Priče sa tromeđe

Nedavna stogodišnjica rođenja pripovedača Ćamila Sijarića dovoljan je povod za prisećanje na lik i delo raznovrsnog i markantnog autora čiji romani, pripovetke i pesme, enciklopedijski sveobuhvatno govore o mitskoj tromeđi bez međa, o ljudima i neuhvatljivim sudbinama, istoriji i ratovima, običajima, verovanjima i praznoverjima. Autorova javno izrečena konstatacija da „cio svijet živi u Sandžaku, sa svim manama i vrlinama“, životnom delu ovog romanopisca, inspirisanog lokalnim događajima, neumitno daje univerzalne karakteristike.

Zavičaj je najčešći okvir Sijarićevih priča. Baza i oaza, ram u koji su smeštene zavičajne teme i nepredvidivi sadržaji. „Pisac bez zavičaja je kuća bez temelja…“ Ovom izjavom Ćamil Sijarić je odao počast genealogiji, ali nije robovao nasleđu, a još manje rodoslovu. Ni tradiciji koja u peštersko-bihorskom vilajetu ima snagu najvišeg zakona, apsolutnog trajanja, nezavisnog od sistema i vremena.

Ljubav prema zaturenim dušama i samilost prema grešnicima, legendarne priče i neobjašnjivo praznoverje anegdotskih obrisa, naprečac su osvojili ovog pripovedača, rođenog u crnogorskom delu Sandžaka, u kraju bogatom epskom i lirskom tradicijom, a naročito živom usmenom književnošću. „Fino pisati, umiljato i istinito, znači biti saradnik ovozemaljskog života“, priznao je Ćamil. „U Bihoru, ako prevrneš kamen, eto priče. Začete u detinjstvu, one žive do kraja života. Ono što se upije, zatim se razmotava, u najčudnije klupko sudbine. Svoje i tuđe, kroz život likova, na matrici sudbine.“

Senzacionalno, blagodareći romanu Bihorci, čija je radnja smeštena u njegov zavičaj između dva svetska rata i u kome staloženo i mirno govori o uzrocima i posledicama raspada patrijarhata, Ćamil Sijarić je meteorski zablistao na literarnom nebu bivše države od Sežane do Đevđelije. Izbor za najbolji roman 1955. godine širom mu je otvorio vrata ondašnje književne scene, iako su u njegovom zavičaju vidno zatečeni zemljaci, iznenađeni kao da ih je pogodio grom iz vedra neba, blagoglagoljivo komentarisali vest o Ćamilovom „ormanu“. Tek kasnije, kad su čuli da su ga kolege zbog novčane nagrade od tada neverovatnih milion dinara prozvali „Ćamilion“, priznali su, na njegov nagovor, da „ideje ne postoje izvan ljudskih glava, ali je realnost razumljiva jedino kroz njih“.

ZEMLJA RASCIJA: Šesti i poslednji Sijarićev roman, Raška zemlja Rascija, objavljen je 1979. godine. Naslov Raška zemlja Rascija deluje podjednako svečano i poletno koliko mučno i tegobno. Govoreći o usamljenicima na sprudu vremena, Sijarić dekomponuje epski normativnu sliku istorije, i na bazi iskustava istorijskog romana gradi društveni roman, čija je konačna poruka o besmislu rata i suštinski jednakoj sudbini ljudi sukobljenih u tursko-austrijskom ratu – uz pobunu Srba u Starom Vlahu i seobe pod patrijarhom Čarnojevićem – potka za romaneskno tkanje.

Već u uvodu romana, u opisu osunčanog carskog druma između Bijelog Polja i Novog Pazara, naslućuju se žrtve petrificirane ideologije.

