Privatni fanatizam

Upravo objavljena četvrta sveska Grafičke zavere u izdanju Samizdata B92 i Rexa, kao i izložba savremenog srpskog stripa koja je povodom izlaska albuma upriličena u prostoru beogradskog Rexa, još jednom je obznanila notornu činjenicu koju sada i vrapci na kioscima znaju – srpski strip je najneiskorišćenija i potencijalno najunosnija grana srpske umetnosti na početku trećeg milenijuma

Šta donosi nova Grafička zavera?

Najpre, retko, suviše retko viđeno domaće strip izdanje štampano u punom koloru. U poslednjih šest i po decenija koliko traje istorija domaćeg stripa ovo je tek šesto ili sedmo takvo izdanje. Unutar korica nalaze se radovi dvadeset pet domaćih autora koji čine relevantan trenutni presek domaće strip produkcije. Ipak, da bi se o obimu ovdašnje strip scene stekao pravi utisak treba reći da postoji barem još dvadesetak vrednih i validnih autora koji nisu zastupljeni u ovom izdanju.

Kada je sam kvalitet objavljenih stripova u pitanju, ono što prvo pada u oči je visoko ostvarena likovna i autorska samosvojnost kod svakog od zastupljenih autora. Po svojim kvalitetima i dosledno ostvarenom autentičnom vizuelnom i naročito narativnom izrazu najintrigantnije su table Zvonka Aćimovskog koje dozivaju munjoz-sampajovske i torpedovske asocijacije, Gorana Josića, koji je najmlađi zastupljeni autor u zbirci (1981) sa prepoznatljivim MacKeanovim uticajem, zatim Tihomira Čelanovića, Dušana Pavlića, Saše Mihajlovića, Ivana Grubanova sa jezovitom travestijom Čarobnjaka iz Oza, Milana Pavlovića – mr. stocce, i table na ivici žanra Marte Lazar.

IRONIJA I GROTESKA: Ako bi moglo da se nađe nešto zajedničko autorima zastupljenim u Grafičkoj zaveri onda bi to bila sklonost ka ironiji i groteski svake vrste, od likovne do narativne. Ova grotesknost je naročito dosledno izvedena kod Milana Pavlovića – mr. stocce, jednog od onih retkih autora koji imaju samostalno autorsko izdanje Stočna hrana i sedam patuljaka („Naša krmača“, 2000). Kod njega je groteska zadobila i neophodnu odgovarajuću dramaturšku formu, što je inače tačka spoticanja kod mnogih autora. O groteski kao poetičkom postulatu savremene srpske strip scene Milan Pavlović za „Vreme“ kaže da se ona naslanja na tradiciju američkog andergraund stripa u obračunu sa iluzijom progresizma koji on potencira, s tim što se sve to još množi sa ovim našim užasom. „Poslednjih deset godina živeli smo u paralelnom svetu i taj paralelni, izvrnuti svet stripa bio je jedan od oblika bega od užasne stvarnosti, i to ne u eskapističkom već pre terapeutskom smislu. Strip je bio odbrana od kulture semenki i pljuvanja koja je činila osnovu patologije srpske svakodnevice. Sama upotreba groteske je slična onoj koju u svojim filmovima koristi Dejvid Linč, a koja za cilj ima egzorcizam, spaljivanje demona, ili srpski rečeno cepanje plakata koji afirmišu takvu stvarnost, za koju imamo dosta razloga da je doživljavamo kao gorku. Strip nam daje mogućnost i dozvoljava nam da rušimo pravila takvog lažnog sveta.“

ANDERGRAUND: Napadna upotreba groteske kao izražajnog sredstva gura strip u ono što se naziva andergraund, ili alternativna strip scena. Uprkos visokim dometima pojedinih domaćih autora kada je ova vrsta stripa u pitanju, andergraund strip ipak ne može da kompenzuje nedostatak mejnstrim scene, odnosno klasičnog, narativnog, komercijalnog stripa, koji je noseći stub svake ozbiljne strip industrije svuda u svetu, pa bi tako valjda trebalo da bude i kod nas. Osim toga, andergraund strip se često kreće na ivici banalnosti ili pretencioznosti na kojoj se lako okliznuti, a zbog hermetičnosti otežana je komunikacija sa širom publikom. Za to što kod nas glavni tok predstavlja zapravo alternativni, andergraund strip, postoji bezbroj objektivnih razloga, od kojih je najveći naravno novac, ali i nezainteresovanost države i domaćih izdavača. Mnogi od autora koji crtaju ovu vrstu radova ne vide sebe rado u ulozi andergraund strip autora, pogotovu oni koji savršeno vladaju svim izražajnim tehnikama stripa, a takvih ima podosta. Jedan od njih je i Boban Savić Geto, tehnički besprekoran crtač koji, kako kaže za „Vreme“, ima skoro završen mejnstim strip na 64 table sa ovdašnjim temama i ovdašnjim likovima, koji bi za pet puta manji honorar objavio kada bi bilo izdavača koji bi samo stao iza toga. „Nisam ljubitelj andergraund stripa. Odrednica alternativni, andergraund strip često samo prikriva autorsku neizbrušenost i služi da pokrije ozbiljne crtačke i druge nedostatke. Ali, usled hroničnog nedostatka novca i interesa izdavača mnogi su gurnuti u te vode, i pitanje je kako bi stvari stajale da su ljudi imali izbora kojom vrstom stripa da se bave.“

