Poezija disko kugle i druge nevažne teme

Oh, love is found in the east and westi
But when love is at home, it’s the best
(„Thieves Like Us“)

Gde je mesto pop muzike u današnjem svetu?

Njena uloga je da nas oduševi, ponese, razveseli, razneži, dirne, na instant način koji možda traje samo taj trenutak, ili tu sezonu, a možda ostane da traje zahvaljujući zaraznom refrenu. Ali šta kad sve oko nas postane potrošno, kad životna svakodnevica postane toliko trivijalna da muzika više ne može da je prati?

Odgovor na to nadasve nepotrebno pitanje, leži u radu jedne grupe koja postoji na marginama glavnog toka, sa tek ponekim hitom u poslednjih 35 godina. Doduše, njeni hitovi jesu obeležavali trenutak u kome su nastajali, ali izgleda da ova grupa neće biti upamćena toliko po njima, koliko po umetničkim stavovima iza kojih je stajala.

Sasvim neobično za jednu pop grupu, New Order su pop umetnici sa stavom prema svetu, poete sa bagažom ukletosti pod miškom, grupa čija je naizgled trivijalna muzika prožeta romantičnom muškom osećajnošću koja priziva visoke vrednosti najbolje književnosti.

Kao najava digitalnog doba i onoga što će ono tek doneti, New Order estetika nam je oduvek govorila o postojanju ljudskih bića kao nečem što i nije mnogo važno, ali je pokušavala da uspostavi odnos prema tom saznanju. Čini se da nam nešto tako poručuje i svet ovih dana.

Ceo svet je potrošan. New Order su pesnici naše potrošnosti.

NO FUTURE: U pop muzici se može uvek videti ubrzavanje civilizacijskih tokova u kojima živimo. Kao na brzoj traci promiču fantazije celog društva, želje, nade i strahovi. Čime se pop muzika bavi 2015?

Postoji novi fenomen pop muzike koja se sluša skoro samo preko interneta, odnosno raznih digitalnih uređaja, od laptopa do mobilnog. Ta muzika je euforična, i to bez obzira na to da li je vesela ili setna – kao da je ceo svet uleteo u neko novo hiperemotivno stanje, stanje povišene nadraženosti, stanje stalne euforije. Pop pesme, grupe i autori su tu da to opišu: verovatno je ključ u tome da u vreme šokantnog medijskog okruženja u ovom „društvu skandala“ više niko nema ni u naznakama vremena za udubljivanje u tananije osećajne slojeve.

Ovogodišnja uspešna pop muzika pravi se po do kraja ogoljenoj formuli: daj sve i daj odmah. Besmisleno surovo ubrzanje medijskih tokova mrcvari našu pažnju do te mere da ona više iza tridesete sekunde nije u stanju da proprati i pojmi šta se zbiva na ekranu, pa ni u pesmi. Ako do tad niste vezali pažnju za sebe, nema vas.

Druga stvar koja se pomalja na horizontu pop kulture prisutna je već 25 godina, ali ju je digitalizacija pretvorila u mainstream – to je recikliranje. Današnja reciklaža nastupa kao original: semplovanje je postalo norma koju svi slede, bez obaveze da urade išta originalno. Kao što se u industriji mode stalno nešto prepakuje, tako se i u pop muzici sve prepakuje i prodaje kao novo, mada je samo tehnološko-stilski upgradeovano da odgovara modernom ukusu.

Zombifikacija i kanibalizam, to su nove velike metafore za stanje u svetu, a šta nam ta činjenica govori na obzorju nastajanja novih globalnih političkih odnosa, bolje da ne mislimo.

Idemo ka svetu bez muzike.

… I DRUGE VAŽNE TEME: Svako je voleo da gleda Hukija kako davi bas, Džilbertovu kako mirno i uspravno stoji kao Mis klavijatura, iza dirki koje samo ovlaš dodiruje vrhovima prstiju, Morisa dok elegantno muški udara bubanj – pažljivo i odsečno kao da svakim udarcem razbija po jedno jaje, te Bernarda/Barnija dok se blago uvija oko mikrofona izgovarajući te obične reči koje znaju da zavrte mozak… Svako je uvek voleo da gleda omote Pitera Savila, prisutnog i ovde, na albumu „Music Complete“ (Mute, 2015), blistavo jednostavne i apstraktno zagonetne u isti mah. Svako je uvek voleo pop mistiku i tajnu skrivenu u najboljim pesmama New Ordera.

