Program ovogodišnjeg BEMUS-a, s obzirom na njegovu disperznu heterogenost, može da se shvati najpre kao vrsta evidentiranja pred eventualnu reviziju stanja u domaćem muzičkom svetu, i kao promišljanje budućeg, snažnijeg priklanjanja nekoj od ove godine prikazanih "frakcija"
Ovogodišnje, 36. po redu, Beogradske muzičke svečanosti (BEMUS) odvijale se od 2. do 16. oktobra pod sloganom Nova generacija – insistiralo se na uspešnim mlađim umetnicima. Većina dela na programu dvonedeljnog festivala bila je iz sveta romantičarske muzike, klasicizma i neoklasicizma. Vezano za taj svet, ovogodišnji BEMUS će zasigurno ostati upamćen po nastupima izuzetnih virtuoza i posvećenika svojim instrumentima kakvi su violinista Maksim Vengerov, koji je po peti put nastupio u Beogradu, šesnaestogodišnji pijanista Stefan Langloa, pijanistkinja Nataša Veljković, flautistkinja Irena Grafenauer, ili mecosopran Marhrit van Rajzen. Izuzetan je bio i nastup Nacionalnog simfonijskog orkestra italijanske radio-televizije iz Torina, kojim je dirigovao Rafael Fribek de Burgos. Uz izvođenje Betovenove šeste Pastoralne simfonije i instrumentalnih odlomaka iz Vagnerovih opera, ovaj do perfekcije uigran ansambl pokazao je sve uzbudljivosti simfonizma.
Nametnula su se i poređenja ovog ansambla sa domaćim simfonijskim telima – Beogradskom filharmonijom i simfonijskim orkestrom Radio-televizije Srbije. BEMUS je zatvoren koncertom Beogradske filharmonije, kojom je dirigovao Bojan Suđić. Tada su, unekoliko prenaglašeno romantizujući interpretaciju svite iz baleta Romeo i Julija Sergeja Prokofjeva, a zatim izvodeći sa pijanistkinjom Ritom Kinkom Poemu za klavir i orkestar Vasilija Mokranjca, kao i Skrjabinovu Poemu ekstaze, beogradski filharmoničari pokazali izuzetnu izvođačku tehničku spremnost, zrelost i entuzijazam. Takođe, kada su beogradski filharmoničari druge festivalske večeri izvodili delo Talas Vuka Kulenovića, koje nas je „zapljusnulo“ gustinom i kompleksnošću simfonijskih zbivanja, pokazali su virtuoznim izvođenjem Kulenovićevog autorskog rukopisa da je još uvek moguće problemski pisati i preispitivati mogućnosti simfonijskog orkestra, „instrumenta“ koji zapravo sve manje pripada sadašnjem vremenu. Simfonijski orkestar Radio-televizije Srbije je, nastupivši zajedno sa horskim ansamblima ove kuće, pod dirigentskom palicom Vladimira Kranjčevića, spektakularno izveo dramski oratorijum Buna protiv dahija Rajka Maksimovića. To izvođenje je, čini se, pokrenulo nekakve pomalo zaboravljene mehanizme delovanja u ovoj formaciji, te će, nadamo se, ono podstaći i dalja energičnija delovanja u njoj.
Na Beogradskim muzičkim svečanostima je ostavljen prostor i za narodno stvaralaštvo, a u priličnoj meri su bila zastupljena i dela domaćih autora. Kao porudžbinu BEMUS-a u okviru Maratona kamerne muzike čuli smo delo Re–verzije Svetlane Savić. Reč je o kompoziciji u kojoj autorka preispituje mogućnosti dinamizovanja/transformisanja iščitavanja sopstvenog muzičkog jezika na različite načine. Pominjući Bodrijarovu reverziju istorije autorka se oslanja na postmodernistički manir pičanja već ispričanog, opsesivno propuštanje kreiranog muzičkog toka kroz samonametnute „filtere“ različitih dispozicija instrumentacije u okviru noneta. Bilo je to uzbudljivo slušalačko iskustvo.
