Ko je smestio Zeki Buljubaši

Selo Ravnje se geografski nalazi u Mačvi a administrativno je deo AP Vojvodine pošto je sastavu Grada Sremske Mitrovice.

Naime, nakon oslobođenja u Drugom svetskom ratu, Glavni Narodnooslobodilački odbor Vojvodine doneo je odluku 6. aprila 1945. o definisanju teritorije Vojvodine, čime su neka područja, uključujući i severne delove Mačve uz reku Savu, ušla u sastav Vojvodine. Tako je Vojvodina kojoj su „oduzeti“ delovi Srema i Banata koji su pripali Gradu Beogradu (Zemun, Surčin, Batajnica, Ovča, Borča…) zauzvrat dobila atare sedam sela u Mačvi: Salaš Noćajski, Noćaj, Radenković, Ravnje, Zasavica 1, Zasavica 2 i Mačvanska Mitrovica.

Nestala skulptura

Selo je važno za srpsku istoriju jer se ovde u avgustu 1813. dogodio čuveni Boj na Ravnju koji je označio slom Prvog srpskog ustanka.

Na 200 godišnjicu bitke tu je .pored puta u pravcu Zasavice napravljena predstava šanca sa tablom na kojoj su mapa i opis bitke.

Tada je i postavljena tri metara visoka skulptura Zeke Buljubaše, Jovana Gligorijevića,  u drvetu.

Foto: Privatna arhiva

Ona je u međuvremenu očigledno nestala pošto je za vreme svog obilaska sela nisam zatekao na lokaciji. Ostalo je samo zidano postolje na kojem je nekada bila drvena skulptura slavnog vojskovođe.

Sa druge strane puta nalazi se stari hrast poznatiji kao „Grm Zeke Buljubaše“. Stavljen je pod zaštitu kao memorijalno prirodan spomenik 1979. To drvo je jedno od retko očuvanih stabala hrasta u ovom delu naše zemlje. Smatra se da je star preko 250 godina.

Iako je stablo hrasta veoma oštećeno usled čega mu je vek znatno skraćen, njegova velika starost, lep porast i još očuvana vitalnost, daje veliko obeležje tom selu, s obzirom da se radi o retko očuvanom prirodnom spomeniku, veoma poznatom i omiljenom u narodu, za koje su vezane mnoge legende i narodna predanja.

U centru sela Ravnje u sred raskrsnice stoji jedan drugi spomenik Zeki Buljubaši. Reč je o stubu na čijem se vrhu nalazi bista ovog junaka. Spomenik je podignut 1925. i pored Zeke Buljubaše i njegovih hajduka „golaća“, posvećen je i poginulima u ratovima 1912-1918.

Ovu bitku istoričari često nazivaju „Srpski Termopil“.

Ovako je to bilo

Bosanski vezir Derendelija i Sulejman-paša Skopljak, komandant turske konjice, ovde su grupisali većinu turskih snaga iz Bosne, i uporno nastojali da slome srpsku odbranu i prodru prema Šapcu. Turci su imali i brojnu konjicu i artiljeriju, a bili su im pridodati i francuski artiljerci i inženjerci koji su Turke obučavali u rukovanju novim francuskim topovima i kopanju laguma za dizanje u vazduh ustaničkih utvrđenja.

Prvobitne čarke sa Turcima su se pristizanjem glavnih turskih snaga pretvorile u danonoćne krvave borbe. Trajale su neprekidno 17 dana. Uz tutnjavu turske artiljerije, smenjivali su se iz dana u dan napadi turske konjice i pešadije. U nekoliko navrata Turci su uspevali da prodru u pojedine delove šanca, ali su ih ustanici uspevali ponovo izbaciti. Turci su, zatim, po nagovoru francuskih inženjerskih oficira počeli da kopaju lagume, kako bi se što više približili šancu. Ustaničke starešine održaše sastanak i odlučiše da napuste Ravnje.

