Putovanje u najlepše krugove pakla

Kada je u „Poletu“ 1978. godine Igor Kordej, najmlađi član grupe „Novi kvadrat“ koja je izazvala revoluciju u domaćem mediju stripa, u ulozi urednika objavio dve epizode stripa Alek Siner crtača Hozea Munjoza i scenariste Karlosa Sampaja, svi pobornici stripske revolucije su (smo) pomislili kako je to sjajan urednički potez. Niko nije mogao da sanja da će se na stripove Munjoza i Sampaja, nakon tog milog događaja, čekati sledeće trideset četiri godine! Ovu grotesknu situaciju, ravnu stripskim groteskama tog autorskog dvojca, odlučili su da okončaju dva važna izdavača, beogradski Darkwood i zagrebačka Fibra, objavljujući lavovski deo njihovog genijalnog opusa. Darkwood je upravo objavio dva albuma, njihovo najznačajnije delo Bar kod Džoa i Bili Holidej, a Fibra se upravo sprema da objavi serijal Alek Siner u vidu četiri obimne knjige (integrala).

Rano remek-delo Igora Kordeja Jeste li vidjeli djevojčice?, pa i obimniji Stranac, po načinu tuširanja i nanošenja senki nezamislivi su bez prisustva Munjozovog crtačkog splina. Uticaj ovog crtačkog genija na ključne autorske figure medija stripa je neizmeran, od italijanske grupe Volvoline (čiji je član bio i Amerikanac Čarls Burns), preko Matotija, Igorta, Barua… pa sve do Bleksada crtača Huanha Gvarnida. Mnogo koga je dodirnuo dodirom pera anđela – nekog kroz crnu koja guta; nekog je naterao da razmišlja o istom, ali u koloru; nekog da se oslobađa stega u potezu… Omiljen, duboko poštovan i uzor među kolegama, onima koji su u stanju da prepoznaju smelost, crtačko majstorstvo i metacrtačke, egzistencijalne domete njegove izražajnosti. Možda ne bi bilo ni poodmakle Milacove redukcije u crtežu Kena Parkera da nije bilo ovakvog radikalnog oslobađanja poteza Munjozove ruke? Od realizma do apstrakcije, veliki je prostor pokrio. Dug put je Munjoz prešao lavovski hrabrim, a ipak melanholičnim korakom.

KJAROSKURO: U opusu Munjoza i Sampaja sve je povezano i sve je evolutivno, a centralna figura je sam Alek Siner, policajac, pa privatni detektiv, pa taksista, pa… Kažem centralna, a upravo udaljavanje od koncepta junaka kao centralne figure u stripu je sama srž pomenute evolucije. A ona, evolucija, se dašavala brzinom revolucije, i nije bila samo crtačka nego pre svega egzistencijalna. Pored sveg, već znanog, žanrovskog i crtačkog majstorstva, mediju stripa se na horizontu ukazala nepodnošljiva težina postojanja. Sve tabu teme desničarske Amerike, svi oblici osetljivosti i diskriminacije, pojave drugosti i Drugoga na našem socijalnom horizontu, u Baru kod Džoa gotovo su nabrojani kao u katalogu za freak show. Gotovo do granice da bismo pomislili da bi mogao odnekud nastupiti vonj političke korektnosti, ali to se nikad ne događa. Naprotiv, čitavo osećanje sveta Munjoza i Sampaja prethodi epohi političke korektnosti, postoji negde mimo, na velikoj udaljenosti do trajnog razmimoilaženja.

U evoluciji Alacka Sinnera počinjemo da prisustvujemo borbi za dominaciju između karaktera, odnosno lika, i priče. „Osoba predstavlja nešto više od konteksta koji je okružuje“, kaže Munjoz.

Huga Prata i Alberta Breću Munjoz smatra svojim učiteljima, ne samo zbog formativnog uticaja kroz direktno poznanstvo i šegrtovanje u njegovim studentskim danima, nego zato što je taj uticaj ostao ključnim do dana današnjeg. Naravno, kroz Prata ali i direktno, uticaj Miltona Kanifa i Noela Siklesa je fundamentalan. Ova dva stripska majstora senke uvela su chiaroscuro u medijski jezik stripa na velika vrata. A iz aspekta stripske priče, i Sampajo i Munjoz kao jak uticaj navode Ektora Esterhelda, velikana južnoameričkog stripa, ne samo iz pijeteta nego iz jačine njegovog uticaja koji se i te kako može videti i u Pratovom delu, mada ga Prat nije mnogo voleo pominjati.

O LJUDSKOM DOSTOJANSTVU: Kakvo osećanje iznošenosti, istrošenosti u svetovima Munjoza i Sampaja, a da se ni u jednom trenutku ne zapadne u najopasniju stranputicu – manirizam patnje. Da li Bili Holidej spada u najbolja dela opusa? Ne, samo zato što ima još boljih njihovih stripova, ali je reč o sjajnom, nezaobilaznom grafičkom romanu na svega četrdeset devet stranica. U pogovoru Nepobedivi zvuk svinga za Fantagrafiksovo izdanje pesnik, romanopisac i džez kritičar Stenli Krouč kaže da je tužna i, po osećaju nekih tumača, mazohistička i samouništavajuća sudbina ove tragično talentovane žene, crnkinje, često bila korišćena za proizvodnju rasnog, sociološkog, psihoanalitičkog i feminističkog diskursa sentimentalizma i tim diskursima svojstvenog pojednostavljenja slike onoga o čemu govore. Valas Stivens (1879–1955), američki pesnik, jednom je napisao da sentimentalizam nije forma izražavanja osećanja nego u stvari poraz osećanja, neautentični višak.