„Na jedan dio puta što vodi od Akova do Pazara sunce izgrijava iza velike gore Jarut i zalazi za isto tako veliku goru negdje dolje niz Lim. Taj dio puta otkad se zna i pamti, bio je pod vlašću starih srpskih knezova iz planinskog sela Boljara, bogatih i moćnih… Iz sela, nalik na orlovsko gnezdo, ostala je priča da se za njih zna još od kralja Vladislava i da se samo njima davala čast i poverenje da putem kroz Bihor i Pešter provedu kraljeve i careve, njihove žene, kćerke i sinove – i njihova stada ovaca, ergele konja i dželepe volova, njihove poklisare, karavane i robove, i nikad se nije desilo da je neko carsku svitu napao ili carsko blago poharao. Za tu službu boljarski knezovi dobijali su od kraljeva i careva poklone u mačevima… Moglo je u Raškoj da se desi što mu drago: da jedna kruna padne, a druga se digne, knezovi boljarski ostajali su to što su bili…“

Ali taj stalni red na carskom putu, kao i odnos između radulićkog paše Nur-bega i boljarskog kneza Avrama, pomućen je za vreme turskog napada na Beč, kad su Avramovi ljudi hvatali carske vojnike, skidali sa njih odeću i obuću, i gole, privezane za stablo, udarali usukanim brezovim prutovima i tela im šarali modricama…

„’Avrame’, nerado je počinjao Nur, ’vojske su kao magle kad ih vjetrovi spodbiju, pa do podne vijaju uz dolinu, a od podne niz dolinu; bog je onaj koji okreće carevinama i vojskama, a tvoje bi, Avrame, bilo da Srbe okreneš za svojom rukom i primiriš ih… Pogledaj, Avrame, tvojim Srbima u oči i vidjećeš u njima Beč i želju da Turci izgube. Ovdje, na turskoj zemlji, hljeb jedu, a pamet im je pod Bečom, ovdje carsku milost uživaju, a ćesarevu brigu brinu – svi su ti tvoji Srbi za ćesara, a protiv cara. Zato što se ćesar krsti…’“

Ali, kad padneš s konja, ni car ni ćesar neće prići da te dignu…

Avramovog sina Iliju nisu se ticali carevi i kraljevi, patrijarh Arsenije i papa Inoćentije, Maksimilijan i Mehmed Četvrti, Beč i Stambol… Nije ni slušao o čemu se govori, već je kunjao u ćošku i mislima bio kod pijavica. Ilija, crkveni dokonjak koji je od kaluđera prijepoljskog manastira Mileševe naučio da leči pijavicama, sa sestrom Jaglikom bio je „nebeski deo kuće“.

Ekscentrična Jaglika je bila zaljubljena u fresku svetog Jovana iz manastira Sopoćani.

„Kćerka Avramova Jaglika sanjala ga je, a iza snova, nikad sasvim rasanjena, zamišljala je kako joj ona lijepa Jovanova glava, sa očima punim sjaja, sa usnama za ljubljenje, od čežnje pocrnjelim, dolazi živa u njeno krilo. Nije više bio svetac, bio je jedan krepki mladi čovjek sa cijelim svojim tijelom, a ne kao u crkvi bez tijela, i bio sav njen, po svu noć; od tih noći sa svecem ona je živela i bivala sve bljeđa.“

Sijarić je zanosno ponirao u dubine, koliko narativne toliko i psihološke. Nesrećna Jaglika u završnici romana, kada su fresku oštetili Turci, neizmerno pati, kao da je u ratu poginuo njen voljeni Jovan, i izriče višesmislene lozinke:

„’Ogulili su mu polovinu glave. Cijelo čelo i kosu, ostalo mu malo od kose na lijevoj strani. Sestro, Jovan nema polovinu glave.’ Sjela je, ruke položila na krilo, izgubljeno gledala u tu polovinu lijepe Jovanove glave na zidu u Sopoćanima, bio je zid oguljen: turski vojnici gulili su sve dok se nijesu prepali od toga što čine – od skidanja sveca sa nekakvog njegovog prijestolja na nebu… ’Više nemam Jovana.’“

U romanu Sijarić efektno poentira originalnom kompozicijom, fantazmagorijom i fantastikom, dijalozima u kojima se dodiruju istina i fikcija, prst stvarnosti i filozofije i nezaobilazni duh Erosa iz foknerovske ideje o svetu kao sveopštem bordelu, u kome se junaci romana ne mogu snaći.