Otvorenost BEMUS-a za dela muzičkog teatra pokazala se dragocenom za scenu savremene opere u nas koja je u nastanku. Nakon što je pre dve godine opera Narcis i Eho kompozitorke Anje Đorđević bila premijerno izvedena takođe na BEMUS-u, ove godine isti festival je otvoren jednočinom kamernom operom Zora D., čija je kompozitorka Isidora Žebeljan, libretisti, uz kompozitorku, Milica Žebeljan i Borislav Čičovački, a reditelj Dejvid Pauntni. Kao i operom Narcis i Eho i Zorom D. dirigovao je Premil Petrović, koji je potvrdio izuzetnu sigurnost i razumevanje pri oživljavanju operskih partitura, što ga ubuduće zasigurno stavlja u poziciju jednog od traženijih interpretatora operske muzike kod nas.
Jedno od najuzbudljivijih festivalskih večeri obezbedili su izuzetni virtuozi Perkusionisti Strazbura. Vrhunac njihovog nastupa bilo je izvođenje delova iz Knjige klavijatura Filipa Manurija za sekstet siksena, udaračkog instrumenta koji je izumeo Janis Ksenakis. Oslobađanje „prljave“, ‘raščupane’ kompleksne boje zvuka kroz nemilosrdno uigrano pulsiranje i usložnjavanje ritmičke slike obezbedilo je vrhunski muzički doživljaj.
U programskoj knjižici BEMUS-a nije pojašnjen koncept festivala koji bi ukazao na „čitanje“, indeksiranje ponuđenih, zaista raznorodnih „lica“ muzičkog sveta – od dela duhovne muzike, preko narodnog stvaralaštva, pokušaja praćenja tendencija u svetu savremenog zvuka, podsećanja na značajna dela domaće umetničke muzike itd. Podnaslov Nove generacije ipak se nije ukazao kao čvrsta koncepcija. Stoga smo skloni da program ovogodišnjeg BEMUS-a, s obzirom na njegovu disperznu heterogenost, shvatimo najpre kao nekakvu vrstu evidentiranja, pred eventualnu reviziju stanja u domaćem muzičkom svetu i promišljanje budućeg, snažnijeg priklanjanja nekoj od ove godine prikazanih „frakcija“.
U organizaciji Konzulata Jamajke, a po ideji počasnog konzula gospodina Mirka Miljuša, YU Grupa je u martu spakovala kofere i odletela na Jamajku. Tamo je snimala stare pesme u rege žanru, a nikad mlađi Jelići dali su svoj doprinos već aktuelnom projektu pod nazivom “Prekookeanski most”.
Cela priča o Brajanu Vilsonu, nedavno preminulom geniju pop muzike i lideru The Beach Boys-a, prelama se kroz priču o njihovom apstraktnom hit singlu za sva vremena Good Vibrations
U drugom činu Leone i Glembaj zarili su se jedan u drugog ko kobac u kopca. Taj surovi obračun završio je Glembajevom smrću. U samrtnom hropcu uz pojavu barunice Kasteli, stari Glembaj završio je u naručju sina. To je omaž Mikelanđelu i njegovoj skulpturi “Pijeta”. Scenu “Pijeta” smislio je Danilo Marunović
Ivan Antić, Kajzermilen glič (mikroputopis u tri glasa), PPM Enklava, 2025 Kajzermilen je četvrt u Beču, svakako ne prva koja pada na pamet kada se pomisli na ovaj grad, ali, sa svojim golim i sivim distopijskim prostorima, otuđenim “totalitarizmom dimenzija”, možda paradigmatična za savremeni svet. U tom okruženju troje Antićevih lirskih junaka ostavlja utisak postflanera, besciljnih uličnih hodača, koji se kreću gradskim prostorom u kome, uprkos precizno popisanim tragovima ljudskog prisustva, kao da nema ničega
Završna predstava Instituta za umetničku igru „Human design“ bavi se pitanjem identiteta zadatog rođenjem i čovekovom potrebom da sam izabere ono što oseća da jeste
Kome smeta generalni ton u kom se odvijao jučerašnji protest “Vidimo se na Vidovdan”, nek se seti: 28. juna 2025. godine pod pendrecima su krvarile glave jer je Aleksandar Vučić “branio” zapišani, smrdljivi vašar u koji je pretvorio Pionirski park. Nemamo druge studente koji će vam se više svideti. Ovo je jedina prilika da se oslobodimo represivnog režima, druge biti neće
Ekspo je za naprednjačku elitu razlog da dobro potegne. Pogotovo što sluti da će im to čerupanje narode i države biti poslednji valcer. Posle kud koji mili moji
Lazar Hrebeljanović nije samo vojnik i vladar, već svetitelj koji svedoči da Carstvo Božije nije u suprotnosti sa borbom za pravdu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