Da li je grafički roman Bili Holidej imalo podlegao ovom iskušenju? Nasuprot nekim kritikama upućenih Sampaju za scenario, narativno preplitanje je ovde u stvari maestralno. Upravo potpriča o Rufusu čini ovo Sampajovo i Munjozovo delo u punoj meri motivaciono opravdanim i kompleksnim. Kako lik Rufusa to čini u priči? Tako što se u njemu spajaju svet ponižavanja, ali na kraju i prihvatanja Bili kao ljudskog bića i kao umetnika. To i stoji na njenom nadgrobnom spomeniku, samo jedna reč koja jedina daje neophodnu, ovaj put netoksičnu kap iskupljenja i priznanja – umetnik. Bili Holidej je priča o najkrhkijoj stvari na svetu, ljudskom dostojanstvu u našem nepodnošljivo ambivalentnom univerzumu.

LADY DAY: „Bili Holidej je dobila šansu. Imala je više novca od bilo koje crnkinje u Sjedinjenim Američkim Državama. Nosila je dijamante, krzna. Ostaje nam u sećanju njen smeh, smeh deteta i razmažene žene, inteligentne i neobuzdane… Imala je više života. Više istovremenih, ukrštenih života, izmešanih, kao niti prediva, s mnogo zadovoljstava nepojmljivih drugima, sa onim smehom koji postoji uprkos tome što krije smrt, i tim očajnim ukusom za muškarce koji na kraju postaje poguban, sa energijom da živi sve te skrupulozne i haotične živote. S pogubnim kapacitetom da ih živi istovremeno i ispreplitano, sa svim nedostacima i nepodnošljivim ranama. Umrla je sa 44 godine.“

„Ledi Dej, talenat za pogrešne izbore koji neminovno vode u propast, upoznala je najodvratnije i najpoganije ljude. Želela je da ih voli. A oni su je tukli i zlostavljali… Učinili su joj sve što su mogli. Silovali su je onoliko puta koliko je to moguće uraditi nekome a ne ubiti ga. Boravila je u svim ustanovama namenjenim zatvaranju ludaka i delinkvenata – crnaca takođe, koji su često, ako malo bolje pogledamo, kombinacija i jednog i drugog. Nabavljali su joj prah zadovoljstva i smrti, koji su joj potom tražili po džepovima kako bi je osudili na robiju.“

„Lestera Janga će nazvati „Pres“ (predsednik), dok će on njoj dati nadimak Ledi Dej, s kojim će uzleteti, bez znanja sveta, u tajnu i čudnu ljubav, svima neshvatljivu, paralelan delirijum rezervisan samo za njih, van zajednice, mimo ljudske gluposti i vulgarnosti.“

„I uzgred, to omogućava vešto izbegavanje pravog, neodrživog pitanja: kakav je tačno bio njen smeh u toj neprekidnoj agoniji? Kakvo je njeno zadovoljstvo s tom pozadinom? Iz kog izvora se crpla ta energija koja je stvorila džez u ovim rupama smrti kojima se teži?“

Izvor ovih ekstenzivnih ali važnih citata je Fransis Marmand, francuski muzičar i novinar u sjajnom predgovoru Bili Holidej: Don’t Explain, koji prenosi upravo izašlo Darkwoodovo izdanje.

Pojavljivanje Aleka Sinera u Bili Holidej nimalo nije iznuđeno, naprotiv, njemu je mesto u ovoj diskretnoj pripovedačkoj igri labavog ukrštanja, gotovo nedodirivanja. Tri su takva momenta: susret/nesusret novinskog urednika (koji produkuje simplicistički narativ o Bili) i Rufusa; Sinerov sat koji on vidi na fotografiji u novinama koje saopštavaju vest o smrti velike pevačice; Rufusov i Alekov kratki razgovor koji ne završi nikakvom katarzom spajanja elemenata u priči. Jedini spoj je pomenuta reč na spomeniku.

Još, po mom uverenju, jače od ove sjajne stripske biografije, Bar kod Džoa je strip zderane kože, dok čitamo vidimo krvne sudove kako pulsiraju, srce kako kuca, nerve kako se granaju.

Da li je sve patnja i trpljenje? Zagledajte se u Munjozove crteže. Uživanje u crtačkom majstorstvu nije ga uzalud učinilo artist’s artist. Ono ne ispunjava samo divljenjem nego istinskom srećom kako neko tako majstorski, genijalno izvlači unutrašnje portrete i pretače ih u redukovanu liniju – ovaj crtački psihoanalitičar je ekspresionizam par excellence, u njegovoj crtačkoj ruci se oslobađaju tradicije nemačkog nemog ekspresionističkog filma koliko i u jednom drugom geniju, Andriji Mauroviću, ali i tradicije nemačkog i norveškog ekpresionističkog slikarstva, Edvarda Munka, Egona Šilea, Ernesta Ludviga Kiršnera, Franca Marka i, naravno, Georga Grosa.

NAJMRAČNIJE SENKE SVAKODNEVICE: Kadrovi iz stripa »Bar kod Džoa«