Ozbiljno zezanje

Izuzetno je interesantno iskustvo pogledati izložbu Joškina Šiljana nepripremljen.

Od 25. jula, tri nivoa Salona Muzeja grada Beograda zauzeta su velikim brojem dela ovog autora, vrlo heterogenih formata i tehnika – od monumentalnih platna i crteža na papiru, do konstrukcija od drveta i lima, kao i multimedijalnih instalacija. Reč je o onoj kategoriji dela savremene umetnosti o kojoj bi cinični posetilac (a na takve uvek valja računati) mogao da kaže kako bi “čak i njegova baba mogla bolje” (što umetnik i sam navodi kao čestu reakciju). Njegove slike su kombinacija apstraktnih formi živog kolorita, naizgled naivno izvedenih figura i tekstova ispisanih mešavinom ćirilice i latinice. Neki crteži kao podlogu koriste novinske isečke, karte iz biblioteke, račune, spiskove. I pored najbolje volje, nije moguće naći koherentan, dubok narativ u ovim delima, niti tananu nit koja ih međusobno povezuje. Međutim, Šiljanova dela ni ne teže koherenciji, dubokom (ili bilo kakvom) narativu, niti tananim nitima koje bi celinu trebalo da drže na nekakvom okupu. Njegova dela nisu intelektualizovana priča, nisu svileni portret, niti su sarkastičan osvrt na aktuelnu situaciju u svetu. Njegova dela nisu nužno čak ni konzistentno apstraktna u strogom smislu te reči.

ŽIVOT U DELU

...

Ali ko je Joškin Šiljan? Pre svega alter ego Nebojše Stojkovića, građevinskog inženjera iz Pirota rođenog 1953. godine. Kako sam kaže, uvek je crtkao, ali nije išao u umetničku školu. Okidač za njegovu umetničku karijeru bio je povreda ruke osamdesetih godina prošlog veka, kada je počeo da se bavi slikanjem kao vidom motoričke vežbe tokom oporavka. Joškin Šiljan se, pak, rađa 1987. godine, kada Stojković počinje ozbiljnije da se bavi slikarstvom: “Ja kao biće postojim paralelno sa ja kao ego, kao Stojković”, kaže Stojković; “jedan može da živi i da bude angažovan, a ovaj drugi [Šiljan] je ništa, niko i ništa, i on može da radi šta hoće.” Alter ego umetnika možemo u ovom slučaju tumačiti kao otklon od konvencija, način da, nesputan, iskaže ono što ima na umu; to je vrsta nužnog rebrandinga, neophodnog da se i sam umetnik inkorporira u svoju umetnost.

...

Gledajući video-prilog na srednjem nivou izložbe, ne možemo ni na sekund posumnjati u apsolutnu, dubinsku iskrenost u likovnom izrazu ovog umetnika. Njegov prostor za slikanje je jednostavan, napakovan delima neobavezno nagomilanim poput gomile knjiga. Kuća u kojoj živi sa suprugom, prema njegovim rečima, započeta je kao prostorna instalacija. Fasada kuće je delimično prekrivena Šiljanovim slikama (“To često radim; volim da pretvorim objekat u crtež”), a na pitanje da li je završio sa dekoracijom kuće, jednostavno kaže da kod njega “nikad ništa nije gotovo”.

Teško je odoleti porivu da Šiljana uporedimo sa Gojom. Nesrećni, gluvi Španac koji se u poznim godinama osamio na periferiji Madrida i zidove svoje kuće (koju su komšijska deca prigodno nazvala Quinta del Sordo) pretvarao u tamne podloge na kojima će izvesti neka od svojih najpoznatijih dela. Iako je Goja sumoran primer, u oba slučaja fascinintna je posvećenost umetnika koji, praktično i doslovno, žive u svom stvaralaštvu, u svome delu. Čini se da je Šiljan umetnik koji naizgled svaki aspekt svog života utapa u umetnost koju stvara. On stvara ne zato što ima plan, koncept ili nameru – on stvara zato što ne zna drugačije. Umetnik koji stvara iz čiste nemogućnosti da radi bilo šta drugo.

...

STVARATI PROTIV

Dela Joškina Šiljana su čudnovato nostalgična, u onoj meri u kojoj posmatrače preplavljuju talasi prepoznavanja i sete. Postoji nešto – u nedostatku boljeg izraza – primalno u Šiljanovom stvaralaštvu (izuzev surovosti koju primalnost sadrži). A opet, ne možemo potpuno govoriti ni o nečemu nevinom i detinjem, jer Šiljanova su dela odveć samosvesna. Ona odaju utisak kompletne otvorenosti, neobaveznosti. Umetnik stvara bez ikakvih očekivanja, kontrola rezultata ga savršeno ne zanima. “Nazivi sami dođu… ja se što manje mešam. (…) Najlepše je da nacrtam ono što ne znam”, kaže Škiljan.