„’Svi smo mi, zete, u boga siromasi’, kaže Avram. ’I Turci su siromasi. Kad dođu, pjevaće a ti prevedi da oni to plaču; sve su ljudske suze, zete, iz jednog oka. Iz oka Adamovog. Svi ljubimo isti Zid plača i istim ga suzama zalijevamo. Ovi smo došli goli na ovaj svijet i goli odlazimo, i Turci goli odlaze. Zato se pitaj zašto si ratovao kad i Turci goli odlaze…’“

Sasvim izvesno, konačna uteha izostaje. Nema mesta ni za komandovanje, ni za preglasavanje. Budućnost je viđena u prošlosti, u kojoj kalauz traga za putem, na kome je hajdegerovski čovek večiti putnik. Biće na putu, kao svi Sijarićevi junaci…

FRANCUSKI PAMUK: U zbirci pripovedaka naslovljenoj Francuski pamuk (1980), Ćamil Sijarić je iznova reanimirao i literarno zauvek fiksirao vreme i prostor, istoriju i legende tromeđe, običaje i jezik, nacionalnu i versku isprepletanost i suprotstavljenost, ljude i njihove čudne i neuhvatljive sudbine. Svi likovi u ovim pripovetkama imaju besedničko-blagorodnu ulogu i opisani su kao autorski odziv na zavičajne poruke:

O Hasanu, sinu Huseinovom, pričalici, što „nije krivce krivio, a ni divio se dobrim ljudskim djelima, jer ni dobro ni zlo nije od njih zavisilo, nego od onoga što im je na čelu zapisano. A ne može se ni pročitati, ni dopisati, ni – ako ne valja – izbrisati… Na ovom je svijetu najvažnije da imamo nešto da ispričamo… nije važno je li ono što se priča istina – da pouči, ili izmišljeno – da zabavi, nego da se pričajući i slušajući dva puta živi…“

Samosvesnim rekreiranjem tradicionalnih zaliha, Sijarić je u priči Stajanje starca pod prozorom izgradio imaginarni most od Bihora do Sarajeva:

„O jesenjem stajanju, kad ’naša tela samo ištu’, uz lijen razgovor o caru, o carevini, o Stambolu, razgovor bi živnuo samo onda kad bi na jezik uzeli Bosnu i u njoj Sarajevo: kraj čudniji od svih drugih… zbog njegovih prozora, pod kojim se starci, ako svoj nađu, podmlađuju…“

Narator fokusira one što su ostali živi i ispevali strašnu pesmu Kad morija Sarajevo smori – „te pomori i staro i mlado… od kuća se zatvoriše vrata, uz pragove, pođe mahovina, strehe plaču, a imaju za kim, kugo pusta, da te bog ubije!“ U istoimenoj pripoveci, „Sarajlije su učinili ono što je spasilac poručio: naložili su svuda vatre, jer je Mehdija poručio da se morija može samo dimom istjerati. I dim se dizao na sve strane. Zamračio je sokake…“

U naslovnoj pripoveci o francuskom pamuku, što „miluje i zabada se u oči kao strijela“, Sijarić najradije priča o onima što su „stali i gledali ga, što djece imaju, zemlje nemaju“, i o tome kako je „kum kumu krao slamu, nosio je i prosipao, a za njim ostajao trag, označen zvezdama“. Od zagonetnog zvezdanog puta nazvanog Kumova slama „niko nije vidio koristi, a od ovog pamučnog preko Bosne jesu mnogi, jer su umesto košulja od konoplje i lana obukli košulje od pamuka…“.

