Prekinuta linija

Iako se smatra da je Danica Jovanović jedna od naših najznačajnijih slikarki prošlog veka, njeni radovi su tek sad prvi put pokazani u Beogradu. Stotinak njenih slika i crteža izloženo je u Velikoj galeriji Doma Vojske Srbije, i biće tu do 20. septembra. Izložba je zajednički projekat Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, Galerije Matice srpske i Medija centra „Odbrana“. Autorka izložbe je dr Jasna Jovanov. Povod ove izložbe je stogodišnjica njene smrti – austrougarske vlasti su je septembra 1914. uhapsili i streljali u podnožju Petrovaradinske tvrđave.

Pre svih pitanja u vezi sa životnim putem Danice Jovanović, neizbežno je: zašto je streljana? „Ne zna se konkretan razlog“, kaže za „Vreme“ Jasna Jovanov. „Rođena u Beškoj 1886, bila je austrougarska podanica, na studijama u Minhenu bila je član patriotskog udruženja Srbadija, koje je okupljalo srpske studente u Minhenu i koje je posle balkanskih ratova proširilo svoje polje delovanja i na politiku. Moguće da je često prelazila granicu i putovala Srbijom tek oslobođenom od Turaka u balkanskim ratovima – o tome govore njeni radovi, ali ne i dokumenta, izgleda da je svesno zametala svoje tragove. Zbog svega toga morala je da pobudi sumnju austrijskih vlasti. Postoje priče da ju je policija pratila još dok je studirala u Minhenu. Kad je srpska vojska na Ceru pobedila austrougarsku, izgleda da je nekoliko njenih jedinica prešlo na teritoriju Austrougarske kao obezbeđenje graničnih utvrđenja. Tamošnji Srbi su im se obradovali, što se Monarhiji nije dopalo. Kako bi pokazali svoju snagu, počeli su da hapse viđenije Srbe po sremskim selima. Danica Jovanović je uhapšena 10. septembra dok je s knjigom ispod ruke šetala glavnom ulicom Beške s prijateljem Milanom Varićakom i protinom ćerkom. Bila je elegantno odevena, u kostimu engleskog kroja i s malim šeširom. Prišli su joj austrijski vojnici, uhapsili je i bez reči odveli u petrovaradinski kazamat. Sutradan su je saslušali, a 12. septembra 1914. godine streljali, sa još petoro uglednih ljudi iz Beške. Potkazali su ih njihovi sugrađani, nemačke nacionalnosti. Sahranjena je u zajedničku grobnicu na Petrovaradinskom groblju. Imala je 28 godina.“

Od tada do danas Danica Jovanović, njen životni put i njeni radovi, retko su pominjani. Jasna Jovanov kaže da su izuzetno dragoceni napori beogradskog novinara Vuka Dragovića (1927. godine je pratio sudski proces koji su pokrenule porodice streljanih) da prikupi umetničku zaostavštinu Danice Jovanović i zabeleži sećanja njenih savremenika. Posle 1930. godine, Vladimir Ležimirac je izložio nekoliko njenih slika u svojoj knjižari u Novom Sadu. Sledeći put je pomenuta 1939. godine, povodom izložbe slikara i vajara ratnika, učesnika ratova 1912–1918, u kontekstu njene generacije. Vuk Dragović je pronašao dva njena skicenbloka i predao ih Galeriji Matice srpske. Tek 1963. godine je njen rad, i to samo jedna slika, Ciganka, pokazan na izložbi „Nadežda Petrović i počeci srpskog modernog slikarstva“. Nove podatke o njenom životu pružila je prepiska otkrivena 1982. godine. „Posle toga sam ja, kao mlad kustos Galerije Matice srpske, dobila zadatak da istražim opus Danice Jovanović“, kaže Jasna Jovanov. „Prvi put sam pokazala njene slike 1985. godine u okviru izložbe „Minhenska škola i srpsko slikarstvo“ u Galeriji Matice srpske, a prvu monografsku izložbu slika i crteža pokazala sam takođe u Matici, iduće godine. I, posle toga je nekako krenulo. Osnovana je likovna kolonija „Danica Jovanović“ u Beški 1995. godine. Zatim je Daničina porodica, ćerka njenog brata Milana, Angelina Nina Grulović i njen sin Milan, poklonila Beški Daničinu umetničku zaostavštinu. Oni su našli njene slike negde u kući, savijene, umrljane, i mislili su da je to nešto nevažno. Međutim, taj poklon je znatno uvećao kolekciju Daničinih slika. Nakon toga, Danica Jovanović je postala i izuzetno cenjen slikar među kolekcionarima.“

