U potrazi za revolucionarnim duhom

Amsterdamski operski festival u svom je desetom izdanju pratio ustaljenu strukturu u kojoj je najveća vidljivost data produkcijama postavljenim na veliku opersku scenu. Program je obeležila svetska premijera filmske opere Mišela van der A Teorije plamena, kao i scenska svetska premijera dela Rekvijem za Marizu Merič Artač i Sare Slojmer. Ostale značajne produkcije uključuju delo Nož zore Hane Kendal i Tese Makvat u studiju Bukman, kao i predavanje-performans Kore Burgraf pod nazivom Žetva, u amsterdamskoj Muzičkoj zgradi, a u kojem su učestvovali neki od najistaknutijih zrelih pevača holandske savremene operske scene: Endru Vots, Kleron Makfaden, Helena Rasker i Marsel Bekman. Festival je predstavio i kamernu operu Derišta Filipa Glasa iz Kokto trilogije, koja već slovi za klasik savremene opere. Iz sporednog programa izdvojila se produkcija opere Toma Džonsona Samo soprani, iz 1983. godine.

foto: sanne peper

U koncertu/ predavanju/ performansu Žetva postavlja se pitanje šta znači biti – ili ne biti – star, kako na operskoj sceni tako i u životu. Pamtim ranije nastupe ovih pevača ne po njihovoj mladosti ili lepoti već po vokalnoj hrabrosti i ranjivosti, toj “slobodi na sceni” o kojoj govore u intervjuima za Žetvu, a koja, kažu, često nestaje u spoljašnjem svetu. Video projekcije Bovija Vershurena zumirale su lica i ruke pevača. Dok se pevanje uživo prenosilo u krupnim kadrovima na videu, stereotipi o muškom i ženskom, mladom i starom, centru i periferiji počeli su da “plešu” zajedno, da bi se rodio istinski međugeneracijski i međumedijski dijalog. Vots, Makfaden, Rasker i Bekman spadaju među najpoštovanija pevačka imena u svetu savremene opere. Važno je što čine vidljivijim izazove starenja na sceni, dok njihova radost nastupa ostaje živa i mlada.

Očekivanja su bila velika za filmsku operu Teorija plamena, s obzirom na to da je Van der A jedan od najistaknutijih operskih stvaralaca na svetskoj sceni. Ovoga puta on je preuzeo previše autorskih uloga: kompozitor, libretista, scenarista i reditelj. Možda je dramaturg mogao biti neko ko bi pružio neophodan korektiv unutrašnjem kritičaru, ali to se nije dogodilo. Radnja prati filmsku rediteljku Neolu, koja snima naučno-fantastični film o laboratoriji uništenoj u požaru, da bi naučnik, dr Hari, shvatio da primaju poruke iz budućnosti. Dok Neola istražuje šta je stvarnost, beznadežno se zapliće u često nerazumljiv narativ. Ekrani i živa dešavanja na sceni kao da su brisali granice realnosti, a ponekad i razumljivosti za publiku. Produkcija je delovala kao “smisleni fijasko”, donekle urušena struktura koja naleže na tradiciju operskih megalomanija koje redefinišu samu instituciju uspeha na sceni.

foto: bart grietens

U delu Rekvijem za Marizu kompozitorka Merič Artač i libretistkinja Sara Slojmer, zajedno sa Silvijom Kostom kao kostimografkinjom, scenografkinjom i rediteljkom, ispituju trenutke na prelomu života i smrti. Poput Teorije plamena i ovo delo je putovanje kroz sećanje i potraga za stvarnošću, ali tim temama pristupa iz drugačijeg ugla. Bilo je veličanstveno čuti hor Holandske nacionalne opere, koji je gotovo sve vreme na sceni, krećući se i dišući kao jedinstven, sjedinjen vokalni organizam, kao neprestana “fusnota” života glavnog lika, ona koja ga prati do kraja puta. Mariza se pojavljuje u kompleksnom audiovizuelnom dijalogu žive protagonistikinje i trodimenzionalne projekcije druge izvođačice. Ambivalentnost ovog prisustva, pitanje da li je dvojnik stvaran ili samo projekcija, ostalo je nerazjašnjeno do kraja dela.

