja – uključujući i Ljubišu Ristića – tvrde da njihov cilj nije bio da ruše Tita; borili su se protiv „crvene buržoazije„, zalagali se za povratak „izvorima revolucije„…
Ne govorim o programima i idejama; govorim o onome što sam video svojim očima.
(…)
Ceo tekst možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 9. maja 2013. Pretplatnici na internet izdanje nastavak mogu pročitati sa ovog linka.
