Reč melanholija koja se danas odomaćila u mnogim jezicima, pa i u našem, obično znači mračno, ili tužno raspoloženje. Reč je grčkog porekla; ali u starogrčkom („melaine khole“) ona znači nešto prilično različito, naime „crnu žuč“, dakle jedan biološki i medicinski pojam, oznaka telesne materije. Aristotel je ovu supstancu smatrao odgovornom za sva mračna i depresivna raspoloženja kod ljudi, i odatle i potiče to pomeranje značenja melanholije u modernim jezicima, od biološko-medicinskog ka psihološkom.
Zanimljivi obrti se dešavaju u kasnijim vekovima, kad Grčka prestaje da bude centar svetske kulture, kad i Rim propada, i kad se središte kulture i pismenosti seli na Istok, u arapski svet. Arapski filozofi, biolozi, matematičari, hemičari preuzimaju sve što je od Grka ostalo i razvijaju svoje originalne teorije (posebno u medicini, hemiji i matematici). Naravno da oni zahvaljujući prevodima Aristotela znaju za njegovu teoriju o različitim temperamentima, i znaju za njegovu „melanholiju“. Arapski prevod grčkog „melaine khole“ glasi „Sawda“. Od 8. veka nadalje arapska imperija se širi po celom Mediteranu: oni stižu, između ostalog, i u današnji Portugal i Španiju. Pod arapsku vladavinu padaju i Persijanci i Turci. Ovi poslednji su posebno zanimljivi, jer za razliku od Persijanaca predstavljaju bazično necivilizovano pleme. Filozof Ibn Sina iz 11. veka, Persijanac koji piše pod uticajem arapskih filozofa, govori o Turcima i afričkim crncima kao o zaostalim grupama koje nisu dosegle civilizaciju „zahvaljujući životu u nepovoljnoj klimi“. Bilo ovo Ibn Sinino „klimatsko“ obrazloženje turske zaostalosti tačno ili netačno, neosporan je fakat da Turci pre dolaska u dodir sa Arapima predstavljaju necivilizovanu, nomadsku grupu. Od Arapa primaju islam, ali i mnogo šta drugo što se u najširem smislu može nazvati kulturom: od Arapa, čini se, primaju i jednu reč, koju će u vekovima koji dolaze poneti sa sobom u svoja osvajanja na Zapad, u Evropu, i ostaviti je tamo – reč Sawda, koja na turskom glasi Sevda, ili Sevdah. Protokom vremena, u turskom će doći do značenjskog pomeranja, pa će primarno značenje Sawda ići ka melanholiji, seti, ljubavnoj seti, da bi na kraju bilo skoro izjednačeno sa pojmom „ljubav“. Ipak, arapski koren je nesporan, kao i „rad pojma“ kojim je specifična Aristotelova interpretacija ljudske psihe sačuvana u značenjskoj identifikaciji između crne žuči i mračnih, setnih tonova i raspoloženja, koje čuva čak i jezik ovih divnih Varvara iz Srednje Azije koji su „sevdah“ doneli i nama na Balkan.
NIZVODNO OD ISTOKA: Nesporno je i nešto drugo. Arapska kultura ima izražen kult pesme i pevanja. Molitve kojima mujezini pozivaju u džamiju su izrazito melodične, ali i setno-melanholične. Na neki čudan način podsećaju na pesme Andaluzije i Portugala, ali i na napeve balkanskih Slovena, i samih Turaka koji su te napeve doneli na Balkan u 14. veku. Ima arapski svet i kult ljubavne poezije i umetnosti uopšte. Ima Šeherezadu i 1001 noć. Ima razvijenu gradsku civilizaciju, trgovinu, filozofiju, religijsku svest. Ima sve preduslove za ono što je Niče opisao kao grčku tragediju, kao jedinstvo Dioniskog i Apolonskog kulta, neobuzdane prirode, Boga vina, ali i poretka, proporcije, mišljenja, duha. Ima sve uslove za rođenje klasične tragedije iz duha muzike. Sve to je već na delu u 8. i 9. veku kada Arapi vladaju Portugalom i Španijom, kad su Kordoba, Sevilja, Toledo, Malaga, Lisabon centri svetske kulture i trgovine, kad Arapi donose sa sobom ne samo svoje ekonomske i životne navike nego i muziku.