Za jednu grupu koja je započela novo poglavlje u elektronskoj muzici, ovi ljudi su upotrebili suviše gitara u svim svojim pesmama, a zaštitni znak im je uvek bio posebno snažan bas. Ne semplovan, nego okidan. Možda je to pomalo muzika za nas koji se sećamo kako je digitalno doba počelo, na drvenim stolovima i u fiokama iz kojih su ove pesme izvučene. Pesme o krvi koja curi niz neonske zidove, koja prolazi kroz ivice ekrana, koja izbija sa ivice svakog touchscreena – perfektna muzika za brze vožnje gradskim ulicama.

Grimove i Andersenove bajke, sa svojim dramatičnim obrtima i zasluženim kaznama, neki put se čine kao sapunica na vodi u poređenju sa onim što po dubini možemo naći u najboljim pop hitovima grupe New Order. U njima srećemo ortake koji su toliko pukli da idu u večernji provod na ulicu sa pištoljem (da urade šta?), vojnike koji čekaju junaka na kraju dugog puta, ljubomorne pretnje obračunom, moljenje da se izvede na pravi put; iznalazi se da je stanje nacije ono što sprečava naše lično spasenje, i uopšte nalazi se sve ono drugo što čini život odraslih ljudi tako zanimljivim. Bar pesnicima, psiholozima i kriminolozima.

New Order su pesnici i psiholozi i kriminolozi, analitičari i junaci svojih pesama, poslednji romanopisci pop muzike.

DEVOJKA LEPA KAO ZVEZDA: Pesma „Blue Monday“ (Power, Corruption & Lies, 1983) mogla je biti bluz po naslovu – i ona je to i bila: prvi, epski bluz elektronske muzike. New Order su sve vreme pisali novu istoriju muzike, koristeći klasične pop motive za stvaranje nove estetike zasnovane na životu na elektronskom trešu, toj svakodnevici miliona. Kao što su soul, bluz, klasičan pop i disko bili predlošci na kojima je prethodnih decenija rasla njihova muzika, na albumu „Music Complete“ kao da su teme čitavi žanrovi i čitave grupe – tu i tamo prepoznajemo Pet Shop Boys, Depeche Mode, Kraftwerk, The Smiths, radove iz italo disko kuhinje, Chic inspiracije, i u bar nekoliko dance pesama bogatih mrakom, naravno, Joy Division. Muzika je zaista završila svoj prirodni ciklus i nema nikog boljeg od New Order da to obznani na ovako slavljenički način.

New Order nikad nisu marili mnogo za duže projekte kao takve, oni su uvek bili krajnje nekonzistentni i nije ih bilo briga za to. Jedina dva malo kompletnija, „Technique“ iz 1989, na koji najviše podseća „Music Complete“, kao i klasični zvanično oproštajni „Republic“ iz 1993, bili su tek nešto ujednačeniji od svega ostalog. Pop muzika se uvek i zasnivala samo na singlovima, na tim momentima vrhunca u kojima melodija obuhvata našu dušu i nosi je negde gde nikad nije bila.

Ovde stojimo sjajno sa dobrim singlovima, a ceo album je jedan od najpostojanijih i najujednačenijih proizvoda pod ovom oznakom ikad. Da li to znači da je ovo remek delo – ne baš, ima dobrih pesama za nešto više od jedne polovine, kao i svaki New Order produženi snimak, dakle ništa revolucionarno, samo jednostavno i dobro na neki ljudski ispravan način. Da li to znači da je ovo značajan album – oh, da.

Na novom albumu New Order su priredili pravi mali dance macabre, za kraj plesne muzike i klupske kulture kakvu smo do sada poznavali: stilski, oni su emulirali sve žanrove dens muzike u okviru istog albuma; sadržinski, vratili su se na večnu teritoriju ove grupe, ono što kod njih najviše volimo – strastan govor o prozaičnostima koje čine život, nalik na neku francusku novelu.

PESMA PO PESMA: Pesma „Restless“, koja otvara album, klasični je New Order, novi hit elektronske postave sa divnom melodijom na električnoj gitari, sa rečima koje razotkrivaju duh vremena, kroz motiv priče o osobi koja ne može da se smiri na jednom mestu i nije više u stanju da prati zbivanja oko sebe, izgubljena za reči i ne zna čemu služe pare kojima se ne može ništa kupiti… „Što više gledam, manje verujem / što više čujem, manje mogu da primim“: simfonija o efemernosti počinje junakom izgubljenim u ovom svetu, kako i očekujemo od njih, ali onda se sve menja, postaje nepredvidljivo i time sudbinskije.

