Kada jedan međunarodni festival u Srbiji doživi 18 godina – to svakako predstavlja čudo, pogotovo ako je država uglavnom imala neka druga posla i nije naročito obraćala pažnju na njega.
Kao klinac sam za vreme SFRJ odrastao uz kasete sa snimljenom ludačkom muzikom koju su nabavljala dva frika iz Beograda pod etiketom „Nikad robom“. Bili su to Bojan Đorđević i Aleksandar Konjikušić. Oni su pre interneta širom SFRJ povezali muzičke alternativce i mene, recimo, doveli u fantastičnu situaciju da tokom služenja JNA sa oficirom za političko i moralno obrazovanje preslušam na kasetofonu ceo album Filipa Litmana – Snejkfingera. Kapetan prve klase je gotovo poludeo, ubeđen da sam u nekoj zajebanoj anarhističkoj sekti – bio je to kasnije mnogo poznatiji general Atif Dudaković.
Mnogo godina zatim, 1996, kao novinar redakcije za kulturu na Radiju B92 dao sam predlog Adrijani van Heteren, našoj koleginici, Holanđanki koja je u najluđe vreme došla da radi na B92 u Srbiji, i ona je rekla je da možda može da pomogne da u Beogradu napravimo neku kulturnu manifestaciju. Odmah sam napisao projekat i pozvao Bojana Đorđevića, tada već autora kultne radio-emisije „Pomen crvenom patuljku“. Nikada neću zaboraviti kako me pogledao: nije ni trepnuo i nakon par dana se vratio sa potencijalnim spiskom izvođača za Prvi festival Nove muzike. Želeli smo da publici kontinuirano predstavimo world muziku, improvizaciju, moderni džez, savremene kompozitore, alternativni rock, i sve druge „patuljaste muzičke forme“. Takođe, svi domaći autori su dobili priliku da ravnopravno nastupaju i sarađuju sa gostima. Ideja Nove muzike je da se granice između žanrova brišu i da se muzika oslobodi okova – Nikad robom! Da vas podsetim – u to vreme smo bili okruženi spoljnim i unutrašnjim zidom sankcija. Organizovanje putovanja gostima bilo je često nalik akrobatici, uz neverovatnu činjenicu da smo pozivali umetnike u zemlju sa diktatorom u ratnoj zoni. Oni su ipak dolazili i redom se zaljubljivali u Srbiju i Beograd. Našoj inicijalnoj ekipi se priključila i Katarina Živanović iz Rexa, a dizajn je od prvog izdanja radila grupa „Škart“ – logično. Pare nisu bile problem, nije ih bilo, a najveću podršku su davali i daju kulturni centri različitih zemalja.
Bilo je to doba bez mobilnih i interneta, a ime festival sam pronašao preturajući ceo dan po periodici u Narodnoj biblioteci. Do danas nas niko nije iskopirao, a Ring Ring u Beogradu je ušao u sve muzičke mape savremene muzike.
Narednih mesec dana se sećam kao adrenalinski zavisnici – neprekidna akcija, mnogo nasmejanih i zbunjenih lica, probe i obezbeđivanje uslova za svirke, smeštaj u hotelima i instrukcije za strance u Beogradu 1996. Zamislite devojke iz Italije koje dolaze vozom iz Hrvatske u ponoć, muzičku konstrukciju Pjera Bastijena koja oživljava muzičke kutije, Krisa Katlera (vlasnika Recomended recordsa) ili Ferusa Mustafova, kralja čočeka, koji na štajgu stiže busom vodeći na nastup i trbušnu plesačicu. Nezaboravno!
Merili smo kvalitet nastupa po količini popijenog piva (Ferus je apsolutni pobednik), a prvo izdanje Ring Ring festivala završeno je ukorom od direktora B92 – išli smo na ribanje Bojan i ja, dok nas je Adrijana čekala iz ćoška da proslavimo. Ipak nismo prekoračili budžet, ali smo doveli sve izvođače koje smo planirali. Već 18 godina, pod direktoratom Bojana Đorđevića, iz istog inata, bez dovoljno para i sa velikom ljubavlju i zavereničkim žarom anarhističke grupe, festival Ring Ring traje i dalje! Dobro došli…
