Dobar glas o Rumeni Bužarovskoj stigao je u ove krajeve mnogo pre nego što je treća njena zbirka priča Moj muž (Booka, 2017) prevedena na srpski. Ispostavilo se da donosioci dobre vesti (evangelistos) ne samo da nisu preterali, nego nisu bili dovoljno glasni. Jedva godinu dana posle makedonskog izdanja dobili smo na srpskom i četvrtu zbirku priča skopske spisateljice Nikuda ne idem (Booka, 2019), te smo videli kako se Bužarovska kreće, kako usložnjava pripovetke i smelije ponire u nijanse, ostajući predana pričama koje pričaju žene izložene svakovrsnom nasilju. Zbirku pripovedaka Osmica pojavila se u Makedoniji 2007. godine, te je, s obzirom na sled objavljivanja knjiga na srpskom jeziku, poređenje s potonjim zbirkama neizbežno i prirodno, a očekivanja se, barem kod iskusnijih čitalaca, unekoliko stišavaju: ako su prethodne dve zbirke jednostavno briljantne, od ranih se radova, prirodno, ne može očekivati isti kvalitet. Već prvi redovi priče Tinin problem izneveravaju naša očekivanja: „Ovo je najsrećnija zgrada u celoj državnoj bolnici, rekao joj je jednom otac, pokazujući glavom na ginekologiju dok su prolazili kroz kompleks sivih zgrada. Tina je pokušala to da vidi na licima ljudi koji su ulazili u zgradu ili izlazili iz nje, ali uzalud. Povremeno bi prošao neki čovek koji jede đevrek s jogurtom, zbog čega je izgledao bezbrižnije od ostalih, ili neki užurbani lekar u belom mantilu. Ali osim njih, srećnih lica uopšte nije bilo. Čim je pomislila na đevrek i jogurt, creva su joj zakrčala.“ Bogatstvo slika i motiva naprosto se sruči na nas, a dečja doslovnost cepa opnu kojom odrasli obmotavaju stvarnost da bi je lakše prihvatili: šta, kog đavola, znači „najsrećnija zgrada“ ako su oko nje svi tako smoreni i mrgodni osim tipa s đevrekom i jogurtom koji tek je nešto bezbrižniji od ostalih, ali, strogo uzev, ne i srećniji? Potom skok iz detinjstva u sadašnjost (uz pomoć đevreka i jogurta) i ulazak u „najsrećniju zgradu“ kao ulazak u pakao. Tina prvi put odlazi na ginekološki pregled nedugo pošto je prvi, drugi i treći put spavala s muškarcem (a da nije preterano oduševljena tim iskustvom), te o ginekološkim pregledima – u državnoj bolnici, da ne bude zabune – zna koliko i o seksu, dakle manje-više ništa. Ono što će doživeti opisano je takvim intenzitetom i s tako probranim detaljima, prožeto slikama iz prošlosti i začinjeno razgovorom iz bolničke čekaonice – ko se u bolničkim čekaonicama nije susreo s osobama koje o svemu, uglavnom, znaju sve, a naročito o onome što nas muči, te se uopšte ne libe da nam, bez pitanja, svoje sveznanje saspu u lice, taj se nije susreo s Balkanom – sve je to urađeno s takvom silinom i, istovremeno, merom, da nećemo ni pomisliti da ovu priču piše neiskusna pripovedačica (isuviše smo zauzeti i opčinjeni čitanjem ), ali ćemo se, zato, bez obzira na to što živimo ovde i sada, zapitati kako je nešto tako uopšte moguće, kako je moguće u tako kratkom vremenu proći kroz sve zamislive odaje poniženja samo zbog toga što vam je polni organ okrenut na unutra (a ne na spolja)? No, to nije sve. Ako ima ičeg mučnijeg od samog ginekološkog pregleda u uslovima koji se uslovima jedva smeju nazvati, onda je to spremno učestvovanje samih žena u sopstvenom poniženju. Da stvar bude beznadežnija, junakinje Rumene Bužarovske ne samo da pristaju na nasilje, nego daju (prećutni) pristanak da budu ponižene, pri čemu je čak manje bitno da li ih kinje muškarci ili žene.