BIČ BOŽJI: Aleksa Gajić je po scenariju Valerija Manžena za francuski Soleil uradio strip album Bič božji, koji je u Francuskoj sa tiražom od preko 20.000 primeraka postao bestseler, a sam Gajić prava zvezde. On takođe upozorava da nedostatak formalnih limita nametanih od strane izdavača može da bude opasno za razvoj mladih talenata kakvih zaista ima mnogo. „Fiskultura je potrebna svakom autoru. Neka svako odradi tri-četiri zadata albuma i izvežba ruku, a onda neka ide svojim putem. Ja sam sa Francuzima potpisao ugovor za još četiri nastavka Biča božijeg, ali ću onda sigurno tamo progurati i svoj autorski strip Technotise, kaže Aleksa Gajić najavljujući da će 16. maja ovaj album izaći i kod nas u izdanju System comicsa, izdavača iza kojega se kriju, kako on kaže, entuzijasti i lokal-patriote iz Kanade koji su, saznavši da se radi o stripu o Zemunu, rešili da pomognu njegovo izdavanje.

Grafička zavera 4 je još jedna prilika da domaća kulturna javnost prepozna sopstvenu vrednost, jer je trenutno, čini mi se, sama srpska scena sebi parametar. U suprotnom, Grafička zavera 4 mogla bi da posluži samo kao dobar katalog ponude autora za inostrana tržišta“, kaže za „Vreme“ urednik izdanja Zoran Penevski. Ono što ne prepoznaju ovde, prepoznaju tamo gde se u strip razumeju. Povučeni uspehom albuma Točkovi Dražena Kovačevića i Gorana Skrobonje i albumom Alekse Gajića, množe se najave za dolazak ljudi iz francuskog strip biznisa. Već 16. maja Beograd i Novi Sad posetiće Čaba Kopecki i ljudi iz Glenata da se na licu mesta upoznaju sa domaćim autorima i pokupuju one najbolje. Kontakt sa najmoćnijim strip izdavaštvom u Evropi biće intenziviran povodom otvaranjem Francuskog kulturnog centra iz kojega stižu zanimljive najave, od kojih su najvažnije da će FKC biti otvoren 29. juna velikom izložbom radova Enkija Bilala, a da se za kraj godine u saradnji sa Rexom i gradskim institucijama i galerijama sprema strip spektakl sa organizovanjem strip radionica, izložbi, predavanja i dolaskom velikana devete umetnosti poput Mebijusa ili Žodorovskog.

STANJE IŠČEKIVANJA: Francuzi očigledno znaju s kim imaju posla. A ovde? „Osim finansijskih, problemi domaćeg stripa nalaze se u domenu organizacije, uredničkog obrazovanja i poznavanja stripa, kao i volje da se uspostave profesionalni odnosi. Izraziti diskontinuitet u trajanju devete umetnosti kod nas može da traje i dalje zbog žilavosti i privatnog fanatizma koji povremeno istrči u javnost, ali bez plasmana stripa kao kvalitetnog proizvoda na tržištu teško će moći da se govori o društvenom prihvatanju stripa kao umetnosti“, kaže Zoran Penevski. „S tim u vezi je neophodno razvijati kritičko-teorijsku misao, jer, ako govorimo o tezi da je srpski strip sada samom sebi parametar, tu vrednu poziciju možemo da održimo ako srpski strip postane samostalna i umetnička i tržišna vrednost.“

Domaća strip scena je u stanju iščekivanja. Ne treba mnogo da se ogroman potencijal koji savremeni srpski strip ima artikuliše u pravom smeru, što Grafička zavera 4 odlično pokazuje, i da konačno izađe iz geta u kojem je stasao. Ali, ako država i izdavači ne reše da se trgnu iz mrzovolje i lenjosti kada je srpski strip u pitanju, zadovoljstvo da čitaju domaće autore i dalje će imati samo privilegovani, i to na francuskom.