Dobrih povoda za razgovor s Novicom Antićem, jednim od naših najistaknutijih književnih prevodilaca s ruskog jezika, uvek je dovoljno. Ali onaj neposredan ovog puta je posebno je dragocen: Zepter Book World upravo je objavio izabrane drame velikog ruskog dramatičara Nikolaja Koljade, u Antićevom izboru i prevodu. Odatle i započinjemo naš razgovor.
„VREME„: Cilj svake zbirke je da predstavi stvaralaštvo nekog autora. Koljada je napisao 120 drama, kako ga predstavljate Velikom (post) sovjetskom enciklopedijom?
NOVICA ANTIĆ: Nikolaj Koljada spada u red najproduktivnijih savremenih dramskih pisaca, ne samo u Rusiji, već i u Evropi. Da, zaista, napisao je oko 120 drama, ali tu spadaju i njegove mnogobrojne dramatizacije dela drugih autora, ruskih i svetskih klasika i savremenih pisaca, zatim drame za decu, filmski scenariji koje je kasnije adaptirao u drame, mjuzikli. Ako sve to oduzmemo, preostaje oko pedeset drama. Naravno, i to je velik opus. Nije jednostavno, niti može biti objektivno iz tog ogromnog broja drama izdvojiti deset, koliko ih ima u ovoj knjizi. Moj izbor je subjektivan, rukovodio sam se nekim svojim instinktom, ipak se trudeći da pokažem i njegov razvojni put, od ranih devedesetih prošlog veka, pa do danas, kao i žanrovsku, stilsku, psihološku i leksičku razgranatost njegovog, nesumnjivo, izuzetnog dela.
Drama kao književni rod asocira na gledanje pozorišne predstave a ređe na čitanje knjige. Vaši prevodi ruskih savremenih drama su i ranije objavljivani, na primer, u zbirkama Gvozdeni vek, Vreme kiseonika i Iluzije, pa – kakvo je vaše iskustvo: da li se drame čitaju?
Drama, kao i poezija, po mom mišljenju, potiče od onih naših iskonskih prapočetaka. Negde u polumraku pećine, vrač je, okružen svojim saplemenicima, izgovarao tajanstvene reči, koje je samo on znao i smeo da ih izgovori, te reči su svoju snagu umnožavale njegovim pokretima, mimikom, modulacijom glasa. Te reči su bile upućene bogovima i ljudima, tešile su, plašile su, molile su, lečile su, pretile su. To je onaj naš gotovo mitski predak, od koga nastaje umetnik ali i sveštenik, sudija i lekar (otuda u savremenom ruskom jeziku reč „vrač“ znači „lekar“, a u južnoslovenskim varijantama ta ista reč je zadržala ono pradavno značenje). Drama se, pre svega, piše da bi se izgovorila, da bi se uprizorila. U tom smislu, čitanje drame jeste nekakav njen „međuživot“, ali i on može da bude veoma uzbudljiv, ponekad je to i jedini njen život, mnoge drame nikada ne dočekaju da budu vraćene u reč i pokret. Međutim, nisu ni one mrtvorođenčad, nikada sa sigurnošću ne možemo da tvrdimo kakvu „unutarnju režiju“ one dožive u svesti nekog čitaoca. Možda su nekada te male, intimne premijere u srcu i umu čitaoca mnogo uspešnije od ovih velikih, pravih, pozorišnih, možda ostave dublji trag, makar u jednom čoveku.
Vama se pripisuje da ste ovdašnjoj publici otkrili savremenu rusku dramu. O kom vremenu je reč, šta se tad dešavalo kod nas, a šta kod njih?
