Program ovogodišnjeg BEMUS-a, s obzirom na njegovu disperznu heterogenost, može da se shvati najpre kao vrsta evidentiranja pred eventualnu reviziju stanja u domaćem muzičkom svetu, i kao promišljanje budućeg, snažnijeg priklanjanja nekoj od ove godine prikazanih "frakcija"
Ovogodišnje, 36. po redu, Beogradske muzičke svečanosti (BEMUS) odvijale se od 2. do 16. oktobra pod sloganom Nova generacija – insistiralo se na uspešnim mlađim umetnicima. Većina dela na programu dvonedeljnog festivala bila je iz sveta romantičarske muzike, klasicizma i neoklasicizma. Vezano za taj svet, ovogodišnji BEMUS će zasigurno ostati upamćen po nastupima izuzetnih virtuoza i posvećenika svojim instrumentima kakvi su violinista Maksim Vengerov, koji je po peti put nastupio u Beogradu, šesnaestogodišnji pijanista Stefan Langloa, pijanistkinja Nataša Veljković, flautistkinja Irena Grafenauer, ili mecosopran Marhrit van Rajzen. Izuzetan je bio i nastup Nacionalnog simfonijskog orkestra italijanske radio-televizije iz Torina, kojim je dirigovao Rafael Fribek de Burgos. Uz izvođenje Betovenove šeste Pastoralne simfonije i instrumentalnih odlomaka iz Vagnerovih opera, ovaj do perfekcije uigran ansambl pokazao je sve uzbudljivosti simfonizma.
Nametnula su se i poređenja ovog ansambla sa domaćim simfonijskim telima – Beogradskom filharmonijom i simfonijskim orkestrom Radio-televizije Srbije. BEMUS je zatvoren koncertom Beogradske filharmonije, kojom je dirigovao Bojan Suđić. Tada su, unekoliko prenaglašeno romantizujući interpretaciju svite iz baleta Romeo i Julija Sergeja Prokofjeva, a zatim izvodeći sa pijanistkinjom Ritom Kinkom Poemu za klavir i orkestar Vasilija Mokranjca, kao i Skrjabinovu Poemu ekstaze, beogradski filharmoničari pokazali izuzetnu izvođačku tehničku spremnost, zrelost i entuzijazam. Takođe, kada su beogradski filharmoničari druge festivalske večeri izvodili delo Talas Vuka Kulenovića, koje nas je „zapljusnulo“ gustinom i kompleksnošću simfonijskih zbivanja, pokazali su virtuoznim izvođenjem Kulenovićevog autorskog rukopisa da je još uvek moguće problemski pisati i preispitivati mogućnosti simfonijskog orkestra, „instrumenta“ koji zapravo sve manje pripada sadašnjem vremenu. Simfonijski orkestar Radio-televizije Srbije je, nastupivši zajedno sa horskim ansamblima ove kuće, pod dirigentskom palicom Vladimira Kranjčevića, spektakularno izveo dramski oratorijum Buna protiv dahija Rajka Maksimovića. To izvođenje je, čini se, pokrenulo nekakve pomalo zaboravljene mehanizme delovanja u ovoj formaciji, te će, nadamo se, ono podstaći i dalja energičnija delovanja u njoj.
Na Beogradskim muzičkim svečanostima je ostavljen prostor i za narodno stvaralaštvo, a u priličnoj meri su bila zastupljena i dela domaćih autora. Kao porudžbinu BEMUS-a u okviru Maratona kamerne muzike čuli smo delo Re–verzije Svetlane Savić. Reč je o kompoziciji u kojoj autorka preispituje mogućnosti dinamizovanja/transformisanja iščitavanja sopstvenog muzičkog jezika na različite načine. Pominjući Bodrijarovu reverziju istorije autorka se oslanja na postmodernistički manir pičanja već ispričanog, opsesivno propuštanje kreiranog muzičkog toka kroz samonametnute „filtere“ različitih dispozicija instrumentacije u okviru noneta. Bilo je to uzbudljivo slušalačko iskustvo.
