S Sanjinim starim pričao sam, naravno, vrlo oprezno. On je prvenstveno bio razočaran. Naročito u politiku, u sve stranke. Gledao je sve vijesti, čitao novine i stalno se iznova razočaravao. Izgledalo je kao da se time bavi. Htio je znati jesmo li i mi novinari razočarani. „O, da!“ govorio sam i spominjao primjere iz prakse. Osjećao sam, takoreći, potrebu da mu se približim u razočaranju, ali on je možda pomišljao da ga želim čak i nadmašiti u tome jer sam, eto, tamo neki novinar i imam tu priliku da se razočaram izbliza (…)
I u savremenoj hrvatskoj književnosti, kao i u srpskoj, retki su svati kao Robert Perišić; ima, naime, odličnih pisaca koji se bave i kritikom, ali tu i tamo, impulsivno i sporadično, manje ili više marginalno, po „zakonu tezge“ ili udovoljavajući jednom više esejističkom svrabu; ima takođe i važnih kritičara koji nešto i pisucnu u „fikcijskoj“ formi, no vrlo je malo među njima onih čija je proza ili poezija uistinu relevantna, dakle, koja je nešto više od preterane popustljivosti taštini. Perišić se, pak, u poslednjoj deceniji afirmisao kao jedan od dvoje ključnih aktivnih („novinskih“) književnih kritičara u Hrvatskoj (piše za Globus), da bi, paralelno s time, svojim zbirkama priča Možeš pljunuti onoga tko bude pitao za nas i Užas i veliki troškovi – izdate su i u Srbiji; v. Vreme br. 627 – postao jedan od najviše četvoro-petoro najrelevantnijih prozaika, autora one sorte „novog hrvatskog pisma“ koje je naprosto pokorilo ostatak ex-SFRJ, nametnuvši hrvatsku scenu kao ubedljivo najživlju i najzanimljiviju od kraja devedesetih naovamo. Perišić je, uostalom, bitno doprineo formiranju i profilisanju te i takve scene, kao urednik časopisa Godine i Godine nove, veoma bitnih u genezi „scene“.
Krajem prošle godine pojavio se Perišićev debitantski roman Naš čovjek na terenu (Ghetaldus/Profil, Zagreb 2007), i odmah se vinuo ka vrhovima top-lista; što je najzanimljivije, ni kolege kritičari nisu ostali hladna srca… Sada je ovaj roman ovenčan i nagradom Jutarnjeg lista, koja je svojim rastućim uticajem postala zapravo neka vrsta „hrvatske Ninove nagrade“, čak u neku ruku i kompletnija, jer se dodeljuje za bilo koji prozni izričaj, ne samo za roman. Već se, doduše, čuo mrmljavi prigovor da to „nije u redu“ jer se nagrađuje „čovek iz kuće“ (Globus i Jutarnji su „ista firma“), no to naprosto nije ozbiljno, iz više razloga; jedan od njih je i taj da za izdanja EPH ionako redovno piše bar pola ključnih ljudi nove hrvatske proze: Jergović, Perišić, Tomić, Dežulović, Pavičić… Ako njih unapred i po automatizmu isključiš iz konkurencije zarad štreberskog shvatanja „sukoba interesa“, ko će ti ostati?!
SRCE SISTEMA: Kako god bilo, Perišićevo višegodišnje „otezanje“ s romanom u potpunosti se isplatilo: Naš čovjek na terenu „vozi“ kroz noć kao ona elegantna francuska ajkula, automobil iz filmova „novog talasa“… Mene je fino provozao do jutra – jednog, pa još jednog. Nije loše za blizu 350 strana…
Neki su kritičari u ovom romanu prepoznali uticaj žovijalnog i lucidnog pariskog fićfirića Begbedea, drugi još direktniji impakt američkog (anti)japijevca Džeja Mekinernija, i sve je to lepo, i kanda nije sasvim bez osnova, no Perišić je u ovome romanu ponajviše pod uticajem samog Perišića, onog koji je napisao dve izvrsne prozne zbirke, i koji je sada dorastao i dozreo za dužu formu, baš kao što su i njegovi junaci, nakon ratne kome, postratne traume, i ranotranzicijskog bedaka, nakon postpubertetskog rokeraja i potonjeg preživljavanja od-danas-do-sutra – a negde na toj tački smo ih ostavili pre pet godina – došli u one nezgodne godine kada se veze već (o)lako pretvaraju u brakove a poslići u zaposlenja, kada se tobože neobavezni život „starog rokera“ polako svodi na sve olinjaliju vikendašku ritualnu formu, potrebniju da bi se u nešto uverilo samoga sebe nego bilo koga drugog; kada se uzimaju stambeni i ostali krediti, za koje ćeš crnčiti ostatak života; kada se, sve u svemu, ulazi u srce Sistema, da bi se u njemu proboravilo do smrtnoga časa, pa i duže… E sad, ako si u Sistemu, to ne valja, ne samo zato što se staro rokersko srce negde buni, nego i zato što će te Sistem sažvakati. A opet, ako te ne sažvaće, to znači da te ispljunuo, da si ostao Napolju, a napolju je mračno i hladno, i pada kiša, i nema nikoga, i čuje se samo ćuk il’ netopir… Pa ti vidi.