SLIKARSKI POČECI: Rođena je 1886. godine u Beški, u Sremu, kao najmlađe, peto dete seljačke porodice Mileve i Krste Jovanovića. Slikama i bojom se zarazila još kao osmogodišnja devojčica kad su je Dušan i njegov sin Stevan Aleksić, tada još student bečke akademije, uzeli da im pomaže dok su obnavljali životopis u beškoj crkvi. Nameravala je da posle Više srpske devojačke škole u Novom Sadu upiše neku umetničku školu, ali iznenada je umro njen ujak koji je brinuo o njenom obrazovanju, pa se ispostavilo da joj se želja neće ostvariti. Danica je zato pismom zamolila svoju bivšu nastavnicu crtanja Anđeliju Sandić, članicu Dobrotvorne zadruge „Srpkinja Novosatkinja“ da urgira kod Beščanske opštine za stipendiju: „Da se akademski i stručno vaspitam i usavršim u ovom mi neobično milom i jedinom predmetu za koji vrlo jaku volju imam, a prema tome držim i dara imam u slikarstvu.“ Predlaže joj i da Opštini kaže „da je šteta za me da se ne usavršim u ovoj struci. I da im malo više i podvalite i to ovako: kako postoji Viša škola u N. Sadu da nije bilo tako vredne učenice u crtanju i da divno crta kao ja. Jer našim paorima treba podvale. Inteligencija sva je za me da mi dade pomoć, ali ima ovi zavrnuti paori pa mi ne daju, jer oni omalovažavaju crtanje, to njima nije ništa.“

I, uspela je. U septembru 1907. godine upisala se u Umetničko-zanatsku školu u Beogradu. Nijedan rad nije sačuvan iz tog perioda, mada se zna da je bila marljiva učenica. Pretpostavlja se da su je zanimala zbivanja na beogradskoj umetničkoj sceni, i da je nisu mimoišli ni politički događaji pa ni protestni miting žena koji je organizovala Nadežda Petrović zbog austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, bez obzira što u njemu, kao austrougarska državljanka, sigurno nije učestvovala.

Na studije u Minhen je otišla 1909. godine zahvaljujući pomoći Danke Jovanović iz Velike Kikinde kojoj ju je preporučio upravitelj Više ženske škole Arkadije Varađanin. (Odnosno, Danku je našla Ženska dobrotvorna zadruga, kojoj je zadatak bio da obezbedi osobu spremnu da pruži novčanu pomoć, a njoj je Danicu preporučio Varađanin.) Ostalo je zabeleženo da je pre nego što je 1909. godine krenula u Minhen, u Beški priređena zabava čiji je prihod namenjen za Daničin put. Prikazivana je predstava Jogunica, koju je Danica režirala i za koju je pripremila dekor. Došli su svi njeni profesori iz Novog Sada. U Minhen je otišla sa novcem skupljenim na zabavi, sa 800 kruna godišnje stipendije od Petrovaradinske imovne općine i pomoći Danke Jovanović. Ubrzo po dolasku u Minhen njena dobrotvorka je umrla, ali se, sudeći po pismu Varađaninu, Danica nije brinula kako će da nastavi studije: „Ali, verujte mi, da se opet sretna nalazim što ću moći od tih novaca tačno plaćati školarinu i stan i pribor školski: a za jelo mi kako bilo, makar samo suva leba jela. Meni je samo jedina želja da do cilja dođem, i da ostvarim svoje lepe ideale.“ Takođe je uverena da „kad se čovek na nešto ozbiljno odluči, i kad teži za svojom egzistencijom, nije mu teško ni najcrnje dane podnositi.“ Opet zahvaljujući Varađaninu, Danica upoznaje Olgu, suprugu Stevana Jovanovića, poslanika i dvorskog savetnika iz Budimpešte, jednu od osnivačica Dobrotvorne zadruge „Srpkinja Novosatkinja“, čije će joj zaštitništvo i prijateljstvo pomoći da završi studije.