Već više od četvrt veka prevodim, pre svega, drame. Sticajem okolnosti, to su drame pisane na ruskom jeziku. Kažem, sticajem okolnosti, jer ne spadam u krug ljudi koji misle da je ono čime se oni bave najvažnije i najkvalitetnije na ovom velikom i šarenom svetu. Voleo bih da sam bio vredniji i uporniji, pa savladao još i, recimo, japanski, ili arapski, hebrejski ili farsi. I na tim jezicima neki ljudi, pisci, pišu dobre, možda čak i odlične drame. Govorim sve to zbog toga što prevođenje sa ruskog jezika, bavljenje ruskom kulturom, velikom, dinamičnom, osobenom, a opet, duboko evropskom, barem po mom mišljenju evropskom, kod nas obično poprima jednu specifičnu notu – svrstavaju vas u slovenofile. Ja nisam niti „fil“ niti „fob“, niti imam nešto protiv onih koji to jesu, ukoliko su tolerantni prema onima koji ne dele njihove poglede. Jedina kategorija u koju mogu da se svrstam jeste da sam pripadnik, možda ne najreprezentativniji, našeg ljudskog roda, kao i naroda u kome sam rođen. Jedan od utemeljitelja ideje slovenofilstva, ruski filozof, sociolog, istoričar Nikolaj Daniljevski je sredinom 19. veka čitavu ljudsku civilizaciju podelio na šest kulturno-istorijskih tipova, u kojima je odvojio takozvanu romano-germansku od slovenske civilizacije. Ili, kako mi to danas kažemo, zapadnu civilizaciju, od slovenske. Posledica takve podele je i nešto kasnije uobličena i među slovenofilima vrlo popularna teza da slovenski narodi nisu spremni za demokratiju evropskog (zapadnog) modela, koja je strano telo u zdravom organizmu slovenske samobitnosti i on je odbacuje, a to je prirodna reakcija odbrambenog mehanizma kolektivnog duha slovenskog bića. Ja ne mogu da se složim sa takvom podelom i zaključcima koji iz nje slede, uostalom, nisam ni prvi ni poslednji
koji se ne slaže se tim. Relikti takve podele ponovo bujaju u našem vremenu i na našim prostorima. Nedavno sam čitao članak jednog našeg učenog čoveka koji nam daje svojevrsno uputstvo, priručnik, kako prepoznati i kako se odbraniti od takozvane zapadne civilizacije… Kada se to još nakalemi na naše poprilično neznanje ili poluznanje, a neznanje je majka mržnje, kao i slepog obožavanja, posledice mogu biti vrlo ozbiljne. Zato na Vaše pitanje odgovaram krajnje oprezno: da, sličnosti sa ruskim društvom u tranziciji i našom nedavnom prošlošću i sadašnjošću postoje, ali se moraju posmatrati u kontekstu dramatičnih globalnih političkih, ekonomskih, moralnih, kulturnih, tehnoloških i svih drugih promena koje je čitav svet poslednjih tridesetak godina pretrpeo i koje još uvek traju.
Odrednica „enciklopedija“ u naslovu zbirke Koljadinih drama podrazumeva znanje. Čemu nas uče Koljadine drame?
Jedna od drama u ovoj knjizi je i Velika sovjetska enciklopedija. Malo sam se poigrao tim nazivom i knjizi dao naslov Velika (post)sovjetska enciklopedija. Čini mi se da Koljadine drame, bolje i preciznije od bilo kog rada istoričara ili sociologa, pa čak i psihologa svedoče o dramatičnim, strašnim, nekada smešnim, uvek setnim stanjima ljudi u tom uzavrelom kotlu u kome se jedno društvo i jedna država tope, istovremeno stvarajući nova društva i države, makar nominalno nove. Ta anamneza, klinička slika, nikada crno-bela, surova ali ne bezdušna, gruba i nežna u isto vreme, meni deluje kao svojevrsna enciklopedija ljudskih nada i strahova u vremenima koja melju, rastaču, raspolućuju i ponovo sastavljaju, ponekad u Frankenštajne i ljude mnogo snažnije i moćnije od Koljadinih junaka.
Svet je poverovao ruskim dramskim piscima, pa na tamošnje savremeno društvo gleda onako kako ga opisuju – kao na mesto teškog, beznadežnog života u kome je moguće preživeti samo ako se veruje u čežnju.
„Svijet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj“, tačno i bolno je zaključio Njegoš. Muče nas, pre svega, oni naši unutrašnji tirani, naše želje, strasti, „besovi“ – zlodusi, naše neutažene čežnje za ljubavlju, moći, vlašću, naši strahovi od samoće, smrti, od nepoznatog, pa onda sami sebi, a i drugima postanemo tirani. Mali ili veliki, ali ipak tirani. Taj zatvoreni krug je večita tema ruske ali ne samo ruske, već celokupne svetske književnosti. Kod Koljade preživljava kako ko ume i kako ko zna; neko veruje u silu, neko u ljubav, neko u smrt, neko u drugi život, neko u čudo. A opet, u tom i takvom svetu, u magnovenju, kao zvezda padalica, osvetli Koljadine likove, kao i sve nas, neki trenutak lepote i dobrote i to nas verovatno i održava u životu i pri kakvoj-takvoj zdravoj pameti… Nisam siguran da je to samo ruska posebnost, dokaz za to je i činjenica da se njegove drame izvode na gotovo svim kontinentima, uključujući Australiju. To znači da publika prepoznaje i deo sebe u tim likovima iz dalekih ruskih varoši, bez obzira na geografske udaljenosti, civilizacijske razlike i uvrežene predrasude.