Da je arapska globalizacija između 700. i 1200. godine pravo rodno mesto i tajna „sevdaha“ govori nam najbolje upravo kultura Iberijskog poluostrva, kada je uporedimo sa otomanskim nasleđem Balkana. Nije li malo čudno da španska pesma Andaluzije i portugalski fado toliko liče po stilu pevanja, po raspoloženju, po duhu, na turski „sevdah“ u Bosni, Južnoj Srbiji ili Makedoniji? Taj mujezinski, melizmatizovani zvuk, toliko pun ukrašavanja, i „produžavanja“ melodije? Nije li dosta neobično takođe da kad vidimo „portugalsku gitaru“, instrument uz koji se izvodi fado, on neodoljivo po obliku podseća na bosanski saz, uz koji se tradicionalno izvodi sevdalinka. Još jedna koincidencija! Nije li takođe dosta neobično da u portugalskom jeziku postoji jedna reč koja se ne može direktno prevesti na druge jezike, ali koja otprilike znači osećanje sete, melanholije, lišenosti, najčešće povezano sa ljubavnim osujećenjem – i glasi „saudade“. Kao arapska „sawda“, samo neznatno latinizovana! Nije to nikakvo čudo, posebno u gradu čija se najstarija četvrt danas zove Alfama, opevana u tolikim fado pesmama; „Alfama malafamada“ („Alfama na lošem glasu“) koja je u 9. i 10. veku imala veliki broj kupatila (‘al-Hammam’), po kojima je i dobila ime! Istog onog „turskog“ hamama iz koga se vraća Šantićev nesrećnik kad ugleda Eminu, „događaj“ koji tako nezaboravno opevava dr Himzo Polovina (i koji će posle rekonkviste španski i portugalski „oslobodioci“ svuda zabraniti, valjda da pokažu kako je i sam koncept higijene jedna nevernička ujdurma).
RAZDVOJENI SVETOVI: Ali, sve ove spoljašnje slučajnosti i neverovatne analogije blede kad čujemo samu muziku! Kao da se srećemo sa dve sestre razdvojene na rođenju i odrasle na različitim krajevima sveta. Naučene da govore različite jezike, da nose različitu odeću, da jedu različitu hranu, da imaju različite heroje i neprijatelje. Ali, putnik koji uspe da obiđe oba sveta, i da ih upozna obe, ne može da ne primeti najdublju unutrašnju sličnost; ne može a da ne vidi isti prefinjen karakter, isti glas i osmeh, isti način ophođenja sa ljudima, istu srčanost i ljubaznost, isti tip i obrazac flertovanja i zavođenja, ali i istu oštru inteligenciju i aristokratsku distanciranost i uzdržanost. Fado pevač peva na portugalskom, bosanski sevdalija peva na mnogoimenom jeziku balkanskih Slovena. Ali obojica pevaju istu pesmu! Ne samo da je to jedna ista pesma o sevdahu-saudade, ljubavnoj čežnji, lišenosti, melanholiji potekloj iz razdvojenosti. Oni pevaju na isti način; ista kombinacija dioniskog kiptenja bola, energije, „derta“, i najvišeg apolonskog samosupregnuća, samodistance, gotovo herojskog samoprevazilaženja. Isti eros kombinovan sa jednom aristokratskom, nadmoćnom, eteričnom oduhovljenošću, gotovo paradigmom grčkog Apolona. Isti mujezinski ton koji kombinuje jedno erotizovano osećanje prožeto setom sa savršenom samokontrolom i samorefleksijom. To je pesma koja ne „ponese“ uz koju se ne igra, koja ne veseli, koja ne „zabavlja“. To je pesma najviše unutrašnje duhovne koncentracije, koja zahteva posebno stanje svesti, poseban spiritualni napor: „treba smijeti prodrijeti do njezina rafinmana“, kako govori pokojni dr Polovina. Kada fado pevač u lisabonskoj kafani počinje sa izvedbom, nastaje tajac, ko večera u tom trenutku prekida večeru. Kašike i viljuške ne smeju da se čuju dok ide pesma, makar se večera ohladila!