U kontrastu sa virtuelnim prostranstvima dve pomenute produkcije, opera Nož zore Hane Kendal i Tese Makvat ponudila je studiju minimalizma zatvorske ćelije i unutrašnjeg sveta zatvorenika. Fokusiran na 28. dan štrajka glađu gvajanskog aktiviste Martina Kartera, ovaj operski monolog pokušao je da oživi njegovu unutrašnju borbu u skučenom prostoru zatvorske ćelije. U režiji Gavin-Vijana produkcija se fokusirala na fizičku i duhovnu težinu političkog otpora. Međutim, pojavila se neobična stilska disonanca u vokalnom izrazu. Uprkos intimnosti studija Bukman i krhkosti lika koji se bliži smrti, pevanje je ostalo vezano za grandiozne, projektovane tradicije velike operske scene. Revolucionarni duh tematike kao da je bio ugušen tvrdokornim konformizmom prema vokalnoj tradiciji, sprečavajući delo da postigne sirovu, ogoljenu ranjivost koju štrajk glađu zahteva.

Možda suprotno očekivanjima, za mene je najinspirativnije bilo delo iz osamdesetih Sopranos Only – jednočinka za šest soprana, flautu, violinu, violončelo i harfu Toma Džonsona (1939–2024). Izvedena je u kafeu Holandske nacionalne opere i baleta. Delo je izgrađeno na jednom muzičkom motivu koji se istražuje kroz beskrajne varijacije što stvaraju iluziju večnog početka. Kao deo “Lab” sektora “Opera Forward Festivala”, izvođenje je povereno timu mladih glasova koji predstavljaju “mnoge tipove ljudi koje nazivamo sopranima”, kako je Tom Džonson precizirao u svojoj partituri. Scenska postavka je poprimila oblik beskrajne audicije. Dante Bon i Sitske van der Ster ponudili su angažovanu postavku inspirisanu kabareom. Posle pola sata osetila se prekomernost ponavljanja, ali tada se, ipak, na razmeđi između dosade i meditacije, ova opera ukazala kao glamurozno minimalističko konceptualno delo. Meditativni momenat redefiniše percepciju protoka vremena u operi. Kada se posle četrdeset minuta delo završi, kraj deluje preuranjeno, ali posle više od četrdeset godina ovo delo i dalje je oštrih ivica, živo.

Oduvek sam inicijativu “predaja štafete” mlađima smatrala vitalnom i neophodnom. Međutim, posmatrajući produkcije OFF-a najmlađe generacije umetnika, naišla sam na paradoks: često sam odlazila s utiskom da mlađim stvaraocima nedostaje snažniji revolucionarni duh koji su imale starije generacije. Za to je zaslužan konformizam, kombinovan sa nedostatkom konfrontacijske volje i metodologije. Tom Džonson je živeo oštar i nemilosrdan život neinstitucionalizovanog umetnika i to se u njegovim operama čuje. Zato su Sopranos Only i dalje smislenije delo od mnogih savremenijih iskaza mlađih a previše učtivih stvaralaca. Verujem, ipak, da će izraz onih koji dolaze vremenom pronaći odgovarajuću rezonancu sa izrazom starijih generacija.

Zgrada Holandske nacionalne opere i baleta podseća me na ostrvo. Njena forma je zaobljena i okružena vodom. Smeštena je na trgu Vaterlo u srcu plutajućeg grada, svetluca pored reke Amstel okružena brodovima i mostovima, dok pored nje vri amsterdamska buvlja pijaca. Amsterdamci je zovu “Stopera” jer se u zgradi nalazi i gradska skupština (Stadhuis). Ove godine su delovi fasade pod rekonstrukcijom, zbog čega je glavni ulaz gotovo skriven. To je ponudilo snažnu simboliku – kao da se i samo Ostrvo operskog napretka rekonstruiše, renovira i ponovo izgrađuje, još jednom iskoračivši iz zone komfora.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!