Pseudotragična komedija

Rajner Verner Fasbinder pripada generaciji razočarane mlade Nemačke koja je uvidela da je svet njihovih roditelja, pa i sami roditelji, bio zaražen nacizmom i da tome gotovo niko nije uspeo da umakne ako je ostao u Nemačkoj. Ta trauma se vidi na čitavoj generaciji, a ako govorimo o toj generaciji, njoj pripada i Jelinekova, i Venders, i Šlesing, i Hercog… Svakako i grupa Bader-Majnhof; angažovanost, uostalom, uključuje zainteresovanost za neke društvene scenarije koji podrazumevaju uverenja i akciju, a i sam Fasbinder je bio u kontaktu sa određenim članovima grupe, spram vremena i terena kojem su pripadali, sasvim prirodno.

Prvo što pomislim kada je u pitanju Fasbiner, jeste da je bio retko uzbudljiv stvaralac. Uraganska, krajnje harizmatična priroda koju nije bilo moguće sputati i koja je iznad svega funkcionisala po principu „što je u izlogu to je i u radnji“. U jednom od intervjua, Hana Šigula, muza i „ona koja ga je preživela“, kaže da drži njegovu fotografiju na posebnom mestu u kući.

U rediteljskoj reči stoji: „Rajner Verner Fasbinder danas je istinitiji i provokativniji od vremena u kome je stvarao, a stvarao je u periodu velikih svetskih promena, revolucija i ratova. Ostao je upamćen kao autor koji je znao da u svojim radovima prepozna i anticipira probleme koji se često karakterišu kao tabu teme. Kako to da teme kao što su ksenofobija, seksualne slobode, bigoterija, malograđanština, homoseksualnost, danas sve više zavređuju pažnju u javnom diskursu?“

Čitav svet radikalne levice u Nemačkoj sedamdesetih godina prošlog veka jeste odgovor nemačkih bebibumera na neiskreni pokušaj prethodne generacije da zaboravi na strahote nacizma. Odstupanja u delovanju i stavovima će nastupiti kasnije i ona najpre delom govore o političkoj nezrelosti mladih, nadarenih i gnevnih ljudi, a sa druge strane su i poslednji ostaci iskrenih političkih ideala bez kojih nema ni ozbiljne političke prakse. Generacija bebibumera je pokušala da beskompromisno razori svet malograđanskih konvencija svojih roditelja. Fasbinder je svakako sa svojim izričajem punim besa i strasti bio prvi na liniji tog fronta.

Komad Kišne kapi na vrelom kamenju pisan je sredinom šezdesetih prošlog veka. Stariji muškarac Leopold dovodi mlađeg Franca u kuću i oni gotovo odmah postaju ljubavnici. Saznajemo da je Leopold godinama bio u vezi sa ženom, a i da Franc ima verenicu u trenutku kada ulazi u ljubavnu vezu sa starijim muškarcem…. Nakon izvesnog vremena i zajedničkog života, kako nas kroz priču vodi pisac, ta veza, koja nije bez ljubavi ni bez strasti, počinje pucati po šavovima. Franc će stradati pod pritiskom i veze i sredine koja, pre svega, sputava. Kao moto stoji citat Franca Petnera: „Jednog dana dogodilo se nešto o čemu jednostavno nisu mogli biti istog mišljenja, nešto malo, beznačajno, najobičnija sitna nepodudarnost, ali od tada više nije postojalo njihovo zajedničko Mi, ostale su samo nepodudarnosti“.

U podnaslovu stoji da je to komedija sa pseudotragičnim krajem. Fasbinder govori o potrebi da se ruše konvencije bespoštedno, govori o seksualnom identitetu i odnosu prema njemu. Čini se da je najtačniji ključ za ovaj komad naslov koji ukazuje na ono šta je kruti, nemilosrdni, konvencionalni svet u stanju da učini ljudima koje uzme na nišan.

Reditelj Jug Đorđević širi kontekst samog komada tako što se odlučuje da u predstavu uključi pozorište u pozorištu, na taj način praveći osetljiv teren još osetljivijim, publiku stavlja u napetu situaciju, osvetljavajući pritom gledalište dobar deo predstave, prozivajući ga.

Glumci Ljubinka Klarić, Pavle Pekić, Iva Ilinčić i Aleksandar Vučković dobro odgovaraju na zahtevan zadatak idući iz lika u lik uz improvizacije. Naročito koncentrisano i pažljivo igra Aleksandar Vučković, tako da vas poziva i da saosećate sa Francom, a i da se zapitate o podnaslovu i pseudotragičnom kraju.

Dramaturškinja Tijana Grumić sledi Fasbinderov tekst gotovo u celini inkorporirajući pažljivo i tačno u njega vrstu metaplana – pozorišta u pozorištu. Scenografkinja Andreja Rondović prati narativ koji deluje na više planova, jer su kulise i vrsta zidova koji se podižu između junaka ili koji dele svetove, a i jedna dnevna soba koja će iskrsnuti pred nama u finalu predstave, a koja je istovremeno i malograđanska kućica za lutke, pretesna za svoje junake.

Finale predstava nalazi ne samo u Francovom suicidu nego i u prikazu rastakanja identiteta naših junaka koji su ovde junaci savremenog sveta, dakle, oni, kao i mi u publici, žive u svetu fluidnih granica i korporativne moći sa globalnom perspektivom.

Tako Fasbinderova „pseudotragedija“ gubi jasne granice kako unutar samog komada tako i u odnosu predstave sa publikom, slika stanje konfuzije, a u stanju konfuzije čovek nije u stanju ni da sagleda svet ni svoje mesto u svetu, niti je kadar da donese jasne odluke. Pitanje je šta bi bilo kada bi naši junaci svesno preuzeli odgovornost za vlastiti život i odluke koje donose. Naposletku, Franc ne odlazi slučajno uz Hendlovu Aleluju.

Fasbinderova talentovana generacija u stanju je i dalje da tematizuje čitava područja ljudskog delovanja i ne samo da nam postavlja pitanja nego i da nas suočava sa temama koje se, nažalost, izbegavaju. Razaranje konvencija je i danas i te kako potrebno iako se u savremenom svetu čini da je nužno rušiti ih iz drugačije perspektive.