RATNE SLIKE: Prvu godinu studija završila je kao najbolji student. To i naredno leto provodi u Beški, slika. Varađaninu piše da je primljena u Pinakoteku da kopira slike velikih majstora, što se smatra uspehom. „Jer koji se prijavi za kopiranje taj već mora biti stručnjak, taj mora biti potpuno spretan da bi kopiju verno izradio. U protivnom slučaju, otkaže mu profesor i direktor Pinakoteke i to odmah posle nedelju dana. Meni ne otkazaše – štaviše produžili su mi rok za mesec dana. Dakle to je znak da je moja kopija dobra.“ Posle treće godine studija, 1913, bila je u Parizu. Šta je tamo doživela, nema podataka. Upamćeno je samo da se u Bešku vratila zamišljena i tužna.

Tu su je dočekale knjige Rat na Kosovu i Stara Srbija, sabrane reportaže radikala Jaše Tomića s frontova na Kosovu, oko Skadra, i iz Makedonije. Obe su bile ilustrovane fotografijama konjičkog pukovnika Dragutina J. Andonovića nastalim putem srpske vojske duž obala Drima, preko Ljum kule, kule Leke kapetana, Vezirovog mosta, i dalje preko albanskih planina. Tim istim putem u proleće te godine išla je i Nadežda Petrović. Kako kaže Jasna Jovanov, zbunjuje činjenica da se pojedini od tih motiva javljaju i na slikama Danice Jovanović: „To je Vezirov most. Naslikan je kao da lebdi nad nabujalim vodama reke, beličast i lagan naspram robusnih planina. Kao i kod Nadežde Petrović, ništa ne ukazuje na ratnu dramu. Slično je postavljen prizor s još jednom legendarnom tačkom balkanskih ratova, mostom kod Ljume, na slici Predeo iz Srbije. Oba mosta nalaze se na teritoriji koju je srpska vojska osvojila u Prvom balkanskom ratu. U leto 1913. godine granica utvrđena na mirovnoj konferenciji u Londonu, u teško dostupnim krajevima i dalje je porozna; ratne operacije su završene, ali mira nema. Ipak je teško poverovati da se dvadesetosmogodišnja devojka, ma kako samosvesna i odlučna bila, odvažila na putovanje u te krajeve. Međutim, motivi na Daničinim slikama često ukazuju na njena putovanja: možda je baš tokom tog leta 1913. godine prelazila Savu i slikala seljanke i udate žene sa šarenicama. Ipak se postavlja pitanje: da li je mogla da ode čak na jug, do Prizrena i Ljume, u krajeve koji su i u mirnodopsko vreme bivali nesigurni? Uzalud se traži odgovor u opustošenim arhivima, tako da taj period njenog života poprima pomalo misterioznu dimenziju.“

Krajem marta 1914. godine završila je osam semestara na Ženskoj slikarskoj akademiji u Minhenu, stekla pravo da radi kao nastavnik crtanja i malanja, i odmah počela da svom imenu dodaje titulu „akademska slikarka“. Odmah je poslala diplomu i molbu Ministarstvu prosvete da joj daju nameštenje negde u okolini Skoplja, u oslobođenim krajevima, ali je molba verovatno, kao i većina arhivske građe pred početak Prvog svetskog rata, izgubljena.

