Ponos „crne“ Irske

Čudna je naša „politika prevođenja“ – nedopustivo mnogo toga u njoj zavisi tek od pukog „spleta okolnosti“, od nečije dobre ili zle volje, od privatnog interesovanja, upornosti i (čak) fanatizma, od veštine prevodilaca da uvere nekog od Nadležnih Ignoranata da treba objaviti to-i-to, makar kao kontratežu Onome što inače objavljuju, a što je sasvim inferiorno. E, negde u tom bermudskom trouglu lokalnih običaja, naravi i standarda zaglavio je i Rodi Dojl (Roddy Doyle), bogme već poslednjih bezmalo dvadesetak godina jedan od dvoje-troje najznačajnijih irskih pisaca, po mnogima i najznačajniji ili bar, hajmo reći, onaj koji najsuvislije reprezentuje tamošnju Scenu koja, zamislite, nije preminula smrću Džejmsa Džojsa… Doduše, Dojl-na-parče se tu i tamo ipak pojavljivao na srpskom: knjiga Hotel Finbar (izd. Clio) grupni je, tačnije „štafetni“, rad tuceta irskih pisaca među kojima je i Rodi D., ali koncipiran tako da se zna ko sve u „projektu“ učestvuje – ali ne i ko je napisao koje poglavlje! Sjajna Dojlova priča Rob nalazi se u zbirci-almanahu Razgovori sa anđelom (izd. Plato; v. „Vreme“ br. 573), koju je priredio Nik Hornbi.

Trebalo je, dakle, da osvane Godina Gospodnja 2004. pa da se tek prvi celoviti Dojl osrbi; srećom, ovo „prvi“ treba shvatiti gotovo doslovno, jer je roman Komitmentsi deo njegovih ranih radova, i pri tome prvi deo trilogije smeštene u (imaginarno) dablinsko predgrađe Barrytown – kažu ljudi, upadljivo nalik stvarnom predgrađu Kilbarrack u kojem je pisac odrastao – i čiji su centralni likovi (osim u Komitmentsima) pripadnici familije Rabette. A i sa ovakvim romanesknim ciklusima kod nas neretko nastaje zbrka – setite se samo tarapane oko uvrnutog ciklusa o Malosenovima Danijela Penaka: prvo je objavljen drugi deo, pa prvi (s novim izdavačem & prevodiocem), pa treći, pa kanda šesti… Sa Dojlom se makar krenulo od početka, a sam Bog zna kako će se i da li će se nastaviti – u međuvremenu ćemo iskoristiti fakat da su naši zapadni susjedi preveli drugi (ali ne i prvi!) deo trilogije, The Snapper iliti „po agramerski“ Bebač, dok će treći deo, The Van (Kombi, ili kako se već zove to terensko-teretno-dostavno vozilo), možda jednom prevesti Crnogorci ili Bosanci, ko zna… Enivej, treba napomenuti da je ovaj mladalački ciklus s predobrim razlozima proslavio Rodija Dojla, ali da su mu možda tek potonje knjige – pre svega roman Paddy Clarke Ha Ha Ha, za koji je fasovao i „Bukera“ – doneli i izvesno akademskije uvažavanje i osigurali mu položaj na ostrvskom literarnom Panteonu – s čime se Dojl (dugogodišnji lokalni učitelj, i čovek koji nerado menja mesto prebivanja, životne navike i prijatelje) nosi lako i nepretenciozno, kao pravi omatoreli, ali duhom neumrli panker. Nema ga na „fensi“ mestima i nema Mišljenje o svemu, iako je „slavan“ njegovu ćete fotografiju jako retko videti u štampi, kosmički je udaljen i od džet-seta i od akademske elite kao i ostalih smarača bilo koje provenijencije. Valja pridodati i to da su sve knjige njegove „beritaunske trilogije“ vrlo uspešno filmovane – The Commitments Alana Parkera i u ovim krajevima ima kultno sledbeništvo, The Snapper Stivena Frirsa je i kod nas imao oficijelnu distribuciju pod nazivom Kopile, dočim The Van istog režisera nije imao tu čast…