Osvežavajuće je primetiti da je i sam umetnik neretko zbunjen pri objašnjavanju svojih radova. Čini se da je i njemu samom susret sa delom nešto novo. U medijumu slikarstva, koji je istorijski idealizovan upravo zbog ekstenzivnog planiranja, skiciranja – concetto, disegno (da navedemo samo neke overthinking pretpostavke likovnog dela) – Šiljan je izuzetak od pravila. Predstavljajući svoj rad pod nazivom Duplo golo umetnik kaže: “Duplo golo je onaj stav da sam niko i ništa, da slika bude niko i ništa, a da opet bude slika; da se približi tome da mozak komunicira sa slikom, a da se ne pita šta je to. (…) Crtež je komunikacija… Šta on [posmatrač] misli, to je njegovo.” Šiljan stvara nezavisno od mišljenja publike, kritičara, institucija, čak i mišljenja sebe samog. Ovakav stav se fundamentalno kosi sa svime što se vekovima prepoznaje kao uslov stvaralaštva. Čak i u vremenima kada je umetnost prevashodno bila sredstvo pobune protiv statusa quo, ovakvo poimanje sopstvene umetnosti nije bilo često.

Iznenađujuće je jednostavno biti buntovnik u svetu umetnosti. Potrebno je naučiti pravila i definisati okvire poželjnog i aktuelnog. Naučiti istoriju i teoriju. Ovladati anatomijom, ikonografijom, simbolikom, implikacijama forme. Onda, kada se dostigne status uspešnog umetnika u očima institucije koja ga je školovala, umetnik (nužno) mora da pronađe način da norme izvitoperi tako da svakom posmatraču bude jasno koliko su one bile sputavajući činilac. Proces je, dakle, vrlo jednostavan, iako zahteva mukotrpan, bespogovoran rad i nemali broj uzastopnih smrti ega. Teško je stvarati slobodno bez povratka na konvenciju; s druge strane, teško je ne odreći se konvencija bez oštre osude, čak i parodiranja njenih normi. U oba slučaja, tu je stvaranje u odnosu na konvencionalno, bilo da je reč o afirmaciji ili negaciji. Upravo u ovom paradoksu leži čudnovatost stvaralaštva Joškina Šiljana. Nema perfomativne banalizacije više vrednosti umetnosti, nema ni ugađanja sigurnom, prihvaćenom ukusu – njegova dela egzistiraju sama za sebe. Ona predstavljaju pročišćen pogled u necenzurisanu svest jednog stvaraoca, koji kao da je, potpuno neobavešten o svetu oko sebe, spušten usred Grdelice i dobio pristup bojama i platnu.

SUSRET S NEOČEKIVANIM

...

Izuzetno je čudno iskustvo ući na izložbu Joškina Šiljana nepripremljen. Još je čudnije ući pripremljen. Kustos izložbe Slavka Timotijević piše: “Zanimljivo je da je Šiljanova umetnost označena kao art brut, odnosno on pripada jednoj kategoriji umetnika koji imaju poseban jezik, ali ako danas pogledamo izložbu, potpuno je jasno da ona prevazilazi pojam art bruta i da ovde imamo širu lepezu postupaka i senzibiliteta. Šiljanov rad karakterišu mnoge paralelne ili, bolje rečeno, slojevite osobine. On koristi princip slobodnog psihičkog automatizma dozvoljavajući da ga ka cilju vodi pouzdani instinkt i snažna želja da otkriva nepoznato te je stoga njegovo slikarstvo dinamično i u smislu poteza i u smislu kolorita.”

Sasvim je razumljiva ova stručna težnja da se umetnost posmatra kroz prizme raznih pravaca, škola, stilova, teorijskih i metodoloških okvira u nadi da će se u neki od njih uklopiti. Ipak, na kraju se moramo odreći čitave terminologije i svakog pokušaja kategorizacije i priznati da neka dela, posebno kada se dožive neposredno, jednostavno odbijaju da budu ukalupljena. Uostalom, umetnik bi, čini se, to i želeo. Ili, u Šiljanovom maniru: “Gde biste svrstali [svoja dela]? – Pa ništa… šiljanizam. (…) A kad bi neko pitao šta je šiljanizam? – Ozbiljno zezanje.”