NEDOVRŠENO PLATNO: Neposredno pre diplomiranja, 6. februara, Danica Jovanović je u Minhenu postala član patriotskog udruženja Srbadija, a ubrzo je izabrana i za blagajnika. Upravnik je bio Stojan Aralica, a knjižar Živorad Nastasijević. Na sednici udruženja održanoj 13. juna dobila je pohvalu za „energičan rad“. Stojan Aralica ju je ovako zapamtio: „Kao sada je vidim kako sedi u minhenskoj Pinakoteci i kopira Rubensovu Otmicu: blondinka, malecna rastom, sa užasno mnogo pegica. Veoma inteligentna. Izvanredno vedar tip čoveka, bez trunke mračnosti. Nije bila lepa… ni seksualno privlačna… ni koketa. Nije se trudila da se dopadne. Volela je muško društvo. Stalno je bila sa studentima, muškarcima. Ali nikako nije bila tip takozvane sifražetkinje. Ona je srbovala. A šta bi drugo mogla da radi? Šta je trebalo da radi? Bila je Srpkinja. Sva. I samo to. Bila je bezuslovno talentovana devojka. Ipak je bila još đak, još se nije bila formirala. Još nije imala svoje slikarske note.“

Kako je napisala u jednom pismu Varađaninu, njena „glavna struka je portret i akt (glava i čovečije telo), ta je struka najteža, no ja sam tu struku izabrala i ta mi je struka mila i draga. Osim te struke, privatno se bavim i drugim stvarima, kao Stilleben, Landschaft i dr. Osim toga, kad imam vremena, bavim se kompozicijom i narodnom ornamentikom.“ Skoro polovina sačuvanih radova je nastala u Minhenu. Jasna Jovanov ocenjuje da njen rukopis varira od detaljnih školskih studija, do zaokruženih vizuelnih celina koje definišu snažan potez i prefinjen kolorit sa čestim intenzivnim akcentima. Njen Autoportret, na primer, „otkriva svu složenost samoposmatranja i samoanalize u koje se slikarka upustila u procesu predstavljanja sopstvenog lica. Kontinuitet samoposmatranja vodi od autoportreta u crtežu iz skicenblokova gde je primetna naglašena individualnost u izboru postupka, dekomponovan crtež, naglašen potez, volumen istaknut akcentima, ekspresija ostvarena naglašavanjem oblika.“ Najviše izlagana Daničina slika je Glava žene – Ciganka. „Ovom slikom Danica Jovanović se deklariše kao nesumnjivi kolorista, zainteresovan jedino za sukobe bojenih površina i igru svetlosti koja ih povezuje. Zvonkog i fluidnog kolorita, na platnu se formira lik Ciganke uokviren u oval žute marame, s jarkocrvenom ogrlicom od perli oko vrata, kao završnim akordom jednog burnog muzičkog dela.“ Danica Jovanović je, naglašava Jasna Jovanov, slikala samo pola decenije, pa nije ni imala vremena da skrene pažnju na sebe. Nije bila vezana za određeni umetnički milje, niti je imala vremena da se prikloni nekom slikarskom krugu.

Nešto više od mesec dana pre nego što će biti streljana, Danica Jovanović se iz Minhena vratila u Bešku. Zna se da je u tom periodu putovala u Beograd – dokaz je skica srušenog zemunskog mosta miniranog u noći 28. jula, i da je išla u Novi Sad, videla se sa drugaricama i Arkadijom Varađaninom. U kući, u vreme smrti, ostavila je na štafelaju nedovršeno platno Otmica Leukipovih kćeri, po Rubensu. Nameravala je da do 1915. godine bude „gotova sa nekim svojim planovima – i onda, u ime Boga, da izlaže“.

MINHEN, 1913: Danica Jovanović u ateljeu Oberpolinger

SLIKE IZ 1914: Ciganka (Glava žene);…

…Autoportret