Razbijene figurice života

NIKO NIJE ZABORAVLJEN I NIČEGA SE NE SEĆAMO

Predstava Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo nastala je na osnovu istoimenog romana Mirjane Drljević. Roman prati triler zaplet oko nestanka (otmice) i pronalaska tri devojčice na Novom Beogradu. Ceo slučaj vodi inspektorka Lepa i kroz njenu istragu se “odmotavaju” priče o životu u novobeogradskim blokovima osamdesetih, o ratovima devedesetih, o posledicama tih ratova koji se vuku kao aveti sve do današnjih dana, jer – niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo. Ova rečenica, koja je istovremeno i naslov romana i naslov predstave, sadrži paradoks koji tačno opisuje naš savremeni, ovdašnji odnos prema prošlosti. Tu našu unutarnju razdešenost, kao loš genetski materijal, prenosimo na sledeću generaciju koja se gomba sa nasiljem u porodici, kriminalom i besmislenim zločinima, nesvesna pravih uzroka.

Dramatizacija Slobodana Obradovića je od one vrste koja u bazično dijaloškoj formi zadržava narativne delove romana – glumice igraju likove i povremeno izađu iz likova da bi nam ispričale neki deo priče. Rediteljka Bojana Lazić i dramaturg Slobodan Obradović su svoju predstavu idejno zaoštrili suzivši je na odnos majka-ćerka-drugarica. Muške likove predstavljaju glumice, tako da imamo potpuno žensku vizuru slučaja koji je nastao krivicom odsutnih muškaraca. To je i neobično i zanimljivo budući da su detektivske priče uglavnom pripovedane iz “muškog” ugla. Dramu o nestanku i pronalasku devojčica igraju nam i pričaju jedna baka – majkina majka (Snežana Savić), tri veoma različite majke koje su istovremeno i drugarice i ćerke: Marta (Borjanka Ljumović), Danica (Radmila Tomović) i Katarina (Aleksandra Janković). Istraga prati životne priče ove četiri žene i njihovih ćerki tako da dobijamo jasnu sliku o položaju savremene žene u Beogradu. Ta žena je na prvi pogled samostalna, emancipovana, ali u suštini nesnađena i u stalnoj potrazi za novcem da bi prehranila porodicu ostajući pri tome željna ljubavi i zadovoljstva. Takođe je tu-i-tamo žrtva porodičnog nasilja ili makar neurotična usled silnih pritisaka i suprotstavljenih zahteva. Predstava ima čitav niz lepih glumačkih momenata. Na primer, scena u kojoj Katarina (Aleksandra Janković) opisuje svoje ljubavnike pa istovremeno igra lik koji priča priču, momente sećanja lika na određenu situaciju i komentar junakinje na ponašanje njenih ljubavnika. Sve skupa ta njena priča je istovremeno i veoma šarmantna i duhovita i nekako setna jer svedoči o činjenici koja se u našem generalno tradicionalnom društvu zanemaruje – kada postane majka, žena ne prestaje da bude žena. Radmila Tomović u ulozi Danice u sceni kada priča o tome kako je sekla nokte svojim ćerkama pokazuje tačnu sliku žene koja pati od sindroma osobe iscrpljene do izluđenosti. Kroz način igre ove glumice mi vidimo i pucanje i sećanje junakinje na tu mučnu i tešku situaciju. Snežana Savić igra majku koja opsesivno sastavlja krhotine razbijenih figurica u nemogućnosti da sastavi svoj život koji se raspao onda kada je rasturena Jugoslavija, a njen muž, vojno lice, učestvovao u tome. Spolja gledano, ona nosi masku čvrste, uredne, gotovo hladne žene. Ta maska ljuti njenu kćerku Martu. Lik Marte koju igra Borjanka Ljumović je najhladniji. Razlog bi mogao biti što je ona, iako se ljuti na majku, još hladnija nego što je to njena majka. Zato sa svojom ćerkom ponavlja sukob koji je imala sa svojom majkom, ali sada u novoj ulozi. Nasuprot ovim likovima je lik inspektorke Lepe. Lepu tumači Anastasija Mandić i ona je čista suprotnost onim previse doteranim detektivkama na visokim štiklama kakve viđamo u TV serijama. Na prvi pogled, ona ima mušku energiju, ali to je pogrešan utisak. Takvu energiju su nekada morale imati naše staramajke da bi zajedno sa svojim porodicama prebrodile teška vremena. A teških trenutaka u životu inspektorke Lepe je mnogo. Njen posao nije nimalo lak, a kada se s posla vrati kući, čekaju je tri sina, od kojih jedan ima ozbiljnih zdravstvenih problema. Anastasija Mandić ovu ženu-stenu u menopauzi igra sa diskretnim i duhovitim odmakom i pravo je zadovoljstvo gledati je na sceni.

