Za „Vreme“ iz Beča
U Briselu je trenutno u izgradnji „Kuća evropske istorije“, koju gradi Evropski parlament, posvećena temi evropske integracije; otvaranje je predviđeno za sledeću godinu. Ova institucija u nastanku delovala je inspirativno na tridesetogodišnjeg pozorišnog režisera Tomasa Belinka: umesto da napravi predstavu o nastanku EU, koju mu je naručilo jedno briselsko pozorište, Belink se odlučio da napravi „muzej“ sa fiktivnim eksponatima „spasenim“ iz „Kuće evropske istorije“, i na taj način progovori o kraju Evropske unije. „Muzej“ je vremenski postavljen u budućnosti, po svoj prilici za pedesetak godina, nakon novog velikog rata u Evropi, u trenutku kad je ideja evropske integracije, po svoj prilici, zabranjena, budući da „muzej“ nastaje „u egzilu“.
Uspelost Belinkovog koncepta počiva na tome što autoru, nasuprot očekivanju, nije stalo do futurističke vizije ili do žanra naučne fantastike. Gotovo sve što je predstavljeno u vezi sa EU je tačno, izuzimajući izvesne konstrukcije koje se tiču neposredne budućnosti. Pseudoobjektivna distanca muzejsko-istorijskog pogleda na prošlost (zapravo našu sadašnjost) izaziva efekat oneobičavanja, koji omogućava da se poznate činjenice ukažu u novom svetlu, te da se zastane i zamisli nad njihovim značenjem. S jedne strane, pogled na EU je pozitivan i izaziva nostalgiju, čak čuđenje nad sadašnjim resantimanom mnogih njenih građana prema ovoj političkoj tvorevini. S druge strane, prikaz EU je i duboko uznemiravajući, budući da se izvesne, trenutno više ili manje primetne tendencije ukazuju kao eksplozivan materijal koji bi u budućnosti zaista mogao dovesti do raspada Unije i sveopšteg rata.
ISPOVEST PREŽIVELIH: Uspelost izložbe počiva i na pravilnom izboru mesta postavke. Između četiri zgrade koje mu je Bečki festival ponudio, Belink se odlučio za bivšu Poštansku centralu, građevinu zamašnih dimenzija u starom gradu, koja već duže vreme stoji prazna, čekajući na kupca. Zgrada značenjski korespondira sa izložbom: tradicionalna institucija pošte je već više od jedne decenije – pod pritiskom privredne politike Unije čiji je glavni fetiš slobodan protok robe i usluga – u procesu transformacije, koja podrazumeva otpuštanje radnika, zatvaranje poštanskih filijala i rasprodaju tradicionalnih zgrada u kojima se one nalaze. Zgradu bivše Poštanske centrale, lišenu života i prvobitne funkcije, moguće je videti kao simbol stare privredne paradigme, pre procesa globalizacije, a ništa manje i kao simbol samo deklarativne prirode pojedinih moralnih vrednosti EU, koje su usled kolizije sa privrednom praksom ispražnjene od smisla.
Na svakom koraku izložbe vidljiv je pečat pozorišnog režisera. Posetilac se najavljuje telefonom da bi organizatori zabeležili vreme njegovog dolaska; posetioci bivaju pušteni jedan po jedan, da bi svako kroz izložbu mogao da prođe sam. Već koračanje kroz sablasnu tišinu napuštene zgrade, kroz prazne sale zamračene crnim zavesama, široka stepeništa i sobe sa tematski grupisanim eksponatima, stvara osećaj da se zakoračilo na kraj istorije. Posetilac se oseća kao jedan od poslednjih preživelih na Zemlji, koji proučava kako je jednom izgledala civilizacija.
PUSTINJA MIRA: U čekaonici, u kojoj je posetilac čekao da bude prozvan i pušten na izložbu, nalazi se požutela karta EU iz 2017. Dok sat glasno kuca, posetilac na karti može videti da su Srbija, Crna Gora i Makedonija ušle u EU 2016, a da Bosna i Hercegovina 2014. ima status kandidata. Škotska i Zapadnoukrajinska Republika (bez crnomorske obale) ušle su u Uniju 2017, a Rusija i Belorusija su jedna država. U jednoj od manjih soba koje će posetilac kasnije videti, prikazane su dve karte EU; na jednoj od njih su obeleženi njeni delovi sa separatističkim tendencijama, na drugoj je prikazan procenat pristalica koje desničarsko-nacionalističke partije imaju u pojedinim zemljama Unije. Pored opštepoznatih separatističkih regiona poput Katalonije ili Flandrije, tu su, na primer, još Sardinija, Sicilija, Korzika, Bretanja, Republika Srpska, kao i delovi Poljske i Rumunije. Već i sam vizuelni doživljaj kvantitativno velikog broja država u kojima su prisutne ove tendencije navodi na pomisao da su nacionalizam i separatizam eksploziv koji će jednom razneti Evropu. Posebno jezivo morala je delovati ova soba na posetioce koji su izložbu videli nakon izbora za Evropski parlament, koji je pokazao jačanje nacionalistički obojenih partija širom Unije.