Sledeće četiri pesme su, svaka za sebe, novi mini klasici: „Singularity“, „Plastic“, „Tutti Frutti“ i „People On The High Line“. Dok „Singularity“ sa pretećim gitarama počinje kao nastavak serije pesama „New-Order-se-prisećaju-Joy-Division“, pesma se potom elektronskim sredstvima epskog zamaha podiže u bez daha ubrzanu mešavinu uplifting i pretećih poruka, topline i otuđenosti, što je njihov umetnički modus operandi na svim najboljim pesmama. „Plastic“ počine kao omaž Kraftwerk zvuku, ali onda postaje retro–housey, sa jednostavnim, a ipak bogatim repetitivnim ritmom koji su svojevremeno na isti način u pop hitovima upotrebljavali KLF na svom vrhuncu – Samner je u svom snolikom glasu, ženski soul vokali dodaju nove gradske dubine. „Tutti Frutti“ će ostati kao jedna od zanimljivijih pesama u njihovom kompletnom opusu – italijanski rečitativ na početku i kraju dodaje sleazy note kao preliv iz euro-disko zaostavštine, sa sve gudačima ispod zarazne melodije koja nosi jedan od najnežnijih i najtoplijih trenutaka albuma. Konačno „People On The High Line“, sa svojim režućim funky bass deonicama i klavirskim sinkopama nalim na Chic, još jednom uspevaju nemoguće: pretvaraju muziku koja se svira kroz kompjuter u slavljenje ljudske nepredvidivosti u potrazi za ljubavlju. Improvizacija ovde traje do duboko u noć i svima postaje jasno da New Order ne misle da stanu.

Najčudniji momenat na ploči neobično punoj gostiju koji su došli da se poklone (La Roux, The Killers, produkcija: polovina The Chemical Brothers), svakako je prisustvo dugačke govorne tačke Igija Popa na horor temu u pesmi „Stray Dog“, što zvuči malo bolje nego Tom Vejts u nevolji, a zapravo tačno na polovini konceptualnog dela predstavlja neku vrstu vodviljske pauze.

Sledećih pet pesama nešto su manje ambiciozne, ali dovoljno dobre da podrže konačan sud po kome je „Music Complete“ verovatno jedan od tri najkompletnija albuma New Ordera. Posebno impresionira višeslojnost koja je ishlapila iz savremene muzike, a ovde je pravilo: „Nothing But The Fool“ povremeno posećuje neke Joy Division inspiracije, a „Unlearn This Hatred“ one iz bombastičnih elektro-pop osamdesetih, skrivene u mračnim elektronskim vožnjama od 5 do 8 minuta, jer su ovde sve pesme tog simfonijskog zamaha, krajnje neobičnog za pop estetiku, što, naravno, otkriva drugačije namere svojih autora… kao što završna „Supeheated“, sa euforijom primerenom ovom uzaludnom vremenu, donosi jednu ključnu poruku za sve.

Do kraja albuma postaje jasna jedna istina.

New Order više ne pripadaju ovom svetu.

POSLEDNJE POGLAVLJE: Prošla su vremena „elektronske“ muzike, današnja je digitalna. Ali da li je digitalna muzika uopšte muzika? Naravno da nije u onom nekadašnjem smislu, samo o tome nismo nikad razmišljali. Digitalno doba je doba idealne kopije, doba u kome original više ne postoji, pa samim tim ni umetnički čin više nije neponovljiv, već se reprodukuje uvek na isti način, dok ne dotakne besmisao. New Order nisu nikad razmišljali o ovakvim krajnjim granicama svakodnevnog besmisla, kao što nije nijedan bend njihove generacije. Njihova prostodušna poezija i božanski ritmovi, srećom, ne mogu da nadrastu i transcendentalno natkrile ono što se ne može nadrasti. Oni danas samo svedoče o tome da živimo u svetu u kome života zapravo više nema.

Današnja digitalizovana muzika besmislena je kao umetnički čin, već samim činom svog nastajanja. Ona je u startu napravljena samo kao definitivna potrošna roba, kao takva se i kupuje, kao takva se i troši, bez opasnosti da će se izlizati, jer u digitalnom svetu nema prolaznosti. U njemu smo samo mi prolazni i istinski potrošni – u svetu večne potrošnje, stvari troše nas.

I zato reči kao „it is over“, kojima se završava poslednja pesma „Superheated“ i ceo album, zvuče kao konačno veselo ostvarenje sudbinske misije ovog benda – da objavi kraj.

Oni su i počeli sa objavom kraja, ali o tome ne sme da se mnogo govori. Jer, o svemu može da se piše, ali o „Love Will Tear Us Apart“ ne može.

These crazy words of mine
So wrong they could be right
(„Subculture“)