„VREME„: Jugoslovensko dramsko pozorište je osnovano sa zadatkom da bude drugačije i najbolje, što tada nije bio neki problem ostvariti. Da li mu se i danas mogu pripisati te karakteristike?
GORČIN STOJANOVIĆ: Dejan Mijač je ispričao jednu dobru sliku o početku: kao dete dolazi on u Beograd, i vidi srušena je cela Ulica Maršala Tita, svaka zgrada je oštećena, i u njoj – gradi se pozorište! JDP je tada u određenom smislu bilo protivteža onome što se dešavalo u Narodnom pozorištu. Tamo su ljudi gubili građanska prava poput Žanke Stokić, neki su i streljani kad je u Narodno upao Nikola Popović sa svojom ekipom, a JDP je za to vreme okupljalo tada najbolje u zemlji, pa i one koji su u Hrvatskoj glumili tokom NDH – tamo ih zbog toga niko nije streljao, već su bili razaslati po pozorištima cele Jugoslavije. Dakle, u JDP dolaze odabrani ljudi, i ono u startu ima reprezentativnu i reprezentacijsku ulogu. Ako napravimo skok na poslednjih pet godina, na određeni način i ovo pozorište je simbol poslemiloševićevske ere – i po spoljnjem i po unutrašnjem izgledu. JDP je i danas reprezentativno pozorište jednog regiona, i danas je dolazak kolega iz ex-yu republika u JDP obojen nekom aurom značaja – možda ne uvek s pravom, ali, tako je.
Zadržali ste pridev „jugoslovensko“ u nazivu. Da li vas opterećuje osećaj da ste potomci velikih kolega koji su stvarali to, Jugoslovensko pozorište?
Svako pozorište se uvek naslanja na nešto što je bilo pre a istog je smera. Naša scena nije ona ista, stara, ali je na istom mestu, istog je gabarita. Znači: da, vi se oslanjate na duhove prošlosti, ali sa svešću da se na duhove ipak ne možete osloniti. JDP je čedo moderne kao umetničko-političko-utopijsko-socijalnog projekta, ali ipak i čedo tog stila. To je jedan nivo priče o našem nazivu. A drugi se tiče brenda: Jugoslovensko dramsko pozorište je brend. Da li je moguće doneti zakon po kome će se koka-kola zvati drugačije samo zato što u nazivu sadrži ime biljke od koje se pravi jedna od droga? Pa neće. Goran Stefanovski u Tetoviranim dušama to ovako objašnjava: Da se koka–kola zove ćoća–ćola, ćurac bi je neko pio! Dakle: Jugoslovensko dramsko je Jugoslovensko dramsko, ono je brend, i ne može se promeniti.
Koju sliku o Jugoslovenskom dramskom nikad nećete zaboraviti?
Moj prvi utisak: miris kiflica iz Pozorišnog salona. Tetka Goca, bifedžika, supruga legendarnog binen majstora Mije Glušca, svakog jutra je mesila dva pleha kiflica sa sirom i sa šunkom. Nije dozvoljavala da uzmete više od dve kiflice, treba da ostane za glumce, a ona nije htela da mesi beskrajno. Došao sam prvi put u JDP u proleće 1987. godine, pozvao me je Haris Pašović da prisustvujem probama Buđenja proleća, bio sam tada student prve godine kod Mijača i Savina, i prvi put sam ušao na službeni ulaz. I, osetio taj miris. Svako malo mi se obnovi sećanje na to. Drugo, i to smatram svojom srećom, jeste što sam ubrzo nakon toga imao i svoju prvu premijeru u životu (Draga Jelena Sergejevna, 1989. godine, p.a.), i to u tom velikom vremenu, kad je Jovan Ćirilov radio to što je radio. Tu su postavljeni temelji današnjeg JDP-a, u tom Jovanovom čitanju tradicije, zbog čega se u JDP-u igralo na drugačiji način nego u ostalim pozorištima. Jovan je od 60 godina ovog pozorišta u njemu bio 27 sezona, što kao mlađi dramaturg, što kao umetnički direktor, što kao direktor i umetnički direktor tih velikih 14 sezona. Uvek ističem Ćirilova kao ključnu figuru zato što polovina dosadašnjeg života ovog pozorišta pripada njemu ili nečem što je njegov uticaj – zato što ga ne krijem u svom radu kao umetnički direktor, a i zato što se to umanjuje u našoj kulturi. Jovana je oterala 1999. godine iz Pozorišta jedna partija koja se jedno vreme muvala po gradu. Voleo bih da objasnim zašto je Jovan Ćirilov prominentna figura: ako je Stupica kamen temeljac ovog pozorišta, onda je Ćirilov stub na kome se drži cela zgrada u duhovnom smislu.
Od kada ste vi umetnički direktor, da li je bilo nečeg pogrešnog u repertoarskoj politici JDP–a?
U repertoarskoj politici, ne. Mi imamo jednostavne principe, četiri repertoarska stuba: domaća i strana klasika, i savremeni domaći i strani tekstovi, i imamo dve ključne strategije kuće: ekskluzivnost i izvrsnost. Igraju najbolji glumci koje mi možemo u tom trenutku da dobijemo, ne proizvodimo repertoar tek da bismo ga proizveli, već svaki projekat ima svoj razlog. Naravno, ne može svaka predstava da uspe. Ja sam, međutim, veoma zadovoljan izvedenim predstavama od sezone 2000/01. Proizveli smo Shopping and Fucking koji se još uvek igra, Supermarket Biljane Srbljanović se igra skoro sedam godina, zatim smo postavili i njene Skakavce i Barbelo, igrali smo Paviljone Milene Marković kad niko nije hteo da ih igra, zatim i Šine i Brod za lutke, Jagošev Skup ima 14 internacionalnih nagrada i ovde sve koje su se mogle dobiti, išli smo u Moskvu, Bogotu, u Bon, nemamo krizu publike, nismo pravili kompromisni repertoar da bismo nekoga zadovoljili, imamo izdavačku delatnost koja nije neozbiljna, naši programi su nagrađivani. Da li je u tome bilo velikih propusta, pa nije. Bilo je malih, kao što je to uvek u pozorištu, ali bilo je velikih uzleta, za JDP se zna i to ne samo zbog toga što je član Unije evropskih pozorišta. Jednostavno, radimo tako da budemo reprezentativno pozorište.