Tin i Sanja, tu negde oko trideset, ulaze u Sistem, na velika vrata: ljubav cveta – toliko cveta da će svakog časa početi da prezreva – i brak je na vidiku, kao i stan na kredit, i sve po redu; on je novinar velikog nedeljnika, ona dobra i zgodna pozorišna glumica u usponu. Osim što će, hm, njen uspon početi da dobija ubrzanje, dok će se Tin naći u grdnim, grdnim problemima… Mogu li dvoje ljudi koji se nađu u tako drastično različitim situacijama ostati zajedno, da li je ljubav samostojeća spona koja ih povezuje zauvek bez obzira na „nevažne“ okolnosti, ili je i ona podložna razgradnji u negostoljubivim uslovima? Jedan od ključnih slojeva Perišićevog romana upravo je senzitivna love story, ni odveć sentimentalna, još manje cinična, nego uzbudljiva u svojoj dobro odmerenoj tipičnosti (ne stereotipnosti). Visoko polirani urbani (post)romantizam, od smeha do knedlice u grlu, i tako više puta…
ZOV PLEMENA: Na drugoj strani – zapravo prvoj – Perišićeva je knjiga izvrsna studija savremenog tranzicijskog hrvatskog društva, u kojem još jedna od „generacija iks“ polako počinje da preuzima komande, a da zapravo još nije sigurna šta želi od sebe i drugih. Japijevske zabave koje u svakom trenutku prete da se pretvore u pijani narodnjački dernek, šmrkanje koke kao zamena za lokanje piva za nove parajlije, izigravanje „velikih brokera“ i nesuvisli ruski rulet sa berzom, tanka „urbana“ pokorica Grada i svih u njemu, ispod koje izviruje onaj tobože indolentni kovačićevski mužek, kojeg mužekom ne čini poreklo, nego to što on s njim ne ume da izađe na kraj, nego ga se stidi… To je taj svet, razapet između opakog fenseraja i neraskidivih plemenski strukturiranih veza sa brojnom seoskom rodbinom koja legitimno očekuje od „našeg čovika“ koji je uspeo u prestonici da preko svojih misterioznih veza pomaže svojti… Perišić vešto ulazi u svet korporativnih medija, duhovito demistifikujući Veliki Narativ o njihovom „služenju narodu“, ali i onaj drugi, tobože alternativni, onaj plitko demonizujući, tako što ogoljuje do banalnosti „ljudsku“ stranu svih tih naduvenih turbo-mega-ultra šljaštećih Produkata, koji pompezno prodaju tranzicijsko Ništa, publici koja nešto bolje ni ne očekuje. Tu je i koren Tinove propasti: ne uspevajući da se othrve napornom i upornom Zovu Plemena, brzopleto zapošljava rođaka, bivšeg ratnika sa PTSP-om, i šalje ga ni manje ni više nego u Irak, kao ratnog reportera… Ovaj će odande slati totalno psihodelične – i mahom zapravo sjajne – tekstove, ali takvi kakvi su, oni su za novine posve neupotrebljivi, jer se opiru kodifikovanom, od smisla ispražnjenom jeziku medija japijevske epohe; na kraju će se rođo, bogme, i zagubiti u iračkom paklu, a njegova će strašna majka, tetka Milka nadići takvu dreku da će je čuti cela država…
Perišić je u Našem čovjeku na terenu zahvatio bogme i duboko i (pogotovo) široko, što znači da je imao bezbroj prilika da se spotakne, ali se časno održao na nogama do poslednjeg sudijinog zvižduka. Nakon pohare po Hrvatskoj, ova je knjiga i ovde vrlo potrebna; nadam se da srpski izdavači imaju njegov i-mejl…