Iskreno rečeno, film The Commitments deluje bolje, tj. nekako kompletnije, zaokruženije i razrađenije od romana koji mu je bio predložak, a ovakva je inverzija retkost kada su u pitanju ekranizacije književnih dela: neretko vam se čini da je film koji gledate upravo deprimirajuće osiromašenje u poređenju s istoimenim romanom. No, Dojl je ionako aktivno sudelovao u pravljenju Parkerovog malog remek-dela, i kao da je iskoristio tu priliku da „dopiše“ i razvije ono što nije otprve stalo u roman… Ova knjiga, sva u beskrajnim, urnebesnim dijalozima, ionako se više doima kao crossover između romana i scenarija nego kao klasična, „hard“ proza; Bebač je već nešto poput scenarija u uzmicanju, tačnije, lepo se vidi kako Dojl kao prozaik sazreva; otuda je ova knjiga mnogo više ono što se „obično očekuje“ od dobrog romana, a da pri tome u potpunosti zadržava i dodatno razvija dinamičnost i duhovitost – ergo, i „filmičnost“ – svog prethodnika.

U nekim je recentnijim intervjuima po britanskoj štampi Dojl govorio o novoj, ekonomski vrlo uspešnoj a životno-svetonazorno izrazito liberalizovanoj, upravo preporođenoj Irskoj kakva je negde potkraj prošlog veka postala hit vascele Evrope, i govorio je, naravno, bez trule nostalgije za onim za čime se nema rašta žaliti: za jednom siromašnom, dronjavom, iseljeničkom, nezaposlenom, „seljačkom“, ne hedonistički nego očajnički pijanom Irskom, baš onakvom kakva se promalja ispod obrazine „razigranosti“ njegovih ranih romana, jednom Irskom koju guše zaostalost, učmalost i sveprisutna Rimokatolička Crkva (Dojl je, jakako, „ekstremni“ antiklerikalac). A još sredinom osamdesetih, bilo je sasvim normalno da jedan od likova u Komitmentsima ovako izrazi argumentaciju kojom tera svoje drugare iz benda u nastajanju da sviraju soul, iako se ovi bune da, jelte, nekako „nisu dovoljno crni“ za takvu muziku: „Irci su crnci Evrope, Dablinci su crnci Irske, a severni Dablinci su dablinski crnci“. I tako, u diskretnom okruženju socijalne propasti i politkulturne depresije, u Beritaunu nastaje soul-bend, lokalni zgubidani i šmizlice polako se preobražavaju u „prave“ muzičare s perspektivom da se uzdignu makar do nivoa Lokalne Atrakcije. Osim, naravno, ako nešto ipak ne pođe po zlu… I tu se vidi Dojlova snaga, zakrabuljena u (hiper)dijalogizovani minimalizam: u minucioznosti kojom, bez ikakvog „filozofiranja“ pri tome, prikazuje živote i okruženje mladih predestiniranih luzera iz „niže klase“ – gubitnicima ih ne čini bezvrednost ili nesposobnost da postignu uspeh, nego neumešnost da makar i slabašni proplamsaj tog „uspeha“ izdrže i zadrže, da se njihovi životi uistinu premetnu u Nešto Drugo od sivila dablinskih predgrađa i sumornog niza privremenih šljakerskih poslova, uglavnom „na crno“. Roman Bebač sjajna je studija malograđanske sredine „u tranziciji“, dakle one koja stidljivo i nespretno pokušava da iskorači iz zatečenih stega klerikalnog morala: kada devojka Sharon Rabbitte ostane trudna s Nepoznatim Nekim – za koga će se ispostaviti da je lokalni čilager u Drugom Pubertetu – ceo će Beritaun na njoj ovako ili onako iskaliti svoje javne predrasude i skrivene fantazme. A Dojl će iskoristiti priliku za raskošnu paletu retkom toplinom i veštinom oslikanih karaktera „malih ljudi“ (kao biva, ima negde i nekih drugih!) koji, nakon svih kriza, uspevaju da preskoče vlastitu senku i prilagode se nepredvidivom bogatstvu Života, daleko od sterilnog sveta bilo čijih Propovedi.

Okej, led je probijen, a sada bi se na „slučaju Dojl“ moglo poraditi i malo ozbiljnije, čisto da se nadoknade zaostaci! Ako ništa drugo, možda neko od naših vajnih knjižovnika nešto nauči o tome kako se može pisati bez nezdravih pretenzija, a ipak vrhunski.