Prostori patnje i prostori sreće

Pozorišna kritika se obično piše neposredno posle premijere, osim kada to nije slučaj (kritičarka ne stigne da odgleda predstavu, na primer), te neodgledane predstave ostaju bez teksta. Za dobro pozorište, međutim, nikada nije kasno. Za Sjaj zvezda na plafonu Malog pozorišta “Duško Radović”, na primer.

Predstava je nastala na osnovu istoimenog romana Juhane Tidel. Za osnovu romana Sjaj zvezda na plafonu spisateljica je iskoristila svoju životnu dramu – majka joj je umrla od raka kada je ona bila tinejdžerka. Roman govori o složenosti odrastanja. Budi se eros – telo se menja (devojčica dobija ženske obline) i počinje da je zanima suprotni pol. Takođe, menja se odnos prema prijateljstvu i ispituje se odnos prema autoritetima. No, odrastanje nije samo zaljubljivanje i sukob sa vršnjacima i autoritetima. Kao kontrapunkt seksualnom odrastanju junakinje stoji tanatos, drama njene majke čije telo svakim danom sve više slabi usled bolesti i hemoterapije. Mamina bolest opisana je iz ćerkine perspektive i autorka nam delikatno i uverljivo daje sliku teške bolesti onako kako ona izgleda u očima deteta. Ima tu i gađenja i straha i poricanja i nežnosti i odanosti i velike ljubavi. Dete sopstvenu egzistenciju ne može da odvoji od egzistencije majke. Stoga, na početku, glavna junakinja obuzeta strahom tajno piše da će se ubiti ako umre mama. Težak i veličanstveni put odrastanja kruniše se time što na kraju, kada majka zaista umre, devojčica odlučuje da nastavi da živi jer u njoj živi njena mama. Zahvaljujući otkriću ljubavi i suočavanju sa smrću glavna junakinja zaista postaje zrela, odrasla osoba.

Dramaturškinja Tijana Grumić i reditelj Damjan Kecojević u dramatizaciji su zadržali duh pripovedanja koji prirodno pripada romanu. Glavna junakinja je istovremeno i naratorka i akter romana. Tijana Grumić “razdvaja” glavni lik na više likova imajući u vidu funkciju lika u dramskoj priči: Jena naratorka (Julija Petković), Jena akterka u radnji (Mina Nenadović) i Jena dete – svedok ključnih događaja (Drina Kecojević). Sa pozorišnog stanovišta ovaj postupak je opravdan jer omogućava ekipi predstave da se glumački zadaci učine jasnijim i specifičnijim i da se među različitim Jenama stvori pozorišno inspirativna interakcija. Dramsko i narativno se prepliću i nadopunjuju, čime se uspešno čuva pripovedački kvalitet romana i omogućava nam se uvid u introspekciju glavne junakinje. Čitava priča romana ispričana je kao sećanje glavne junakinje na detinjstvo, koje jeste bilo tužno zbog smrti majke, ali je u njemu bilo i izuzetno lepih i važnih sećanja.

Rešenje scenskog prostora prati osnovnu ideju predstave. Scena istovremeno predstavlja i dom glavne junakinje i prostor sećanja u kome se realni prostori stapaju i povezuju onako kako ih povezuju naše emocije. Scenograf (Zoran Petrov) i reditelj Damjan Kecojević smislili su duhovit način da likovi iz sećanja glavne junakinje na scenu nahrupe iznenada i začudno, kao i sećanje u našoj svesti. Scenografija je sastavljena od pomičnih, žutih panoa nalik na plakare. U dubini centralnog dela scene nalazi se prostor koji u sebi spaja i dečiju sobu glavne junakinje (krevet iznad koga su na plafonu zakačene zvezde) i bolesnički krevet teško bolesne majke. Na taj način su spojeni prostor potpune sreće i blaženstva i prostor najveće patnje. To snoliko stapanje prostora doprinosi dramskom razigravanju odnosa među likovima – junakinja može da “vidi” važnu scenu iz života njene majke kojoj nije prisustvovala. Takođe, junakinja može iznova da proživi scenu iz sopstvenog života i da dođe do novog razumevanja poznate situacije. U predstavi o odrastanju ovo je vrlo dobar postupak zato što su evaluacija i revalorizacija sopstvenog iskustva važan deo svakog odrastanja.

Pošto predstava prepliće sećanje glavne junakinje na odrastanje, doživljaj sveta njenog detinjstva i realne životne događaje, reditelj Damjan Kecojević i glumci konsekventno su sproveli sve to i kroz način igranja – glumci “ulaze” i “izlaze” iz likova, a likovi izlaze i ulaze u situacije. Da bi prelazi bili jasni i efektni, glumci i reditelj su pronašli gestove tipične za dečake Zaha (Mladen Lero) i Stefana (Filip Stankovski) i devojčice/drugarice Suzanu (Anđela Alavirević) i Ulis (Nevena Kočović). Likovi odraslih, Jenina mama (Sunčica Milanović), Jenina baka (Jovana Cvetković), Razredna (Jelena Ćuruvija Đurica) i Ulisina mama (Jelena Ilić), prikazani su na načina na koji ih mladi vide, odnosno kako ih se seća glavna junakinja.

Zanimljivo je posmatrati ovu pozorišnu sliku odrastanja savremene devojčice u Evropi. Koliko god da se društvo busa u grudi kako mu je dobrobit najmlađih najvažnija, to u praksi nije sasvim tako. Odrastanje nije nimalo jednostavno niti lako jer deca moraju da žive sa izborima sopstvenih roditelja, a roditelji su “samo ljudi”, to jest bića slaba na mnoge neočekivane načine. Veza majke i ćerke je dodatno pojačana jer njih dve žive same (tata ih je napustio) i veoma su upućene jedna na drugu. Baka (mamina mama) tu je tek kao ispomoć sa kojom se ćerka i glavna junakinja Jena sukobljava jer je doživljava kao uljeza i dokaz da u njenoj maloj porodici zaista nešto ozbiljno nije u redu. Pored majke i bake, važne figure za odrastanje devojčice jesu najbolja drugarica Suzan, “omiljena protivnica” Ulis (devojčica koja ističe svoje “ženske” obline i ulazi u veze sa dečacima). Gde su očevi u savremenim porodicama? Autorka se time ne bavi. U svetu sazdanom od žena dečaci su misterija koja budi veliku znatiželju glavne junakinje – poljubac sa prvom ljubavlju biće ostvarenje njenih snova.

Sjaj zvezda na plafonu treba gledati zato što je istovremeno ozbiljna, vesela, tužna i nežna predstava o savremenom odrastanju. Ona u sebi na veoma fin način spaja melodramu, komediju i pozorište za decu, a to je celina koju zajedno može gledati čitava porodica. Lepo se može zamisliti situacija u kojoj baka, tata, mama, sin i ćerka zajedno idu u pozorište, gledaju predstavu, a zatim razgovaraju o njoj, ali i o sebi, o životu, ljubavi i smrt. Na kraju krajeva, ovo je predstava koja nas podseća da i u najtežim životnim situacijama treba ostati čovek i voleti svoga bližnjeg takvog kakav jeste.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!