Rt(anj) beznađa i nade

Novi roman Saše Ilića Rt odvija se u tri vremenske i narativne ravni. Sve tri su locirane u jednom mesecu – avgustu, u tri različite godine: 1942, 1992. i 2022. Povezuje ih povest o četiri generacije porodice Bukvić, čije je geografsko i simboličko središte planina Rtanj. Hronološki, prvi dolaze Nikola Bukvić i njegova trudna supruga Magda, koja pod “konspirativnim” imenom Jelena stiže na obronke planine Rtanj da bi, po zadatku, u Pasjačku četu povela Ivu Andrića. Akcija propada i ona biva uhvaćena i sprovedena u niški logor. Pošto na svet donese mušku bebu, završi pred streljačkim strojem. Drugoj generaciji pripada njen sin Budimir Bukvić, koji se ženi Svetlanom i sa njom dobija sina Milana i kćer Majru. Tokom prelomnih devedesetih, Svetlana i Majra će se pridružiti masovnom pokretu “povratka” Crkvi. Majrin muž, sveštenik Vlada, napušta suprugu, odlazi u Australiju i sa sobom vodi njihovu kćer, tinejdžerku Magdu. Ispod Rtnja se formira ekološki pokret za odbranu planine od multinacionalne kompanije “Newlights Mining Company” (NMC), koja priprema teren za iskopavanje litijuma.

...

Rt je roman širokog narativnog i istorijskog zamaha. Iako se oko jedne porodice ispreda crvena nit koja povezuje ovu burnu povest, Bukvići nisu Budenbrokovi, niti je Rt roman-reka. Upravo suprotno, umesto u tokove kontinuiteta, Ilić smešta događaje u zglobna mesta raspadanja i diskontinuiteta. Rt ne govori o visovima Rtnja, već o njegovim dubinama i ponorima. Radnja je smeštena u raspukline i procepe fizičke i istorijske podloge na kojima je izniklo savremeno srpsko društvo. Ono što izdvaja Ilića u odnosu na generaciju pisaca koja je književno i životno stasala u periodu raspada zajedničke države, na čije se stratište nasilno uselio jedan korumpirani poredak, jeste to što on razotkriva njegove duboke protivurečnosti tako što u književnost uvodi motive koje skoro svi drugi izbegavaju. Pre svega, to je fenomen postsekularnog društva i mesta koje u njemu zauzima organizovana religija. Gde je religija, tu je i telesnost, a u ovom romanu ona se pojavljuje u vidu polimorfne seksualnosti, jedine koja zaista može da podrije normativne odnose između polova. I na kraju, sa Rtom, u srpsku književnost ulazi tema “litijumskog susreta”, odnosno neokolonijanog položaja Srbije u odnosu na transnacionalne kompanije u bespoštednoj trci za retkim metalima.

KRIVO SRASTANJE

Pitanje koje se nameće savremenoj srpskoj književnosti moglo bi da glasi: Šta je specifično za pravoslavnu religioznost u Srbiji na prelazu iz 20. u 21. vek, za njen povratak u središte društvenih zbivanja? Ilićev pristup ovom važnom društvenom fenomenu može da se okarakteriše kao sociološki. U Rtu nema Velikog Inkvizitora. Njegovo mesto zauzima veliki Blagajnik, monah Simon Žilovski. On je, ukratko, predstavnik klera koji je postavio tezgu u središte hrama. Dok pojmovi duga, otkupa i dara zauzimaju važno mesto u hrišćanskoj teologiji, njih Žilovski & Co. banalizuju i svode na monetarne odnose. Ilić na to ukazuje tematskim povezivanjem Zajma za preporod Srbije i Svetlaninog zaduživanja kod predatorskih banaka da bi dala svoj doprinos preporodu religije. Njeno životno delo, njena žrtva, sastoji se u tome da sve što ima, pa i ono što nema, podari Crkvi u svrhu obnove Manastira Sv. Luke. Konkretno, njen dug ide u prilog kupovine Carskog zvona iz Rusije.