Otvorenost BEMUS-a za dela muzičkog teatra pokazala se dragocenom za scenu savremene opere u nas koja je u nastanku. Nakon što je pre dve godine opera Narcis i Eho kompozitorke Anje Đorđević bila premijerno izvedena takođe na BEMUS-u, ove godine isti festival je otvoren jednočinom kamernom operom Zora D., čija je kompozitorka Isidora Žebeljan, libretisti, uz kompozitorku, Milica Žebeljan i Borislav Čičovački, a reditelj Dejvid Pauntni. Kao i operom Narcis i Eho i Zorom D. dirigovao je Premil Petrović, koji je potvrdio izuzetnu sigurnost i razumevanje pri oživljavanju operskih partitura, što ga ubuduće zasigurno stavlja u poziciju jednog od traženijih interpretatora operske muzike kod nas.
Jedno od najuzbudljivijih festivalskih večeri obezbedili su izuzetni virtuozi Perkusionisti Strazbura. Vrhunac njihovog nastupa bilo je izvođenje delova iz Knjige klavijatura Filipa Manurija za sekstet siksena, udaračkog instrumenta koji je izumeo Janis Ksenakis. Oslobađanje „prljave“, ‘raščupane’ kompleksne boje zvuka kroz nemilosrdno uigrano pulsiranje i usložnjavanje ritmičke slike obezbedilo je vrhunski muzički doživljaj.
U programskoj knjižici BEMUS-a nije pojašnjen koncept festivala koji bi ukazao na „čitanje“, indeksiranje ponuđenih, zaista raznorodnih „lica“ muzičkog sveta – od dela duhovne muzike, preko narodnog stvaralaštva, pokušaja praćenja tendencija u svetu savremenog zvuka, podsećanja na značajna dela domaće umetničke muzike itd. Podnaslov Nove generacije ipak se nije ukazao kao čvrsta koncepcija. Stoga smo skloni da program ovogodišnjeg BEMUS-a, s obzirom na njegovu disperznu heterogenost, shvatimo najpre kao nekakvu vrstu evidentiranja, pred eventualnu reviziju stanja u domaćem muzičkom svetu i promišljanje budućeg, snažnijeg priklanjanja nekoj od ove godine prikazanih „frakcija“.
Sin i ja stvaramo u porodičnoj kući, u našem kućnom studiju, ne sukobljavamo se, imamo blizak i topao odnos. Isto sam to zaključio dok sam čitao knjigu koju je napravio Spenser Tvidi, o ljudima koji prave muziku iz svog “bedroom” studija. Išao je sa drugarima po kućama i gledao kako ljudi snimaju uz pomoć štapa i kanapa
Na kraju “običnih” godina prave se liste knjiga, filmova i pozorišnih predstava. Međutim, ova godina je bila jedna od onih koju ćemo pamtiti po intenzivnoj borbi za društvene promene pa nema smisla ponašati se kao da je sve regularno. Zato ću u ovom tekstu pisati ne samo o predstavama već i o pozorišnim utiscima koje ćemo poneti iz 2025. godine
Neki od najvećih, poput Vitolda Gombroviča i Česlava Miloša, bez Ježija Gjedrojća gotovo sigurno ne bi postali ono što jesu. Ni s jednim od njih, međutim, nije bio u dobrim odnosima: bio je odveć konzervativan da bi prihvatio raspusnog Gombroviča i isuviše iskusan da bi tek tako ukazao poverenje preobraćenom komunisti Milošu. Nikada, međutim, nije odbio ni Gombrovičev ni Milošev tekst. Bio je previše dobar urednik da ne bi, sebi uprkos, shvatio o kakvim je piscima reč
Crkni, ljubavi, režija Lin Remzi, igra Dženifer Lorens; Marti Veličanstveni, režija Ben Safdi, igra Timoti Šalame
Poslednja objava o aktivnostima ministra Nikole Selakovića na sajtu Ministarstva kulture je od 29. decembra. Ali to što ne otvara izložbe, ne znači da nema druga posla
Teško je izračunati ko je koliko kriv za ponor u kojem je košarkaški klub Partizan. Ali predsednik Ostoja Mijailović volontira za najvećeg krivca time što ne razume da mora da ode i tako otvori šansu za novi početak
Pa šta ako je na trotoarima debeli sloj leda!? Nemojte da ste diletanti koji kukaju i kude vlast zbog više sile
Šta je pravi bezbednosni izazov za Srbiju? Većina građana u podne i u ponoć zna odgovor – to je Vučićev naprednjački režim
Novi Trampov poredak (I)
Najpoželjnija nekretnina za američkog predsednika Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
