Sazrevati na severu

Do sada su valjda već „svi“ čuli za Karl Uvea Knausgora i njegovo romaneskno šestoknjižje Moja borba, koje je pojam, način i same granice – u estetskom koliko i u sociokulturnom smislu – „autobiografskog“ pisanja pomerilo, unapredilo i produbilo, usput postavivši niz zamki površnijim čitaocima, i niz izazova nadobudnijim piscima, ili onima koji bi to voleli da budu: iz njihovih očiju gledano, svako bi mogao da napiše nešto kao što je Moja borba, manje-više hronika uobičajenih banalnosti jednog po malo čemu izuzetnog života. Ali, eto, ispalo je da niko pre Knausgora i niko osim Knausgora nije napisao tako nešto, što je podatak koji bi trebalo da nas navede na nešto opreznije i skromnije zaključke… No, o tome smo već govorili u tekstovima o prethodnim nastavcima, sada je pred nama četvrti tom (s norveškog preveo Radoš Kosović; Booka, Beograd 2017; nešto ranije se pojavilo i hrvatsko izdanje: s norveškog prevela Anja Majnarić, Oceanmore, Zagreb 2017), što će reći da celina polako dobija konture, sazreva, pa sad valja strpljivo izgurati – i engleski prevodi petog i šestog dela pojavili su se tek nedavno…

U prethodnom se pasusu potkrala reč „hronika“, ali Knausgor nipošto ne izlaže svoju (ili „svoju“; razume se da je svaki književni lik po naravi stvari fikcionalizovan, čak i kada autor pazi da ništa ne „izmišlja“: svako beletrizovanje fakata već je samo po sebi fikcionalno) životnu priču linearno, od početaka tj. od prvih sećanja, pa do trenutka nastajanja samog teksta, dakle, do subjektivnog autorskog „sada“. Naprotiv, pisac sve vreme surfuje vremenskom mašinom u svim pravcima, kako već samoj priči odgovara tj. kako mu se ona otvara, a u čemu se služi asocijativnim impulsima ili pak pripovedačkim strategijama koje čitalac može a i ne mora da prozire, tj. da im traži neku „crvenu nit“, neko ritmičko pravilo. Naravno, i sam element „sadašnjosti“ se menja, već i utoliko što pisac prvog i pisac četvrtog toma, po spoljnim faktorima svog života (bračno i roditeljsko stanje, karijera, mesto i zemlja življenja…) nisu jedno te isto.

Specifičnost četvrte knjige Moje borbe možda je ponajviše baš u tome što je autorskog „sada“ veoma malo, znatno manje nego u prethodnim tomovima. Ono je tu kao retko se javljajuća kontrolno-rezonerska instanca, i to je sve. Ovo je knjiga uronjena duboko u osamdesete, u svet novog talasa i novog romantizma, vinilnog kolekcionarstva i presnimavanja nedostupnih albuma na audio-kasete, u jedno od poslednjih vremena u kojima je to „kakvu muziku slušaš“ govorilo jako mnogo o tome ko si i šta si, i toga je svako bio svestan, i bilo mu je stalo. Hm, svako? Pa ne, naravno: „svako“ unutar jednog pomalo elitnog (tj. manje-više nesvesno elitističkog) unutargeneracijskog mehura u kojem smo obitavali, bilo na brdovitom Balkanu ili u dalekoj, naizgled toliko drugačijoj Norveškoj.