Kao i u dvema prethodnim zbirkama (a zapravo potonjim), ispituje Bužarovska pre svega mehanizme nasilja kojima su izložene žene, ali i mehanizme koji im ne dopuštaju da pruže otpor, da se pobune ili makar probaju da se oslobode užasa u kojem žive. U priči Ne plači, tata devojčica se suočava sa nemoći svojih roditeljima koji ne shvataju da ih razara upravo to što svim silama nastoje da ispune ono što sredina i tradicija od njih očekuju. I u Talasima pripovedačica je devojčica koja gleda kako se odnos njenih roditelja raspada, s tim što počinje da shvata kako im je, zapravo, teret. Opisala je Rumena Bužarovska, s neuporedivim majstorstvom, rađanje svesti o suvišnosti. A to je, najblaže rečeno, strašno. „Uoči velikog takmičenja“ rableovska je burleska koja, tek za nijansu podižući ton i ulog, probada (kao ražnjiće) niz stereotipa o gostoprimstvu i ljubaznosti, cilja opsesije proistekle iz najstrašnijih malograđanskih košmara, rastvara nasilje koje iz čiste nemoći ljude okreće protiv njih samih, a, potom, logično, i protiv onih koji su im najbliži (te ih je najlakše dohvatiti). U Smrti učiteljice Stanke ponovo pripoveda devojčica razapeta između jeftinog šarma svoje učiteljice i netrpeljivosti, gotovo mržnje prema istoj toj učiteljici koju gaje njeni roditelji (i zbunjuju je). Ćufte od blata priča je o dvema devojčicama, prijateljicama koje na nasilje zaboravljaju samo u igri. Meso za ručak kao da je izašla iz Kortasarove alhemičarske radionice, osim što je tako (balkanski?) prepoznatljiva. Samo jedan detalj: ima li nekoga ko nije doživeo da ga se, u ime gostoljubivosti shvaćene na način balkanski, do iznemoglosti nutka hranom za koju ovaj, uzgred, ni najmanje ne mari, ili mu je čak i gadna? Ako nije, ako nikada nije makar zalogaj stavio u usta na silu kako se domaćica ne bi osetila uvređenom, onda, kao što rekosmo, ne poznaje Balkan. Pribor za goste sumanut je (i briljantan) opis suparništva dve sestre koje ni ozbiljne godine nisu privele zrelosti, pri čemu, da dodamo, ne proističe njihovo suparništvo iz sukoba dve snažne individualnosti, već iz slepljenosti za poželjne obrasce ponašanja. Naslovna priča, pak, Osmica, u kojoj sredovečnu ženu sve vreme žestoko boli zub (osmica, jel’), ali na putu do zubara sve se zaverilo protiv nje, a naročito ona sama, pa nikako da stigne, uzbudljiva je koliko i najbolja krimi priča, osim što su ovde žrtva i zločinac ista osoba (i to znamo od početka), žena koja zbog nemoći ubija samu sebe.
Osmica je fantastična zbirka priča koja govori o svemu onome što nikada nismo želeli da znamo – jer u tome učestvujemo bilo kao dželati, bilo kao žrtve, polusvesno ili nesvesno – pa zbog toga nismo ni postavljali pitanja, a onda nam je Rumena Bužarovska, brutalno, gurnula glavu u sopstvenu pogan.
* * *
U zbirci priča Mliječni zubi Lane Bastašić pripovedači su devojčice i dečaci prepušteni – da ne okolišamo – samovolji svojih roditelja ili (ne zna se šta je gore) sebi. Ako su prepušteni besu i nemoći roditelja onda trpe nasilje. Ako su prepušteni sebi onda sami sebe izjedaju jer isuviše su mali da bi umeli da se nose sa svetom. Najzad, čak i ako znamo da deca, učeći se takozvanom životu, pre ili kasnije moraju da budu ozleđena – pa ona koja pre nauče da zaližu rane brže će se oporaviti, premda se, opet, ne smeju potcenjivati ni oni osetljivi koji, poput Danila Kiša, svoje rane neguju – čak ni tada ne možemo znati šta će se dogoditi kada se mali ljudi suoče s tajnama odraslih, ili kada postanu svesni toga da ni njihovi roditelji nisu u stanju da se nose sa stvarnošću (sjajna priča Recital, na primer, govori upravo o tome). Te i takve trenutke hvata Lana Bastašić u svojim pričama i zapisuje ih glasovima dece. Zbog toga srećnih detinjstava nema. Autorka radi ono što je u književnosti najbolje: daje reč samoj deci i nastoji da ih ne prekida. Visoka spisateljska samosvest presudno je doprinela tome da knjige u kojima je deci data glavna reč, poput Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji Bore Ćosića, Dečje trilogije Agote Kšištof, Divljih gusaka Julijane Adamović, ili nekih priča Hulija Kortasara (Kraj igre, na primer), stoje rame uz rame s remek-delima.