Izložba podseća da je EU počivala na zajedničkim vrednostima kao što su „ideali slobode i demokratije, ljudska prava, sloboda štampe, nuklearno razoružanje, sloboda mišljenja“; takođe podseća da je Unija, shvaćena kao „mirovni projekat“, jednom dobila Nobelovu nagradu za mir. Podsećanje koje izaziva nelagodu u svetlu trenutne uloge EU u građanskom ratu u Ukrajini, koja se svakako ne bi mogla označiti kao mirotvoračka. I to baš u godini obeležavanja sto godina od početka Prvog svetskog rata, kada se, sa istorijske distance nadmoćnosti u prosuđivanju, konstatuje nedostatak smisla za realnost austrougarske elite, pri čemu se prećutno pretpostavlja da se eliti Unije nikada ne bi moglo desiti slično srljanje u katastrofu.
Efekat oneobičavanja na snazi je i u drvenoj kolibi opremljenoj najnužnijim stvarima, napravljenoj po uzoru na staništa u „plastičnoj pustinji“ Španije. U propratnom tekstu se konstatuje da su građani EU svojevremeno smatrali da je neophodno tokom cele godine jesti paradajz, i to po ceni ne većoj od dva evra, što je dovelo do izgradnje velike količine staklenih bašti na jugu Španije, za čije uzgajanje je bila neophodna jeftina radna snaga. Stojeći u kolibi i osećajući se kao da je u poseti beračima paradajza, čovek se pita kolika je njegova stvarna cena.
SPOMENIK ŽRTVAMA SMRTONOSNE LOGIKE: Kao početak kraja EU označene su bankarske krize i kriza zajedničke valute. Govori se o „samoubistvima paketa štednje“ između 2009. i 2015, kojima mediji nisu pridali veći značaj iz straha da bi se crni talas mogao još i pojačati. Posetilac se priseća da je svojevremeno zaista čitao pojedinačne izveštaje o samoubistvima, ali nije razmišljao da li je reč o masovnoj pojavi. Nakon raspada Unije, kaže se na izložbi, diskusija o tome ko je bio kriv trajala je „više generacija“.
Pretposlednja prostorija je prazna i mračna; ipak, kroz mali otvor na zidu prodire snop svetla i obasjava deo poda na sredini sobe – tu leži pismo. U njemu izvesni Tomas (zapravo autor izložbe) piše prijatelju koji je izvršio samoubistvo. Umesto spomenika njemu i drugim „žrtvama jedne smrtonosne logike“, on će od eksponata prikupljenih iz „Kuće evropske istorije“ napraviti muzej.
Poslednja stanica izložbe je bar. Jedini objekat u prostoriji je šank, za njim je barmen i nekoliko posetilaca. Dok pišemo beleške i čekamo piće, barmen se interesuje da li su nam potrebne dodatne informacije o izložbi. Pitamo ljubaznog barmena da li je na neki način bio uključen u postavku, i saznajemo da je pred nama upravo njen autor Tomas Belink. Poslednju stanicu izložbe on vidi kao priliku da sa posetiocima porazgovara o njihovom viđenju Unije. U Briselu je izložba (premijerno otvorena 2013) bila kritikovana kao pesimistična, ali on se ni u kom slučaju ne zalaže za raspad EU. Kao Belgijanac, i sam oseća destruktivni potencijal separatističkih tendencija. Njegov „muzej“ je opomena, ukazivanje na potrebu temeljnih promena.
Mnogi pod utiskom izložbe u baru naručuju rakiju – priča dalje Belink. Komentarišemo da bi u Srbiji reakcije verovatno bile još snažnije, budući da je za veliki broj naših građana EU simbol nade u bolju budućnost. Belink uzvraća da bi sa izložbom rado došao u Srbiju i čuo mišljenja naših ljudi.
