Podivljala mašina za jedenje supe

Tema odrastanja i kriza tinejdžerske dobi dramski je potentna, važna i sve prisutnija u pozorištu. Obično se kroz sudbinu mladih prikazuju društvene anomalije. Piše se o nasilju među mladima (Klasni neprijatelj Najdžela Vilijamsa), o komplikacijama usled buđenja seksualnosti (Tanja Šljivar, Kao i sve slobodne devojke), o disfunkcionalnim porodicama (Dragi tata Minje Bogavac)… Igra dramaturškinje Mile Mašović Nikolić i rediteljke Milice Kralj (Večernja scena Pozorišta “Boško Buha”) ne pripada ovom nizu jer tema predstave nisu ekstremi, već odrastanje obične beogradske tinejdžerke okružene pripadnicima brižne i dobronamerne starije generacije. Predstava govori o tome kako je teško postaviti životne prioritete i kako zbog životnih problema nikada ne treba zaboraviti igru. Lik tinejžerke Malene (Ljiljana Slović) nije glavni delatni lik, već su to likovi ili bolje reći tipovi odraslih. Mi gledamo njihove životne situacije i način na koji donose odluke koje se tiču tinejdžera. U svetu odraslih Malena je pomalo razmažena i nevaspitana buntovnica sklona melanholiji. Ona je zabrinuta za sudbinu planete i obuzeta je opštom nelagodom i zapitanošću pred životom. Htela bi da menja svet, ali ne zna tačno šta bi promenila u sopstvenom životu. Kada se sve ovako “posloži”, jasno je da je lik tinejdžerke dat iz perspektive odraslih. To ne čudi, budući da su rediteljka i spisateljica deo sada već srednje generacije i o tinejdžerima govore sa stanovišta sopstvene. To je dobro jer su se usredsredile na ono što poznaju – čemu odrasli žele da nauče mlade koji ne žele da ih slušaju.

Malena je odraslima veoma važna, pokušavaju da joj prenesu svoje znanje, objasne različite životne situacije i “proigravaju” primere iz života. A primeri su razni: postupak biranja partnera/partnerke/bračnog druga, odnos odrasle dece i ostarelih roditelja, odnos deka i baka prema unucima, ženska i muška prijateljstva, razvod, preseljenje u inostranstvo, protesti i aktivizam… Sve ove teme u realnom životu mogu imati mračnu i strašnu stranu, ali spisateljica i rediteljka su to izbegavale ili okretale na šalu. Odrasli “primeri” ophode se kao liberalni profesori koji govore o teškim temama, strogo se čuvaju provokacija i “klizavih situacija” i trude se da buntovnog i nezainteresovanog đaka zabave i kroz igru zainteresuju za “gradivo”.

Igra je ono što je suština i rediteljskog i glumačkog pristupa u ovoj predstavi. Glumci Vladan Milić, Vučić Perović, Uroš Jovčić i glumice Milica Janketić, Katarina Marković, Teodora Ristovki na sceni se zaista lepo igraju i tu radost igre prenose na publiku. Oni se poigravaju scenskim konvencijama – predstava počinje kao komad proba, a završava se pitanjem šta je iza (pozorišne) zavese. Oni su takođe pokazali bogatu lepezu različitih komičkih (pod)žanrova kojima vladaju: komedija situacije, komedija naravi, komedija karaktera, teatar komičkog apsurda, geg komedija, komedija improvizacije… Meni lično bila je najbolja scena u kojoj se pokazuje kako su baba i deda preživeli defile različitih momaka koje je ćerka, a buduća Malenina majka (Milica Janketić) dovodila na porodični ručak sa supicom. Scena počinje kao realistička scena građanskog ručka i upoznavanja, a zatim se scene skraćuju, radnja ubrzava, različiti, sve čudniji likovi se smenjuju, da bi po sistemu gradacije umesto mladića došla i devojka. Građanski vaspitani roditelji ubijaju se od truda da se ponašaju kao da im je sve to u redu mada, očigledno, nije. Taj defile momaka i roditeljski doček na kraju se pretvara u podivljalu komplikovanu mašinu za jedenje supe – briljantna glumačka etida!

Veselost i razigranost predstave i “lak prelazak” preko teških tema zahtev je podžanra kome pripada ova predstava. Naime, predstava Igra govori o tinejdžerima, ali je u suštini predstava namenjena čitavoj porodici i za svačiji ukus, i zato u njoj nema opasnosti da će izazvati neprijatne polemike. Nakon predstave Igra, a pre toga Moje i tvoje Borisa Liješevića, Večernja scena Pozorišta “Boško Buha” profiliše se kao vrsta teatra koju bismo mogli nazvati “porodično pozorište” – pozorište za (gotovo) sve generacije – od tinejdžera do penzionera, uz mogućnost da više generacija jedne porodice dođe zajedno na predstavu i posle provede prijatno veče u razgovoru o viđenom. Treba istaći da dve predstave osim različitih autora imaju i različit pristup pozorištu: Moje i tvoje je verbatim – tekst predstave je nastao na osnovu ličnih materijala glumaca, a Igra je bliže dramskom pozorištu. Ono što je dvema predstavama blisko i što ih određuje kao “pozorište za porodicu” jeste težnja da se različite generacije približe jedna drugoj gledajući predstavu, a ne razdvoje i podele oko različitog gledanja ne neko važno pitanje. Pozorište koje neguje najmlađu pozorišnu publiku (koju u pozorište dovode odrasli) postaje na taj način mesto na koje, sada, mogu da nastave da dolaze nekadašnja deca, ona koju su u to isto pozorište dovodili roditelji, pa i da “povedu” sa sobom mamu, tatu, baku, deku, ujnu, tetku, komšinicu… Sve one sa kojima bi rado razgovarali o odrastanju.