Sestrožderska revolucija

„Evo„, rekao je upravnik zatvora, dodajući torbu Džavadu. „Ovo su stvari koje su pripadale tvom bratu. On je pogubljen„, dodao je kao da se priseća. „Godinu dana uzdržaćete se od pogrebne ceremonije ili od oplakivanja na bilo koji javan način. Ako nakon godinu dana budemo videli da ste se ponašali kako treba, otkrićemo vam mesto na kom je sahranjen.“

Nekako baš u danima kada nastaje ovaj tekst, našu već dobrano izmučenu planetu zadesila su dva jubileja: trideset godina od nastanka Islamske Republike Iran, i dvadeset godina otkad je ajatolah Homeini odapeo smrtonosnu strelu u vidu besprizivne verske presude (tj. fatwe) na Salmana Ruždija, pisca izvanrednog, mada ne uvek lako prohodnog romana Satanski stihovi, ali i na sve koji su imali veze s objavljivanjem te knjige bilo gde u svetu (japanski prevodilac ubijen, nekoliko drugih prevodilaca i izdavača ranjeno; Ruždi godinama živeo u ilegali i pod policijskom zaštitom). Ova dva događaja povezana su na razne načine, ne samo preko svog glavnog aktera, a najjače su povezana, gle, time što bez prvog nikada ne bi bilo ni drugog. Naime, uspeh „islamske revolucije“ u osvajanju vlasti značio je stvaranje teokratske, versko-fundamentalističke države, kao ozbiljne i moćne logističke baze za (šiitski) islamistički fundamentalizam. Koji se te prevratne 1979. čvrsto bio rešio da se za početak vežba na domicilnom stanovništvu, a posle će već da usreći i ostatak sveta (dakle, nešto kao CCCP, ali na verskoj bazi). Doduše, iz ovdašnje štampe o svemu tome nećete mnogo saznati: čitajući ovih dana naše novinare – najbolji je primer specijalni izveštač „Politike“ – koji se dečački infantilno oduševljavaju „prvim iranskim satelitom u orbiti“ i sličnim – čovek se gorko priseti besramnih bulumenti kvazilevih zapadnjačkih bezveznjaka koji su, paraturistički bazajući Sovjetskim Savezom, videli samo Gagarina, nuklearne bojeve glave, moskovski metro i „velike uspehe u industrijalizaciji i elektrifikaciji“, a ne sveopštu bedu i nezamislivu potlačenost mnogomilionskog domicilnog roblja… A ako bi ih i videli, to bi lepo objasnili kao „nužnu etapu razvoja“!

Širin Ebadi je čovek (štaviše: žena) iznutra, njoj se romantizujuće limunade ove sorte ne mogu prodavati – ili bar ne više. Istaknuta pravnica, neustrašiva akterka borbe za ljudska, osobito ženska i dečja prava u postrevolucionarnom Iranu, dobitnica Nobelove nagrade za mir za 2003, autorka je – u koautorstvu sa Azadehom Moavanijem – važne i potresne memoarske knjige Buđenje Irana, koja u ovom našem svračijem zakutku prolazi nekako otužno ugluho, valjda zato što u njoj nema ništa o satelitima, pa našim večnim dečacima nije interesantna… Podnaslov ove knjige govori mnogo o njenom sadržaju, kao i o samoj ličnosti autorke: „sećanje na revoluciju i nadu“. Širin Ebadi bila je, naime, ogorčena protivnica autokratskog Šahovog režima, ogrezlog u korupciji i političkom nasilju; bila je među onima koji su „revoluciju“ dočekali s oduševljenjem, kao skidanje okova koji su sapeli Iran i Irance; uz to, Ebadijeva nije nikakva „prosvetiteljska fundamentalistkinja“ (što je etiketa koju nedomišljeni „multikulturalisti“ u poslednje vreme lepe na sve strane) nego islamska vernica. Elem, i u svom „političkom“ i u „verskom“ svojstvu, autorka nije po defaultu bila na drugoj strani: „neprijateljem revolucije“ napravila ju je – revolucija sama. Evo jedne scene koja to sjajno ilustruje; tokom prevrata koji će dovesti mračne mule i šerijat (i to radikalno tumačen) na vlast, autorka je, u masi „revolucionarnih“ pravnika, upala u kancelariju ministra pravde, i tu je srela jednog kolegu sudiju: „‘Ti! Od svih ljudi, zašto si ti ovde?’, upitao me zapanjen. ‘Zar ne znaš da podržavaš ljude koji će ti oduzeti posao ako dođu na vlast?’ ‘Pre bih bila slobodan Iranac nego porobljen pravnik’, odvratila sam hrabro, uverena do srži da sam u pravu. Godinama kasnije, kad god bismo se sreli, podsetio bi me na tu sudbonosnu primedbu.“ Oh da, revolucija će „pojesti svoje sestre“, kako to na drugom mestu kaže autorka… A nije baš ni da su se „braća“ provela slavno.

Pisano sa zavodljivom preciznošću i prividnom jednostavnošću iskaza pravnika – dakle: osobe „od ovoga sveta“ – Buđenje Irana nije nikakav borbeni politički pamflet, nego istinski uzbudljiva i dirljiva knjiga uspomena na drugu polovinu dvadesetog veka u Iranu, a naročito na vreme u kojem je „Islamska revolucija“, isprva od većine dočekana s oduševljenjem, navukla jednoj ogromnoj zemlji fascinantnog kulturnog nasleđa neku vrstu ludačke košulje s kojom se ne može normalno živeti, a ne može se ni skinuti. Širin Ebadi dojmljivo opisuje kako to izgleda kroz sopstveni „slučaj“: kroz postepenu ličnu i profesionalnu degradaciju žene sudije, koja na kraju postaje obična činovnica, kroz opis ratnog stanja sa Sadamovim Irakom, koje je i teheranskom režimu koristilo za „patriotsku“ konsolidaciju, kroz svoja i iskustva bližnjih i nepoznatih sa zatvorom, cenzurom, nepojmljivo brutalnom torturom svih vrsta, „moralnom policijom“, sistematskim terorom organizovanih verskih falangi pod pokroviteljstvom režima. I naravno, kroz detaljan prikaz totalne potlačenosti žena (detaljčić koji je u panoramskom opisu savremenog Irana kod dopisnika „Politike“ zavredeo neutralno intoniranu polurečenicu), „opravdane“ upravo zaumnim verskim dogmama, dodatno pogoršanim rigidnim tumačenjem razularenih mula. A to, sažeto do obima jedne rečenice, znači ovo: žena, u boljem slučaju, vredi pola muškarca. U gorem ne vredi ništa. Da li to znači da je bar muškarac u Iranu slobodan? Naravno da nije; prvo: gde je jedna polovina stanovništva u ropstvu, ni druga ne može biti uistinu slobodna; drugo, muškarac se kao muškarac susreće sa bitno manje stega, ali u svim svojim drugim svojstvima – kao građanin, kao intelektualac, kao, šta znam, ljubitelj vina & gitara etc. – podjednako je neslobodan.

Svedočenje Širin Ebadi o neverovatnom civilizacijskom slomu velike zemlje knjiga je koja će nadživeti svoj povod: to je jedan od onih vapaja za običnom i predragocenom ljudskom slobodom kakvi će uvek ljutiti tirane i „spasioce“ svih vrsta. Štivo, dakle, nezaobilazno, naročito za one koji se nisu zablesavili gledanjem u nebo, sve vrebajući satelit!