Ponekad, u Sijarićevom pokušaju da naknadno osvetli i pohvali, prelivi se gube i iščezavaju, i onda preovladava duh Bihora. Bivši vakat, nemoć i poniženja svojih junaka i osećanje da je izgubljeno sve osim sećanja:

„Carski vojnik, nizam Šemso Bajrić, zaljubi se u djevojku Hajriju iz mahale Bistrik, na lijevoj obali Miljacke i izgubi pamet. Njegovim drugovima, vojnicima nije bilo žao što je Šemso izgubio pamet, govorili su da jedan seljak iz Korita – iz najgoreg sela na svijetu, u kojem po svu noć urlaju vuci i motaju se hajduci, u kojem se ne večera ako se ruča, jer se nema šta, u kojem ljudi konopcima biju žene i ne razlikuju se od volova, a djeca od teladi – da jedan Šemso, iz takvog sela Korita između Akova i Sjenice, iz planine i divljine, nije ni imao pameti, pa nije mogao ni izgubiti i nisu ga žalili! A da je imao pameti, u Sarajevu bi je, poslije divljih Korita, izgubio gledajući šarene dućane, drukčije insane i hajvane, velike kuće sa džamovima na prozorima kroz koje može da se vidi i sa jedne i sa druge strane, sa avlijama koje se zatvaraju kapijama – kad vidi kapije i sjeti se vrata u Koritima koja se pločom zatvaraju, da je deset pameti u glavu imao ostao bi bez ijedne.“ Zato se zbunjen pred Hajrušom, rođenom Sarajkom, što je čula samo za Stambol, „sprčeni Šemso, poizmače“ da pita: „Gdje su ona prava vrata?“

Kovački posao je umnogome nalik na pisanje priča. Udara se istim alatkama, a proizvodi su različiti. Svaka priča traži precizno poštovanje forme, ima strogo zadat okvir, koji nameće ekonomičnost izražavanja. U tome je Sijarić ostavio neizbrisiv trag. Naročito u pripovetkama u kojima je sve pod znakom pitanja: vreme, prostor, san i java. Izuzetak je samo ljubav…

PRIČE U BEGU: Ovi prikazi Sijarićevog romana Raška zemlja Rascija i zbirke pripovedaka Francuski pamuk iznova aktuelizuju stvaralačku slojevitost bajkovitog naratora koji nije bio vršnjak svojih godina, i kao svaki Balkanac nije imao rusku dušu široku kao tajga, koju kontroliše nemački pragmatik, već je kalemarski vešto, tamo gde je mogao biti moderniji ili drugačiji, uspevao da bude ovo drugo. Zato je njegova pojava bila i ostala osoben književni ukus i boja.

To ponovo ohrabruje, ne samo pristalice Sijarićevog pripovedanja. U vreme kad internet umnogome dominira i oblikuje život, a knjige se sve više konzumiraju kao brza hrana, poslednjih godina svedoci smo fenomena fabrikovanja žanrovskih izdanja, čiji je glavni cilj profit. Nije onda iznenađenje što je roman danas definitivno ušao u feljtonističko-manirističku eru i poprilično atrofirao u serijskoj proizvodnji i nametanju romansiranih lažnih strasti prema legendama, istorijskim i drevnim tajnama. U brutalnom sudaru modernizma i tradicije postavlja se pitanje – kako biti nov, pišući na stari način. Pre i posle svega, zahvaljujući metaforama i na rekurentan način, rečima od večnog trajanja, pretvarajući rudimentarnu balkansku folklornost u aktuelne teme. Toliko opsesivno i zavodljivo da se sve pretvara u uvo, tako da su druga čula bezmalo suvišna. Stilom koji je Ćamil Sijarić afirmisao pre više od pola veka, metodološki baziranom na dokumentarnoj fikciji, suptilnim tretmanom vivisekcije emocija, skladno i lucidno dokazujući da priče, kao godine, ne nestaju u begu.