Rediteljka Bojana Lazić je u predstavi Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo napravila dobar balans između onoga što se naziva predstavom sa naglašenim rediteljskim konceptom i predstavom u kojoj dominiraju glumci tj. glumice. U tom su joj, osim Slobodana Obradovića, mnogo pomogli scenografkinja Zorana Petrov, kostimografkinja Biljana Tegeltija Jovanović Bojanić i kompozitor i dizajner zvuka Vladimir Pejković.

foto: atelje 212

JUNACI DOBA KRIZE

Rediteljka Andrea Pjević je prošle sezone dosta uspešno na Sceni “Petar Kralj” postavila komad Sare Rul Čista kuća. Verovatno je to bio razlog što su mladoj rediteljki pružili mogućnost da na Sceni “Mira Trailović” postavi američki komad Junaci doba krize Vila Arberija iz 2016. godine, u prevodu Ivane Đurić Paunović. Komad je, po rečima autora, inspirisan atmosferom koja je dovela do prvog predsedničkog mandata Donalda Trampa. Autor, koji očigledno ima sasvim suprotne stavove od konzervativne Amerike, odlučio je da u svom komadu “da glas” konzervativnoj omladini, da ih “pusti” da na jednoj pijanoj žurki naširoko i nadugačko objašnjavaju svoja uverenja i da ih na taj način raskrinka. Zamisao Vila Arberija nije nova. U drami Pred penzijom Tomasa Bernharda gledamo kako uvaženi sudija, bivši nacista, krišom u svom domu slavi Himlerov rođendan. Ipak, Bernhardovi komadi ma koliko da su “raspričani”, ujedno su i uzbudljivi jer kod publike stalno izazivaju iznenađenje i nevericu u susretu sa ljudskim nepodopštinama.

Nažalost, pisac Vil Arberi nije uspeo da nas “zapanji” svojim otkrićima. Kao prvo, u njegovom komadu ima mnogo referisanja na pisce, teme i motive koji su nama potpuno nepoznati. Osim toga, ono što govore likovi deluje kao jedna načelna rasprava o temama koje su možda relevantne među američkim konzervativcima, ali vrlo malo imaju veze sa nama. Najgore od svega je što su ti konzervativci ostali suviše pristojni. Bilo bi zanimljivo da saznamo kako neko pred samim sobom opravdava osećanje ugroženosti od “drugog” iako ga taj ne ugrožava lično. Takođe, valjalo bi razjasniti kakva je veza između ovih osećanja, potrebe da se nosi oružje i priprema za nekakav rat protiv neimenovane sile koja navodno ugrožava američke vrednosti. Umesto toga, likovi se strogo drže načelnih rasprava o bogu, devici Mariji i abortusu te u komadu ne naslućujemo konkretne posledice tih tlapnji – jedine žrtve iluzija od kojih pate likovi su oni sami. To možda jeste tužno za njih, ali je za nas, koji smo postavljeni u poziciju da ne delimo njihove stavove, irelevantno.

Komad bi nam možda bio zanimljiviji da je rediteljka kroz štrih ostavila samo najradikalnije izjave likova. Nažalost, ona je imala suviše obzira prema piscu i njegovoj opširnoj teorijskoj raspravi. Predstavi je posebno odmogla scenografija Milene Grošin. Boje i izgled scenografije navode nas na pogrešan zaključak da se sve dešava u nekakvom vojnom ili zatvorskom kampu sa osmatračnicom (umesto kuće sa okućnicom kako piše u komadu). Scenografija nam “telefonira” potencijalnu agresivnost likova, ali glumci igraju u potpuno drugačijem stilu. Uz to, scenografija je postavljena tako da su glumci najveći deo predstave udaljeni od nas. Ako oni treba da nas ubeđuju u stavove svojih likova, bilo bi bolje da su nam bliže. Takođe, nasred scene postoji bazen koji glumci moraju da obilaze, gubeći najbolji – središnji deo scene za igru.

U toj situaciji nije čudno što glumci nisu pronašli način da ostvare ubedljive likove. Najubedljivija je bila Isidora Minić kao direktorka Đina. Njena Đina je bila čvrsta, uredna, sabrana, konvencionalna i konzervativna osoba, koja u suštini nema osećaja ni za koga, pa ni za svoju ćerku, a možda ni za sebe. Ona je toliko ubeđena u svoju ispravnost i superiornost da prenebregava činjenicu da nove generacije, koristeći njenu matricu, idu u sasvim drugom, mnogo agresivnijem pravcu. Alisa Radaković igra hipsterku koja neguje konzervativni šik i koketuje sa agresivnim političkim stavovima da bi privukla pažnju javnosti na društvenim mrežama. Kevin Slavena Došla je izgubljeni mladi alkoholičar koji je konzervativac jer je suviše kukavica da bi bio nešto drugo. Luna Pilić igra Emiliju, lik koji kao da je ispao iz nekog komada Tenesija Vilijamsa. Najteže je bilo Ivanu Mihailoviću koji igra Džastina. Komad počinje tako što Džastin ubije jelene ispred svoje kuće. Građani u ruralnim delovima severne Amerike imaju problem sa jelenima koji su se namnožili i prave štete na imanjima, ali ih je zabranjeno loviti. Dakle, ubivši jelena, Džastin je prekršio zakon. On pokušava da uredi životinju, ali ne može jer mu se tresu ruke. U predstavi Džastin stoji na nekakvoj osmatračnici, puca u daljinu i zatim dovlači na scenu veliku crnu plastičnu kesu. Mi pomislimo da je hladnokrvno ustrelio čoveka i čekamo da vidimo šta će se dogoditi, ali se ne dogodi ništa već se nižu bez kraja i konca priče o devici Mariji, ratu kultura, diskursu i abortusu. Daleko smo mi od svega toga, za sada.