U ruskim dramama nema eksplicitne kritike državnika i društva, kao na primer u našim, pa ipak, kritika i osuda su nedvosmislene. Kojim sredstvima se oni služe?
Možete napisati u drami više puta replike „Živela vlast“ ili „Dole vlast“, pa da opet to ne bude angažovana drama, a možete napisati samo jednom, recimo „Živele rode“ ili „Dole rode“ i time izazvati u gledaocu onaj kognitivni proces koji nazivamo kritičkim rasuđivanjem. To je ona snaga umetničke istine. Nisu ni Čehov, ni Jelinekova, ni Miler pisali eksplicitno politički angažovanu dramu, bavili su se arhetipovima a ne parolama, nije to radio ni Šekspir, pisao je o drugim vremenima, vladarima, zemljama, a opet nam je sve jasno, vrlo dobro i precizno osećamo mehanizme koji njihove junake dovode u stanja u kojima jesu, mehanizme koji su psihološki, lični ali i izazvani, uslovljeni, pojačani, usijani i do pucanja dovedeni društvenom teskobom, neslobodom, presijom. I gledalac i čitalac to poredi sa vremenom u kome živi. Tako i većina ruskih dramskih pisaca, od mikrokosmosa i kroz mikrokosmos dolazi do širokog plana, do ukupne slike društva, nacije, države, epohe. Koljada je dobar primer za to, čitav njegov kreativni život je obeležen zamerkama „patriota“, da on svojim dramama šalje svetu jednu lošu, iskrivljenu, negativnu sliku domovine. Kao da umetnost treba da bude reklama za idilične krajolike tipa „Ruska zima“ ili “ Zalazak sunca nad Nevom“. A on, zapravo, nikada nije napisao nijednu eksplicitno „političku“ dramu. Ja bih rekao da je on mnogo veći patriota od tih „rodoljuba“ po zadatku, iz koristi ili iz oportunizma.
Jedan od večito aktuelnih problema naše kulture je nedovoljno ulaganje u delatnost prevođenja. Vi ste, na primer, tokom rada u Ministarstvu kulture i gradskom Sekretarijatu za kulturu bili u prilici da utičete na ublažavanje tog problema. Šta ste preduzeli?
Svojevremeno sam bio član užeg tima koji je radio prednacrt i nacrt Zakona o kulturi. Taj predlog zakona nije bio savršen, ali je ipak bio prvi naš zakon koji reguliše delatnosti u oblasti kulture i koji je, između ostalog, predvideo obavezu sprovođenja konkursa za sufinansiranje projekata u kulturi, pa i u oblasti književnog prevodilaštva. Nažalost, tadašnji saziv Narodne skupštine ga je usvojio u jednom izmenjenom vidu, više je proklamacija nego zakon, vreme i praksa su pokazali mane i nedorečenosti i mislim da je krajnje vreme da se pristupi ne kozmetičkim, već suštinskim izmenama i dopunama nekih zakonskih rešenja. U poslednjem sazivu Ministarstva kulture nisam ništa bitno učinio za prevodilaštvo jer sam vrlo kratko bio tamo. Nadam se da makar nisam naneo neku štetu. Razočaran sam ovogodišnjim rezultatima konkursa Ministarstva kulture, jer Udruženje književnih prevodilaca nije dobilo sredstva za Prevodilačke susrete, tradicionalnu, uglednu i korisnu manifestaciju, jedinu takve vrste u Srbiji i regionu. Hoću da verujem kako je to samo gruba omaška komisije. S druge strane, vidim da je ove godine Beograd dodelio sredstva časopisima za prevodnu književnost, nadam se da će se ta praksa nastaviti.
Često se kaže da nam nedostaju dobri prevodi. Šta to znači, kada prevod nije dobar?