Zeka Buljubaša, i svi (oko 800) njegovi „golaći” (hajduci) su hrabro izginuli štiteći odstupnicu ustaničke vojske sa Ravnja. U narodu je od tada ostao izraz „Zasavica — prava kasapnica”.
Karađorđe je uspostavio odbrambenu liniju na zapadu, koja ide linijom Cer-Kitog-Ravnje na Zasavici. Takođe, utvrđuje i Šabačko polje.
U toku avgusta 1813. ustaničke snage u Mačvi koje su predvodili Prota Mateja Nenadović, Stojan Čupić, Zeka Buljubaša i drugi, uspešno su zadržavali turske prodore koji su išli pored Save.

Ustanici su tu iskopali niz malih šančeva i dočekivali tursku vojsku. Kada je tu stigao i Miloš Obrenović sa rudničkom vojskom i Petronije Šišo sa svojim momcima, ustanici grade i dobro utvrđuju ogroman šanac, između Save i Zasavice u Ravnju, koji je u produženoj liniji imao 560 koraka.

3000 ustanika

Zeka Buljubaša se sa svojim hajducima smestio na desnom krilu šanca, a do njega Petronije Šišo. Na ovom šancu prvi se našao vojvoda Sima Katić — Prekodrinac. Posle njega su došle vojvode Miloš Obrenović sa Rudničanima, prota Mateja sa Valjevcima, Luka Lazarević, Stojan Čupić sa Mačvanima i Zeka Buljubaša sa svojim golaćima iz Parašnice.
Tako se na Ravnju okupilo oko 3.000 ustanika sa oko pet topova, dok je Turska vojska brojala oko 15.000 ljudi na čelu sa vezirom Ali-pašom Derendelijom i njegovim zamenikom Sulejman- pašom Skopljakom, komandantom turske konjice.

Sulejman paša Skopljak predvodio je konjicu u napad na šanac, ali je bio ranjen u ruku. Izvori govore da ga je ranio lično Miloš Obrenović iz kubure.

Kako bi prevazišli prepreku oko šanca u vidu rova, turski komandanti su pešadiji davali rakiju, kako bi ih okuražili da jurišaju i mrtvi ispune rov, a ostatak pešadije bi preko mrtvih ušli u šanac. Turci su takođe uz pomoć francuskih inženjera iskopali približnice šancu. Vuk Karadžić navodi da su se Turci toliko približili šancu da su se sa Srbima mogli tući sabljama, jataganima i kukama im otimati barjake.
Sedamnaestog dana borbe, 17. septembra 1813, na scenu stupaju Zeka Buljubaša i njegovi golaći i čuveni megdandžija Petronije Šišo sa svojim uskocima. Oni su štitili odstupnicu srpskim vođama i ostalim preživelim ustanicima. Dok su imali baruta branili su lanac puškama, a kad im je nestalo municije isukali su noževe i tako napadali Turke. Oni su se hvatali sa Turcima u koštac i u toj borbi prsa u prsa izginuli su svi golaći zajedno sa svojim komandantom Zekom Buljubašom.

Kako su se izbavile srpske vojvode
Zbog ove zabune kod Turaka, srpske vojvode su se izbavile sa preostalom vojskom. Miloš Obrenović je jedva umakao Turcima srušivši iza sebe ćupriju na Modranu, prota Mateja se spasao tako što se domogao tuđeg konja, dok je vojvoda Čupić sa sabljom u ustima preplivao Zasavicu i preko Preseke i Noćaja dospeo u Šabac.
Po dolasku u Šabac, vojvoda Miloš Obrenović je oštro napao komandanta Simu Markovića koji je u Šapcu imao pod komandom 10.000 ljudi, a nije iz neobjašnjivih razloga pritekao u pomoć ustanicima u Ravnju, kao ni ranije onima iz Loznice i Lešnice.

Sutradan, 18. septembra 1813. Turci krenu prema Mitrovici i pređu preko Modrana i niz Savu odu ka Šapcu. Posle ovog poraza su nastupili dani kada su živi zavideli mrtvima, jer su Turci sprovodili do tada neviđeni teror nad preostalim ustanicima i stanovništvom.

Bitka na Ravnju je ekranizovana u seriji Vuk Karadžić u 5. epizodi.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!