Taj patos nije evropski. To nije stiglo od Grka i Rimljana, to nije poteklo iz folklora domaćih evropskih plemena, ni u Iberiji ni na Balkanu. To je doneto spolja: iz Arabije i Male Azije. Nije to uvek lako reći u uho evropskoj oholosti! U Portugalu je izmišljena čitava jedna politički korektna industrija objašnjavanja kako „saudade“ nema nikakve veze sa Arapima i 400 godina iskustva života u toj civilizaciji, nego sa osećanjem tuge i razdvojenosti koja je donela era geografskih otkrića, putovanja itd. Ali, era otkrića počinje tek 1415, a reč „saudade“ se na portugalskom beleži još u 13. veku! Kako ona nastaje? Portugalski politički korektni mit izvor saudadea i samog fada tumači kao spregu nesrećne istorije i imperijalnog širenja, ili kako je Amalija Rodrigeš, najveće ime fada, to jezgrovito objasnila: „naš saudade potiče od toga što smo uvek imali samo španske mačeve sa Istoka i more sa Zapada“. Ali, mi dobro znamo sve te „nesrećne istorije“, „večne neprijatelje“, nacionalna poniženja i ostale metafizičke Usude koji nas konstituišu kao „narod“ i „kolektiv“. Znamo koliko je sve to istorijska laž koju su izmislili nacionalisti i romantičari 19. i 20. veka kao opravdanje političke centralizacije i „izgradnje nacija“, od Nemačke, Italije, Poljske do Srbije, Hrvatske i drugde. Fado nastao pod „španskim mačevima“ uverljiv je taman koliko bi bila uverljiva priča da Kosovski mit i „vekovni turski jaram“ imaju išta zajedničko sa lirskom pesmom Gruže i čačanske kotline; ili da je bosanski sevdah izraz prkosa tamošnjih muslimana prema permanentnoj velikosrpskoj i velikohrvatskoj agresiji na „bosansku samobitnost“: sve su to invencije nacional-romantičarskih intelektualaca koje služe za političko manipulisanje nacijom, kolektivističku homogenizaciju i huškanje na „večne neprijatelje“. Misaoni lirizam fada, toliko blizak istom takvom uzvišenom lirizmu sevdalinke, dolazi iz jednog drugog sveta, skoro sa druge planete u odnosu na horizont proizvodnje „kulture“ kao političkog identiteta. On je ličan, nepolitički, individualistički, i zbog svega toga univerzalan. On izvire iz jednog osećanja života koje je mnogo, mnogo starije od evropskog romantizma i evropskih novovekovnih mitova.
Još jedna „koincidencija“: fado je urbana pesma, kao i sevdah. To nije „narodna muzika“, to nije „dubinski izraz narodnog bića“, oba su zapravo dekadentni proizvodi gradskog života. Kako kaže Gerhard Geseman: „bosansko-hercegovačka gradska pjesma je svojina danas gotovo izumrlih gospodskih muslimanskih slojeva i njihovih mnogobrojnih muslimanskih, pravoslavnih i katoličkih klijenata“. Slično tome, fado je pesma Lisabona, manje-više, i to ne celog, već dominantno starih kvartova Alfame i Morarije. On je stvar portugalskog „nacionalnog identiteta“ i „narodnog bića“ taman koliko je bosanska gradska pesma „bošnjačka“. Dalje, obe pesme su eklektički spojevi, sa dominacijom tuđinskog kulturnog i muzičkog koda, mešavine nastale iz globalizacijskih ukrštanja i kulturnih „onečišćavanja“.
Nije stoga čudno da ni jedna ni druga pesma nisu na radaru World-music industrije „autentičnosti“. Suviše zapadne, suviše gradske, suviše „civilizovane“, te dve velike pesme evropske kulture nastale iz arapskog i muslimanskog izvorišta i korena su elitistički zabran, na sreću ili na žalost. Ali, obe su veličanstveni spomenici naše zapadne civilizacije u širem smislu reči, koja ide od Grka i Rimljana, preko Arapa ka evropskim hrišćanima srednjeg veka i renesanse, i svemu tome ponovo ujedinjenom i prekombinovanom danas. One su spomenici globalizacije, jedinstva kulture i jedinstva ljudskog roda. Fado i sevdah nisu „world-music“, nisu egzotični zvuci dalekih krajeva van zapadnog kulturnog kruga: to su pesme centra kulturne gravitacije našeg sveta.