Prevodimo onako kako govorimo, a govorimo onako kako razmišljamo. A, bojim se, razmišljamo sve skučenije. Svi, i javne ličnosti, političari, akademici, umetnici, profesori, sveštenici, mladi i stariji, naročito mi stariji. Misli su nam postale agresivne, reči su nam postale otrovne. Adrenalinski rečnik isključivosti je siromašan, priroda je to tako uredila, u njemu su važne samo reči koje dižu na noge, koje motivišu grupu istomišljenika, koje pumpaju krv u pesnice i mišiće, koje ne ostavljaju mnogo vremena za predomišljanje, nećkanje i preispitivanje. Nema tu mesta niti potrebe za nijansama i finesama. „Ili si sa nama, ili si protiv nas“, prenose te reči ovu našu misao. A nakon toga, reč sve više gubi onaj svoj logički sadržaj. Ostaje samo njena ljuštura. Evo, recimo, slušam stalno frazu „zamrznuti konflikt“, vezanu za pokušaj rešavanja složenog pitanja Kosova i Metohije. Šta zapravo znači „zamrznuti konflikt“? Konflikt, srpski rečeno – sukob, nesuglasica, spor, dakle, pojava koja je prostorno-vremenski dinamična. Kako onda „zamrznuti“ nešto što je dinamično po svojoj suštini i podrazumeva najmanje dva učesnika, dve strane? Tako što ćemo izmisliti vremensku mašinu i zaustaviti vreme? Ili tako što ćemo zažmuriti i reći: „Ja ništa ne vidim, znači to ni ne postoji“? Još nekako i razumem crkvene velikodostojnike kada to izgovore, za crkvu je celokupna ljudska istorija zapravo istorija spasenja, ličnog i kolektivnog, u očekivanju konačnog kraja ovog sveta. Što je žrtva veća, spasenje je izglednije. Ali, to je već pitanje eshatologije, a ne filologije… Savremeni jezik politike, diplomatije, medija, često razvodnjava, iskrivljuje, nekada i potpuno izostavlja smisao koju reč treba da sadrži. Možda bi sada, u skladu sa novom terminologijom, naslov Tolstojevog romana „Rat i mir“ trebalo prevesti kao „Intervencija i detant“? Takvih primera je mnogo, gomilaju se reči bez smisla i logike i plutaju kao otpad na površini reke. Nije lako prevoditi, ali je upravo zato odgovornost prevodilaca danas još veća.
Kolika je odgovornost prevodilaca na ovu temu? Na primer onih koji prevode filmove za televizijske kanale, čiji su rad i umeće najvidljiviji?
Opet se vraćam na onog vrača sa početka našeg razgovora. Prevođenjem reči i smisao koje nose postaju svima razumljivi, nisu više svojina male zajednice ljudi. Prevođenje nas vraća u onu Vavilonsku kulu u kojoj se svi razumeju. I zato je, ponavljam, odgovornost prevodilaca velika, ali znatno veća je odgovornost izdavača. Svako ima pravo da prevodi, ali to ne znači da sve može i treba da se objavljuje. Sve više je knjiga koje se objavljuju bez intervencije lektora i korektora, objavljuju se čak i prevodi prevoda, pa se dešava da, recimo, pod firmom prevoda sa turskog, arapskog, kineskog ili finskog, zapravo čitamo prevode prevoda sa engleskog, nemačkog ili ruskog jezika. To je nedopustivo i isključivo je za to odgovoran izdavač. Da, prevođenje filmova je posebna i zanimljiva tema. Jedan deo prevoda je kvalitetan, to su prevodi koji su potpisani, čiji se prevodioci znaju. Veći deo je anoniman, tu ima svega i svačega, nekada pomislim da to i ne prevode ljudi, već mašina, „Gugl-prevodilac“. I tu su, pre svega, odgovorni prikazivači, odnosno kanali koji emituju filmove. Štedeći na kvalitetnom prevodu, čine medveđu uslugu i filmu i gledaocima. Uštede vrlo malo, a svi gubimo vrlo mnogo.
Da li se kod nas uči prevođenje? I da li je tako nešto uopšte moguće naučiti u školskoj klupi?
Sve počinje u klupi, znanje je osnov, bez ikakve sumnje. A dalje, dalje vam predstoji naporan rad, učenje na sopstvenim i tuđim greškama, ugledanje na bolje od sebe i nada da će vas ono što nazivamo talentom za prevođenje makar jednom u životu blago pomilovati po glavi.