Postsekularnom Srbijom vlada glad: ona se ogleda u lakomosti prema novcu, luksuzu, moći, retkim metalima, ugledu, i, ništa manje, u pohlepi za svime što je sveto. Svetlana pokušava da izvede sebe, svoju kćer, pa time i Crkvu iz čeličnih okova ove gladi i da u veri pronađe centar koji je svuda i nema obima. Tu fizičku emanaciju božanskog pronaći će u zvonu. Međutim, Svetlanina religiozna kriza dostiže vrhunac upravo sa prvim udarcem klatna o Carsko zvono. U rukama hramovnih tezgaroša, skaredne trojke koju čine patrijarh, iguman i general Šljivar, vukovarski pljačkaš čiji će se obraz naći na jednoj od fresaka obnovljenog manastira, mistika odzvona srozava se na običan kampanilizam. Carsko zvono ne prevazilazi okvire prostornog i telesnog već upravo suprotno, ocrtava rigidne okvire oko zajednice dokle zvono dobaci. Ovi rubovi označeni su devastacijom, koju Ilić prepoznaje u razaranju gradova, Vukovara u Hrvatskoj početkom devedestih i Marjinke u Ukrajini trideset godina kasnije.

BAKARNI SVET

Rt se od ranijih Ilićevih romana, kao i od savremene romaneskne produkcije u Srbiji, razlikuje po pažnji koju posvećuje svetu van čoveka i to iz perspektive koja stremi da se otme od njega. To je roman o planini, njenoj geologiji, flori i fauni. Neki od ključnih likova uopšte ne pripadaju ljudskoj vrsti. Tu je pre svega magarac Lungi, koji nije zastupnik prirode, a još manje pripovedača. Njegove misli i opažanja predstavljeni su kroz jezik, koji imanentno pripada čoveku, ali on je u isto vreme van ljudskih odnosa i ljudskog društva. Magarac je tik uz čoveka – on je posmatrač i učesnik događaja, pasivni primalac ljudskih činova, čak i agent – ali nije čovek.

Među protagonistima Rta nalaze se pljačkaši i gubitnici, zločinci i žrtve, tupavi i lukavi, izgladneli i prežderani. Ovaj svet ne ostavlja mesta za tradicionalnog književnog heroja. Udaljen od svega uzvišenog, čovek lako poprima odlike demonskog. Zlo se ovde pojavljuje u banalno ljudskom vidu, kao Budimirov kolega Zoran, koji brutalno siluje njegovu suprugu Svetlanu tokom zajedničkog letovanja u Bijeloj. Svaki deo romana naslovljen je po rudnim iskopinama: ugalj, zlato, litijum, itd. Bakar iz naslova poglavlja u kome je opisano Svetlanino silovanje nosi boju Zoranovog preplanulog, rutavog trbuha. On zariva svoje maljave prste u sve otvore Svetlaninog tela kao što sonde kompanije NMC probijaju površinu zemlje. Njegova neljudska ljudska pojava potpuni je kontrast u odnosu na Lungijev neljudski ljudski tok svesti. Iako se Zoran i Lungi nikada ne pojavljuju u istoj sceni, borba između dva principa koja oni predstavljaju određuje radnju romana i sudbinu protagonista. Oni su njegov osovinski par.

DUBOKO VREME

Ako svaki romanopisac dostojan svog poziva ima neku izraženu reflektivnu crtu, onda se ona kod Ilića ogleda u pristupu vremenu. Ono se u njegovom prethodnom romanu Pas i kontrabas povezivalo s gubitkom. Rt nastavlja ovu meditaciju. Naime, stena i kamen nisu tek inertna podloga, već u sebi nose zapis i strukturu vremena. Nisu svedoci dubokog vremena, već vreme samo. Ideja da vreme može da sakrije tragove govori o kratkovidosti žločinaca. Sve što se dogodilo i što se dešava u Srbiji ostavlja svoj dubok trag u vremenu. Duboko vreme govori o njegovoj kalcifikaciji, o upornom opstanku prošlosti. Ta spoznaja je od ključnog značaja za kritiku religije u ovom romanu. Srbija s početka 21. veka uporno pokušava da porekne svoju sekularnu blisku prošlost. Organizovana religija okuplja pastvu sačinjenu mahom od konvertita, pastvu koja sebe vidi kao direktan nastavak jednog zamišljenog presekularnog, gotovo teokratskog društva. Time se ovo društvo lišava ne samo jednog bitnog sloja svoje prošlosti već i same sposobnosti za kritiku poretka u kome organizovana religija voljno preuzima ulogu vodeće ideologije. Stoga tri narativne ravni predstavljaju i geološke stratume jednog društva, njegovo duboko vreme, ma kako istorijski plitko ono može da izgleda na prvi pogled.

