Izložba
Postmodernizam je prisutan
Radovi devetnaest umetnika na izložbi "Da li smo još uvek postmoderni?" u Kući legata pokazuju je postmodernizam, iako je zvanično trajao do kraja devedesetih, i dalje deo savremene umetnosti
Na nedavno otvorenoj izložbi u Muzeju istorije Jugoslavije mogu se videti fotografije, odevni predmeti i državna dokumenata iz najglamuroznijeg perioda predsedničkog para Jugoslavije, od 1952. do 1968. godine
Osim što otkriva stil i pravila odevanja Tita i Jovanke Broz, izložba pod nazivom Zlatni album (otvorena u Muzeju istorije Jugoslavije do 2. oktobra), priča i o raznim drugim bitnim sitnicama kojih se rado sećamo. U Zlatnom albumu su fotografije, odevni predmeti i državna dokumenata iz najglamuroznijeg perioda predsedničkog para Jugoslavije, od 1952. do 1968. godine. Njegovi autori su Dušica Knežević i Momo Cvijović.
Izložba je nastala iz fototeke Titovog Civilnog kabineta, veličanstvene zbirke, kako je definiše Momo Cvijović: „Treće odeljenje Kabineta je bilo Odeljenje za štampu, u okviru kojeg je Dragutin Grbić, fotoreporter Tanjuga, formirao foto-službu. Do kraja Titovog života u toj službi su osim Grbića radili samo još Miloš Rašeta, Aleksandar Stojanović i Mirko Lovrić. Oni su 27 godina iz dana u dan fotoaparatom beležili aktivnosti predsedničkog para. Snimili su oko 150.000 njihovih fotografija, nisu ih potpisivali, zbog čega ih mi zovemo četvorica skromnih.“ Fotografije su, objašnjava dalje Momo Cvijović, bile u luksuznim kožnim kutijama u radnoj sobi Jovanke Broz. Kad se u Titovu rezidenciju uselio Slobodan Milošević, kutije su prenete u Dvorski kompleks gde su bile nedostupne kustosima do 2002. godine. „Pripremajući Do Ut Des, izložbu poklona koje je Tito primao, Dušica Knežević i ja zavirili smo u kožne kutije s fotografijama tražeći sekundarni materijal izložbenim eksponatima i – tek tada otkrili kakvo je blago u njima“, kaže Momo Cvijović. „I naredne izložbe dopunjavane su fotografijama iz te fototeke da bi smo ih tek sada u Zlatnom albumu otkrili u prvi plan, želeći da ovom, samo jednom njihovom pričom, pričom o odeći Brozovih, ilustrujemo kakvo blago čuvaju te fotografije u kožnim kutijama.“
PO PROTOKOLU: Da bi država postala deo sveta, da bi je svet prihvatio, mora da prihvati pravila sveta. Jedno od tih pravila je protokol o odevanju tokom državnih susreta. Rukovodstvo mlade države FNRJ je već od 1945. godine radilo na stvaranju diplomatskog protokola. Protokol je nastajao „u hodu“ i usklađivan je sa drugim zemljama. Dušica Knežević kaže da su prilikom pripremanja državnih poseta „službe protokola slale jedna drugoj šta će se nositi tokom posete, znalo se kad treba obući uniformu, a kad odelo. Dame su dobijale listu koja je propisivala u čemu će biti od jutra do večeri, čak i boju, vrstu šeširića, i nakita. To saznanje razbija predrasudu o raskošnom životu Tita i Jovanke – oni su morali da izgledaju onako kako izgledaju državnički parovi drugih zemalja ukoliko su hteli da budu ravni svetskoj eliti i da zemlju predstave kako dolikuje.“
Da su se Tito i Jovanka odlično uklopili, dokaz su izložene fotografije. Titova maršalska uniforma je tokom vremena varirana kako bi odgovorila raznim funkcijama i namenama, pa je zato pravljena u tamnoj (teget) boji, svetlim (bela, krem, golubije siva), i kombinovanim bojama (bluza golubije boje sa teget čakširama ili pantalonama sa širokom crvenom ukrasnom trakom), izrađivana je u debljim ili tanjim propisanim materijalima (vuneni gabarden, čoja), u vidu šinjela, mantila, bluza je bila sa jednostrukim i dvostrukim kopčanjem. Jedino je maršalski znak bio uvek prisutan (zlatne povijene i ukrštene lovorove grančice sa petokrakom zvezdom vezene u crvenoj čoji) na šapki, epoletama, reverima, ili na rukavu. Titova odela su besprekorna i u skladu sa događajem: na ručku kod engleske kraljice Elizabete – žaket s cilindrom, na večeri kod Čerčila – frak sa svim odlikovanjima, na večeri kod britanskog premijera Idna – smoking. Sva odela su šivena ručno i po meri, i izrađena su po najvišim standardima tradicionalnog engleskog a ponekad i američkog krojenja od finih vunenih štofova različite pređe i tkanja – listera, serža, gabardena, velura, tvida, od vune, svile i lana.