Dva su dominantna, međusobno isprepletena narativna toka ovoga romana, a oba smeštena u isti period, koju godinu gore ili dole. Jedan se zbiva u Karl Uveovom porodičnom okruženju, u Kristiansandu. Roditeljski brak nepovratno je pukao, strašni otac napokon odlazi, i počinje da živi u dugom gradu, s drugom, mladom ženom. Stariji brat je takođe u svojim poslovima i ljubavnim komešanjima, majka pokušava da redefiniše vlastiti život, a Karl Uve želi od života tri stvari: da se zaljubi, da piše, i da konačno spava s nekim. U krajnjem, mogu se te tri želje svesti na dve, pa i na jednu: pogodite koju? Na način kojem smo se već osvedočili čitajući prethodne tomove, Knausgor superiorno od ni po čemu izuzetnog „materijala“ (nisu li to stvari kroz koje smo, uz varijacije na temu, svi prolazili?) stvara uzbudljivo štivo, dokazujući kako, okreni-obrni, nema veće avanture od savladavanja tzv. običnih životnih lekcija; s tim što, dok smo mladi i zeleni, mislimo da ih još nismo savladali samo usled mladosti, a tek kad omatorimo shvatimo da tome postoji mnogo ozbiljniji i fatalniji razlog, a to smo mi sami… Kako god, Karl Uve o kojem se ovde radi dolazi u kontakte sa devojkama, ali se oni uvek završavaju nezadovoljavajuće, tu su i prvi majušni spisateljski uspesi, makar u vidu recenziranja ploča za neki minorni časopis na rubu gašenja, a u međuvremenu filozofira o društvu, kulturi, Norveškoj i svetu (on je, dakako, progresivno i levo, „gotovo anarhistički“ orijentisan) kako to već svim holdenima kolfildima ovog sveta i dolikuje. Knausgor koji piše ovu knjigu ima izvesnu razumljivu distancu prema onome koga opisuje, ali ni jednog trenutka prema njemu nije ironično-posprdan, ne koristeći argument gorkog taloga iskustva kao malj kojim će udarati po sopstvenim iluzijama, ako one to uopšte jesu. I to je čar autentične, autorski poštene kulture sećanja: sagledavanje sebe u kontinuitetu, bez samopovlađivanja, ali i bez naknadnog samokaštigovanja, koje je samo pokvarenija verzija samopovlađivanja.

Drugi narativni tok odvodi nas na krajnji sever Norveške, gde se mladi Karl Uve, odmah nakon maturiranja, prijavljuje za posao nastavnika u lokalnoj školi. Zvuči sumanuto, mislim da u to vreme ni u planinskim zabitima SFRJ niste mogli biti učitelj kao balavac od 18 leta, ali gore, duboko u polarnom krugu, vladaju posebna pravila i posebni standardi. Iako ga nastavnički posao nipošto nije privlačio u vidu „karijere“, mladi Knausgor odlazi na sever da zaradi nešto novca, ali i da konačno iskuša ukus samostalnog života. Tamo će, u okruženju po mnogo čemu bitno drukčijem (težem, u neku ruku „grubljem“, ali i jednostavnijem) od onog na koje je navikao, proći kroz „školu“ u kojoj će biti jedini đak: onu sazrevanja i nošenja sa sopstvenim željama, ostvarivim ili ne. Najednom stavljen u poziciju da bude „zrelija“ strana u odnosima, da bude onaj ko je nekome učitelj – u smislu svakako širem od profesionalnog – a sam još bolno mlad, neiskusan, nesazreo i nerealizovan, a istovremeno i da bude ravnopravni kolega ljudima koji bi mu mogli biti roditelji, proći će kroz duboko formativna iskušenja, ne bi bilo u redu otkrivati ih detaljnije…

Četvrti tom Moje borbe ne može vas, dakako, zaneti kao neki prethodni, jer tu više nema one čari novine, a i nedostaje – bar ovom čitaocu – neposredniji kontakt s autorskom (i „našom“) sadašnjošću, ali to je roman koji potvrđuje visoke domete čitavog ciklusa, čineći nas nestrpljivim da što pre dođemo do kraja ovog šestoknjižja. Posle čitanja svakog toma uhvati me neizdrž pa kažem sebi da ću sledeći čitati na engleskom, a onda nekako ipak sačekam… Ima nečeg lepog i važnog i u umeću čekanja, mada sa osamnaest-devetnaest godina još ne znamo ništa o tome.