Ništa novo nećemo reći ako ustvrdimo da roditeljske batine nisu, niti su ikada bile, izraz vaspitne metode – kako se surovost odvajkada nastojala pravdati – niti su puki izraz roditeljske moći (nasilje nije moć jer odnos moći zahteva dve ravnopravne osobe), već čist izraz nemoći, frustracije i najrazličitijih nezadovoljstava. Batine, međutim, koliko god bile strašne – a koliko su strašne pročitaćemo u priči Čovjek na mjesecu – nisu ono najgore. Mnogo je gore kada se dete, kao u izvanrednoj priči Krv – zapravo devojčica koja je upravo dobila svoju prvu menstruaciju – suoči s najdubljom nemoći svoje majke. Majčin alkoholizam u ovoj priči tek je simptom, dok se uzroci pronalaze, s jedne strane, u krhkoj majčinoj psihološkoj strukturi, i, s druge, važnije strane, majka, naprosto, ne uspeva da se izbori sa onim što se od nje očekuje, sa uslovljenostima koje su je oblikovale kao ženu, računajući i ulogu (dobre) majke. Dok se trudi, krajnje bezuspešno, da bude majka, ona ne shvata da ono što joj nedostaje nisu ni pare ni muškarci, već jezgro koje bi je od puke žene dovelo do toga da bude osoba. Ali društvene su struje za nju odveć jake, ona im se, razorena alkoholom, potpuno prepustila, pa kada njena kći dobije prvu menstruaciju ta se okolnost izvrće u dramu s posledicama koje su, najblaže rečeno, nepredvidljive. Iza svega toga, ili u samom središtu, nalazi se izgubljeno dete koje nije dospelo čak ni dotle da dobije šansu. Sve to staje u ovu virtuoznu priču od nekoliko stranica, napisanu bez ikakvih objašnjenja i viškova, priču eksplicitnih nagoveštaja i implicitnih neposrednosti. Priča Dan na bazenu, pak, izraz je očinskog verbalnog nasilja, okrutnog i ništa manje uslovljenog prihvaćenim obrascima muškog saobraćanja u kojem se sadistička očeva grubost pravda dobrim željama i obrazovnim modelima: s malim se muškarcem može biti grub, smeju se izgovarati psovke i neskriveno gledati zadnjice devojaka, jer, dabome, sve to očekuje se i od njega kad odraste („Gledaj, sine, gledaj… Malo je to staro za tebe. Ali za tatu je taman, hehe!“). I opet ekonomija izraza, bogatstvo (suvih) detalja, pripovedačka samosvest koja se ogleda kako u onome što je napisano, tako i u onome što je izostavljeno.
Posebna ravan ove zbirke je, međutim, to što Bastašić ne abolira decu od odgovornosti, čak i ako je jasno da je reč o uslovljenostima i modelima koji se uče od odraslih. Ostavićemo ovde po strani prvu priču Šuma koja počinje gotovo zaumnim rečima devojčice „Trebalo mi je dosta vremena da zadavim tatu“ i koja je, možda, najproblematičnija u čitavoj zbirci. Pažnju svraćamo na priče Kiselina i Krugovi. Možemo, naravno, reći da se deca brane od odraslih, možemo dodati da je ta odbrana nužna jer na živim je stvorovima da se brane kada su ugroženi, kao što možemo primetiti da su tehnike odbrane (laž, na primer, ili nešto gore) usvojene od odraslih, ali kada pročitamo ove dve priče teško da ćemo osetiti simpatiju za decu čak i ako znamo sve ovo. Priče Lane Bastašić ne daju eksplicitan odgovor zašto je tome tako, između ostalog i zato što na književnosti nije da pruža eksplicitne odgovore, ali zahvaćeni njenim pripovedanjem postaćemo osetljiviji na pitanja koja ona, pronicljiva posmatračica, postavlja s neporecivom spisateljskom veštinom.
