Raj reklame, pakao stvarnosti

Da vidimo, šta smo ovde imali: svetom vladaju velike korporacije, a vlade i države samo su njihov poslušni privezak; na mesto religije, umetnosti i bilo čega duhovnog zaseo je Sveti Advertajzing, i reklama se smatra vrhuncem ljudske kreativnosti – pri tome odlično plaćenim vrhuncem; proizvodi se gomila suštinski nepotrebnog i u nekom duboko deprimirajućem smislu veštačkog smeća svih vrsta (za pojesti, popiti, obući…) koje će onda putem sveprisutne reklame biti uvaljano beslovesnoj i potlačenoj klasi Potrošača (bliskoj onome što su kod Orvela proli); s druge strane, planeta je ekološki iscrpljena i vladaju sve gore nestašice najpotrebnijih stvari, poput vode, ogreva ili fosilnih goriva.

Ako vam ovo zvuči kao sažetak studije nekog bradatog levičarskog harizmatičnog mislioca (od onih koji su na svetskoj turneji više dana godišnje nego Stonsi ili Cepelini za svojih najluđih godina), to jest njegovog vehementnog obračuna s pošasti „neoliberalnog kapitalizma“ – ne mogu vas kriviti. Stvarno liči. Samo što je u pitanju nešto napisano pre više od šezdeset godina, i to kao – SF roman.

Knjiga Space Merchants (Svemirski trgovci, ali moglo bi i Trgovci svemirom) Amerikanaca Frederika Pola i Sirila Kornbluta pojavila se izvorno davne 1952. godine, nedugo nakon Drugog svetskog rata, u osvit Hladnog rata i makartističke ere u USA, u vreme kada se o kompjuterima nije ni razmišljalo (osim kao o ogromnim šklopocijama veličine fudbalskog stadiona), a „spoljni“ svemir je, što se ljudskog prisustva tiče, bio virgo intacta: još je i Lajkina tužna svemirska sudbina bila daleka budućnost, kamoli Gagarinov progresivni let, ili Armstrongova imperijalistička šetnja po Mesecu (naravno, kumašine, ovo potonje se nije nikad ni dogodilo, sve je to bre snimano u pustinji Arizone, etc).

Knjiga je brzo stekla „kultni status“ i ogromno poštovanje publike i kritike, i održala ga je kroz naredne decenije, tako da se odavno smatra jednim od ključnih klasika SF žanra, mada je njegovo prevashodno „kulturološko“ značenje nešto što znatno prevazilazi puko žanrovske okvire. Nije retkost da ga spominju u društvu takvih opšteliterarnih klasika kakvi su 1984 ili Vrli novi svet, jer zaista spada u probrano društvo bitnih antiutopijskih dela XX veka, mada realno nema literarnu snagu kojom bi dobacio do Orvela ili Hakslija.

Space Merchants pojavili su se u socijalističkoj Jugoslaviji još davne 1967, pod naslovom Reklamokratija; samovoljne izmene izvornih naslova iritantna su i načelno nedopustiva stvar, i ovo je jedan od veoma retkih slučajeva kada ta izmena ima smisla, utoliko što je upravo ta „posrba“ pogodila u suštinu. Utoliko je i prikladno što je u novom izdanju i s novim prevodom (Utopija, Beograd 2013, preveo Nebojša Todorović), zadržan naziv po kojem je ovaj roman kod nas poznat.

Romani ove vrste uvek sadrže element upozoravajćeg bajanja o neveseloj bliskoj budućnosti kakva će nam se dogoditi ako ne budemo pazili. Ljudi koji žive negde u toj budućnosti obično vole da se zabavljaju upoređivanjem svog sveta s tim zamišljanim… S jedne strane, Polova i Kornblutova vizija „tehnološki“ je naivna i poprilično promašena baš kao i svaka „futurologija“, jer ona uvek pretera u nekim aspektima moguće budućnosti, a doslovno sasvim previdi neke druge, mada se našoj naknadnoj pameti čini da su joj morali biti pred nosom; tako je i u (vremenski neodređenoj) budućnosti u kojoj žive akteri Reklamokratije čovek upravo posetio Veneru, a na Mesec odavno rutinski leti i tamo ima kolonije, rudnike i svašta, ali zato s druge strane nema ničega nalik na običan mobilni telefon, a bogme ni na personalni kompjuter, pa sekretarice po fensi ofisima budućnosti sveudilj čukaju po pisaćim mašinama čuke-čuke-čuke, dok njihovi šefovi uredno jurcaju po Mesecu…

Ali to je, dakako, manje važno. U onom bitnijem sloju, Pol i Korblut sjajno njuše predatorsku narav apsolutizovanog kapitalističkog, profitocenričnog sveta, njegov dehumanizujući potencijal, i svu nakaznost ogoljenog materijalizma koji je izgubio svaku unutrašnju kočnicu i spoljnu konkurenciju, tj. kojem više ništa ne stoji na putu da realizuje svoje najgore potencijale. Njihov je junak prvoklasni kopirajter (kako bi se to danas reklo), sposobni i poslušni točkić Sistema, nameran da čovečanstvu u ime svoje kompanije „proda“ Veneru kao divno mesto za život, iako je dobio pouzdan izveštaj od njenog prvog posetioca da se radi o nekoj vrsti pakla. I tu će onda upasti u svakakve peripetije, čak će neko vreme biti prisiljen da živi životom običnog, ropski potlačenog čoveka (što ga neće mnogo opametiti), stupiće u kontakt s podzemnim pokretom otpora Konzervacionista, tj. onih koji bi da vrate svet u nešto što više liči na normalu, ni to ga neće baš preterano privesti razumu, ali možda će ga ljubav na koncu odvesti na pravu, svetlu stranu, proverite zašto…

Reklamokratiju sam prvi put čitao onomad, kao tinejdžer (u kojem je upravo trajno zamirala pretpubertetska fasciniranost SF-om), i ne sećam se da me je nešto previše impresionirala; mislim da je problem bio u društvenom, tj. ekonomsko-političkom kontekstu naših tadašnjih života. Šta je nama tada mogla značiti priča o Zlim korporacijama i crnoj magiji advertajzinga?! E, danas već Reklamokratiju čitamo sasvim drugačije i svakako bolje… Zato je treba upoznati ako ranije niste, ili joj se vratiti ako ste onomad bili tamo: iznenadićete se koliko je vaš svet počeo da liči na onaj koji su portretirali Pol i Kornblut, bez obzira na to što kod njih nema fejsbuka i selfija, jutjuba i instagrama, a kod nas ni traga od Venere ili rudnika na Mesecu. Bitno je da ima sve svemoćnije reklamokratije; što se Venere tiče, bez brige, doći će i ona na red.