Dosada nije pitanje slobodnog vremena, već smisla.
Može li se napisati filozofska studija o nečemu tako „trivijalnom“ kao što je dosada, o nečemu što je sasvim nevidljivo za radare starovremskih filozofa Velikih Priča, a bogme je i nekako odveć „neposredovano“ za (post)moderne mislioce kojima sve izlazi iz drugih, ranije napisanih knjiga, i tamo se i vraća, tek blago reinterpretirano, u najboljem slučaju? I da li je dosada uopšte „dostojna“ filozofiranja, to jest može li se studija o dosadi kao „fenomenu modernosti“, kako kaže njen autor, uopšte nazvati filozofskom? Hoće li je virtuelni filozofski portir pripustiti unutra, u dveri kanonizovane Filozofije?
Norveški autor Laš Fr. H. Svensen bavi se pomalo i ovim i ovakvim pitanjima, pokušavajući da „mapira“ svoje delo (Filozofija dosade; sa norveškog preveo Ivan Rajić; Geopoetika, Beograd 2004), da ga locira nekamo, unutar ili po strani od jedne beskrajne produkcije mahom sastavljene od intencionalno autorefleksivnog filozofiranja-o-filozofiranju… Ali, u osnovi, nije da mu je osobito stalo do toga: mnogo je podsticajnije uhvatiti se u koštac s fenomenom (ili stanjem, ili šta-je-već) o kojem postoji tako mnogo fragmentarne, usputne literature, a tako malo one kojoj bi dosada i slični „psihički nazebi“, kako bi rekao jedan od citiranih autora, bili stožernom temom/metom. Razmatrajući duboko ukorenjenu predrasudu o „nedostojnosti“ dosade kao spisateljskog izazova, Svensen razmatra njen odnos sa nešto „uspešnijim“ rođakama: „Dosadi nedostaje šarm melanholije, koji je vezan za tradicionalnu povezanost melanholije s mudrošću, osećajnošću i lepotom. Zbog toga dosada nije toliko privlačna estetama. Njoj takođe nedostaje jasna ozbiljnost depresije, i zato je manje zanimljiva psiholozima i psihijatrima. U poređenju s depresijom i melanholijom, dosada je prosto previše trivijalna ili vulgarna da bi bila vredna daljeg istraživanja.“ Naravno, ostatak knjige će Svensen utrošiti da bi pokazao kako to i nije baš tako…
Već je iz uvodno citirane rečenice jasno da Svensen ne prilazi dosadi kao prevashodno „praktičnom“ problemu – za koji je kanda „kriv“ onaj ko od njega pati, umesto da se lepo prihvati kakvog posla! – nego kao fenomenu „umora od života“ i jedne, na kraju krajeva, tako tipično – i otuda za ozbiljno promišljanje neophodno – (post)modernom stanju svesti iliti duha. Sledeći tragove prethodnika, ponajviše Hajdegera i njegovog razmatranja da–seina u svetu kakav već jeste, Svensen nudi osobnu tipologiju dosade, razlikujući pre svega dve temeljne vrste: situacionu i egzistencijalnu dosadu, ili ako hoćete – akutnu i hroničnu, onu koja je izazvana lako uočljivim spoljnim „ometajućim faktorom“, te onu koja čoveka prožima manje-više nezavisno od povoda, do i preko granice oblomovljevske pasivnosti i odustajanja-od-uzaludnog-životnog-napora: „Možemo primetiti da situaciona i egzistencijalna dosada imaju različite simboličke izraze, ili, pravilnije rečeno, dok se situaciona dosada izražava time što se zeva, vrti na stolici, protežu ruke i noge i tako dalje, duboka, egzistencijalna dosada je manje-više bezizražajna. Dok se čini da telesni izrazi situacione dosade pretpostavljaju da se možemo otresti njenog jarma, osloboditi je se i nastaviti dalje, izgleda da odsustvo izraza kod egzistencijalne dosade sadrži implicitan uvid u to da se dosada ne može pobediti snagom volje.“ Zašto? Evo jednog mogućeg odgovora: „Dosada znači gubitak smisla, a to je ozbiljan problem za onoga kome se to desi. Ne verujem da bez daljnjeg možemo reći da se svet nekom čini besmislenim zato što se dosađuje, ili da se neko dosađuje jer mu se svet čini besmislenim. Između ove dve stvari teško da postoji prost uzročno-posledični odnos. Ali, čini se da je van svake sumnje da su dosada i besmisao povezani.“
Na stotinu i šezdeset stranica ove intrigantne, inteligentno s(ta)ložene, nerazmetljivo duhovite i uzbudljive studije, Laš Svensen nudi zamaman surfing po istoriji i savremenosti dosade i srodnih joj stanja, po umetničkom i filozofskom tretmanu tog „fenomena modernosti“: naročito su uspeli oni delovi u kojima autor razmatra fenomen dosade i transgresije, to jest „prekoračenja granica“ kao jednog od dežurnih (sumnjivih?) lekova, a kroz uistinu minuciozno, mestimično briljantno seciranje „znakovitih“ i radikalnih dela poput Američkog psiha Breta Istona Elisa, romana Sudar Džejmsa Balarda (i istoimenog Kronenbergovog filma) ili celokupne umetničke pojave amblematičnog Endija Vorhola, tog blaziranog princa osvešćene potrošačke prezasićenosti, gubitka Smisla usled pritisnutosti zakonom industrijskih Velikih Brojeva. Na taj način, u velikom, više nego stimulativnom zaobilaznom luku preko umetnosti i filozofije, Svensen stiže – ako je, naime, ikuda i odlazio – nazad ka „stvarnosti“ dosade, odnosno ka turobnosti egzistencije lišene uporišta u bilo kakvoj nosivoj Priči, velikoj ili maloj: „Arnold Gelen tvrdi da samo stvarnost pomaže protiv dosade. Ovo uopšte nije loš predlog, ali nije lako tek tako nabaviti parče stvarnosti. Problem sa dosadom je, između ostalog, u tome što čovek ‘gubi’ stvarnost. Gelenov predlog može izgledati kao rešenje koje pretpostavlja da je problem već rešen. Ali, iskusiti dosadu znači iskusiti deo stvarnosti“. Čitajući Filozofiju dosade, radoznali čitalački hedonista nipošto neće „iskusiti dosadu“, čak ni onu „situacionu“: pre će biti da je Filozofija dosade jedan od boljih načina da se obazrivo rekonstruišu krhotine Smisla, u svetu (uključiv i svet Teksta) koji za to baš mnogo i ne mari.