SILE KOHEZIJE I OTPORA

Ovakva kalcifikacija vremena posledica je patološkog stanja društva. Kao što se kristali formiraju pod ogromnim teretom naslaga tla, tako se tokovi vremena zaustavljaju pod pritiskom društvenog nasilja koje dolazi odozgo. Zdravo društvo sagledava sebe tako što oslobađa vreme, pre svega ono istorijsko. U društvu zapretenog vremena ta razmena ne postoji. Jednom formirani, stratumi mogu da komuniciraju samo kroz naprsline koje ih presecaju. U Rtu, jedna takva pukotina poprima konture istorijske ličnosti, Ive Andrića. Radi se o opskurnoj epizodi s početka rata, kada se bivši diplomata i budući nobelovac našao na kraćem boravku podno planine Rtanj. Ne postoje, za sada, pouzdani podaci o Andrićevim kontaktima sa pokretom otpora. Upravo ova naprslina u istorijskim analima omogućava autoru romana da u nju smesti dramatičnu epizodu o propalom pokušaju da se diplomata koji se u Berlinu rukovao sa firerom prevede na drugu stranu. Slično je i sa drugim istorijskim epizodama, kao što je miniranje kapele Sv. Đorđa na vrhu Rtnja, ili haranje “oslobođenog” Vukovara. Skorija istorija Srbije ispresecana je ovakvim pukotinama. Ono što politika, i pod njenim pritiskom, nauka potiskuju, uradiće književnost – ona koja se na to usudi.

Ilićev spisateljski credo pronaći ćemo u jednoj od “glosa”, onoj naslovljenoj “O sili kohezije”. Ona počinje geološkom metaforom koja nas vraća u najdublje vreme, u period hlađenja zemljine kore i nastajanja stenovitih formacija. “Kada bih mogao da izdvojim sve stene na Rtnju,” piše Ilić, “njihove sastave, razložene na minerale, kristale, kao i sve njihove varijante, dobio bih složenu mrežu planine, čiji bi svaki segment bio povezan sa onim najudaljenijim delićem, silom koja sve drži na okupu i ne dozvoljava nijednom delu se odvoji: nauka je zove silom kohezije” (str. 146). Mnogi pesnici i teolozi su za ovu silu koristili reč “ljubav”. Ako se ova dragocena reč gotovo nikada, možda uopšte, ne pojavljuje u Rtu, to je zato što ovaj roman predstavlja svet poharan do temelja (i ispod njega), a ona je zloupotrebljena i instrumentalizovana do te mere da počinje da ječi i zveči. Jer, kako čitamo u glosi, silu kohezije “može da naruši samo prirodna katastrofa ili čovek u svojim razaračkim pohodima” (str. 146). U tom stanju nalazi se srpsko društvo posle pogubnih ratova devedesetih. Njegovi temelji su premreženi naprslinama nastalim pod pritiskom nepriznatih, neprepoznatih i potisnutih (zlo)dela pojedinaca i grupa. Ona su preimenovana, prepakovana, pokopana u sekundarne, tercijarne i neznano kolikostruke grobnice. “Šta se desi kada se naruši sila kohezije u društvu, kada se izgube čvorna mesta prijateljstva, nestane solidarnost, ljudi otupe na tuđe pozive na pomoć, kada jedni drugima postanu vukovi? Tada potone savest, ispliva mulj, a gradskim ulicama poteče kanalizacija” (str. 147). Ilić je jedan od onih radnika na polju kulture koji se ne libe da uđu u ove lakune, makar se u njih probila ona kanalizacija sa površine, a sve u pokušaju da među istorijskim sedimentima, raspuklim pod udarcima nasilja, uspostave koheziju i vrate im koherentnost.

Geološki slojevi Rta nisu samo mapa dubokog vremena, već i metafora tekstualnosti. Glosa “O hijeroglifima” govori o “kamenu kao knjizi” (str. 241). Ali reči su takođe kamen (str. 284), koji romanu daju strukturu geološke slojevitosti. U čitavom ovom podzemnom romanu nebo blesne samo dva puta. Prvi put kada se nesuđena partizanska trojka približi kapeli na samom vrhu Rtnja. I drugi put, osamdeset godina kasnije, kada se Jelenina praunuka Magda odvaži na takmičenje u rock climbingu iz naseobine smeštene duboko ispod vrelog peska Južne Australije. Čitaocu ubrzo postaje jasno da se i sam uspinje kroz tekst, koji teži da izađe na površinu i izroni pod nebo stvarnosti. Ovo je jedno od retkih romanesknih ostvarenja u savremenoj srpskoj književnosti kojima se ukazala velika i retka privilegija da se uspnu u svoju stvarnost. Jer tamo, na površini, pod nebom, na trgovima i ulicama Srbije, upravo onih dana kada je roman objavljen, dešavala se (i još uvek se dešava) veličanstvena i ozbiljna svetkovina ponovnog uspostavljanja društvene kohezije.