SVAKI DETALJ: Za potrebe izložbe stručnjaci Primenjenog muzeja rekonstruisali su desetak Titovih odela i uniformi. Dušica Knežević objašnjava da se precizno vodilo računa o svakom detalju. „Tkanje jutarnjeg fraka, na primer, tačno je onakvo kakvo treba da bude, kao i debljina vunenog štofa, visina pantalona, vrsta pruga… Šantung svila od koje je sašiveno belo odelo je prava šantug svila, reveri tog odela i sve ostalo na njemu je u milimetar po propisanoj modi i pravilu. U Muzeju imamo interne krojačke novine koje su razmenjivale vrhunske krojačke kuće Engleske i Francuske, hitno razmenjujući informacije o iznenadnim modnim promenama. Sve su to znali i kreatori i krojači odeće Brozovih.“ Deo Titove garderobe potiče iz domaćih krojačkih radionica i fabrika štofova i odela Vuteks, Varteks, Teteks i Beko. Većinu Titovih cipela su izradili obućari „Petra Velebita“ i Modne obuće „Glogovac“ Beograd – izloženi primerci dokazuju njihovo majstorstvo. Šeširi su, kaže Dušica Knežević, bili Borsalino iz Trsta. Osim njih, pokazani su i šeširi tipa „fedora“ poput onih koji su neizostavni deo imidža Kerija Granta i Hemfrija Bogarta, „Čerčil šešir“ od dlake belgijskog zeca, polukruti džentlmenski šešir za dan…
Haljine Jovanke Broz, otkrivaju fotografije, u skladu su sa haljinama drugih prisutnih dama, ali istovremeno i posebne. Dušica Knežević kaže da je svetsku modu tada diktirao Pariz, posebno kuća Dior, pa otud među fotografisanim zvanicama toliko haljina sa žiponima i izrazitim dekolteom. „Jovankine haljine nisu široke zato što su joj lepše stajale uske. U društvu dama u širokim haljinama, ona izgleda kao Meštrovićeva karijatida. Od kako se pojavila u javnosti, Jovanka sledi svoj stil: jednostavnost, otvoreni dekoltei, malo nakita. Uspela da iskoristi ideje kreatora, ali da sama formira svoj stil.“ Boje njenih haljina su žuta, narandžasta, zelena, tamno zelena, ljubičasta, jorgovan… Iz arhive protokola je otkrivena i jedna anegdota: za posetu Japanu, spakovano je mnogo haljina u boji jorgovana, da bi se na sred puta saznalo da takvu odeću sme da nosi samo japanska carska porodica.
JEDNO VREME: Zna se da je od tkanine koju je dobila na poklon od žena plemena Ašanti Jovanka sašila haljinu, kao i da je nosila haljine sašivene od sarija dobijenih na poklon kako bi i time ukazala čast darodavcu. Odeća prve dame Jugoslavije izrađivana je u modnom salonu Klare Rotšild u Budimpešti, u salonu zagrebačke modne kreatorke Žuži Jelinek, mantile i kapute su joj šili saloni „Melar“ i „Dujšin“ u Zagrebu, a mnoge haljine je sašila Mila Kavaloti, krojačica iz Rijeke, kod koje bi Jovanka svraćala na putu ka Brionima. Pariska kuća Dior ima Jovankinu bistu. Rekonstruisana haljina od čipke „šantiji“, omiljene čipke Marije Antoanete, ručno rađene od svilene niti, ilustruje kombinaciju savršenog materijala i jednostavnog kroja. Dušica Knežević podseća da je „sve, svaki detalj je izrađivan s velikim poštovanjem i zanatskim umećem, svaki je visokog kvaliteta. Toga odavno nema. Tada se isto tako živelo i odnosilo prema stvarima i u svačijem životu, ne samo njihovom, i u svačijoj kući. Danas više niko ne nosi ručno izrađenu odeću, kupujemo kod Kineza prvo što nam se učini prihvatljivo, čak i bez probanja. Eto, i o tim zaboravljenim vrednostima priča naša izložba.“
Na izložbi je pokazan i nakit Jovanke Broz. „Skupocen zlatni komplet, poklon grčkog ministra spoljnih poslova Karamanlisa, izrađen po ugledu na nakit grčkih vaza iz VII veka pre naše ere, nisam videla ni na jednoj fotografiji“, kaže Dušica Knežević. „Izgleda da ga nije nosila, da je čuvan u državnom trezoru. Često je vidimo sa istim primercima nakita, recimo sa narukvicom od brilijanata i smaragda kakvu su nosile i Grejs Keli i Marija Kalas.“
Deo izložbe priča i o izgledu Brozovih van državnog protokola. Među njima su i one fotografije koje nisu bile za javnost – jedna zato što je zabeležila momenat kad su na stepenicama ispred tadašnje savezne skupštine Titu pale naočari, a druga na kojoj Jovanka češljem Titu popravlja frizuru. „To su jedne od mnogih fotografija koje su sami fotografi sklonili. Osim ove autocenzure, postojala je i Titova. Objavljivane su samo one fotografije na čijoj poleđini Titovom rukom piše: Ovo sme. T.“, kaže Dušica Knežević. Među tako odobrenim fotografijama su i na prvi pogled privatne, ali očigledno namenski snimljene: Jovanka u bašti, predsednički par u šetnji Brionima, Tito se igra sa malim leopardom, odmor na brodu „Galeb“… Dušica Knežević kaže: „Nikada nećemo saznati šta su te, nazovimo ih – neprotokolarne, fotografije predstavljale? Uspomenu? Iako su očigledno izrežirane, one beleže jedno vreme. Pitanje je za koga? Za nju, za njih dvoje? Za nas posle njih?“
Radovi devetnaest umetnika na izložbi "Da li smo još uvek postmoderni?" u Kući legata pokazuju je postmodernizam, iako je zvanično trajao do kraja devedesetih, i dalje deo savremene umetnosti
Jugoslovensko dramsko pozorište je svoju malu scenu nazvalo po Jovanu Ćirilovu svom upravniku, povodom desetogodišnjice njegove smrti
A onda, 1. novembra, uoči samog početka festivala, pala je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Četrnaestoro ljudi je poginulo, a pitanje gde žive istina i pravda dobilo je sasvim, sasvim drugačije značenje
Anora je sočna realistička komedija o suštinskoj nemogućnosti prevazilaženja jaza između ekonomskih i društvenih klasa čak i kada kismet namigne i sugeriše da je takvo nešto tamo negde ispod duge ipak izvodljivo
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve