Beograd je u protekle tri i po decenije ugostio zadivljujući niz bluz velikana, od Madija Votersa i BiBi Kinga naniže, ali su se poprišta razmene plavih nota i uzburkanih osećanja neminovno s festivala i dvorana pomerala u klubove. Žilava, ne lako vidljiva bluz publika ove balkanske prestonice diše radio-talasima a zvanično se okuplja (oko svojih bendova) još od 1980, godine kada je naš pravi Veliki brat napustio SF-seriju. I sada je to jedna od šarenijih ekipa na terenu, uporno dolaze pivopije i plesači, gubitnici i propisni građani, gospoje i frikovi raznih uzrasta… Naravno, umesto par hiljada sada ih je par stotina, jedva za preživljavanje scene; uostalom, kao i efikasne demokratije.
Glavno vreme/mesto susreta s bluzom uživo već duže od godinu im je jednom nedeljno u prednjem, prijatnijem klupskom prostoru Studentskog kulturnog centra/SKC. Kroz taj Living Room neumorno protiču lokalne kopije velikih svetskih bendova, originali malih svetskih bendova, mladi i drugi domaći sastavi i sve tako, pa se bluz veče seljakalo, i evo ga neko vreme kao Stormy Monday – ponedeljkom, bez obzira na oluju. Zavidan napor organizatora povremeno urodi i iznenađujućim gostovanjem izvornih crnih veterana kao što su Šugar Miss You Blu, ili 93-godišnji Haniboj Edvards, ali pre neki dan sve je to premašeno.
Predrasuda da je bluz tužna i jednolična muzika jedno od opasnijih suočavanja ima s trbušastim belim čikicom koji se 1950. nedaleko Njujorka rodio i time postao Vojvoda (engl. Duke) a da kame ni kokarde video nije. Kao pretpubertetlija bluz je otkrio, prema sopstvenim rečima, okrenuvši B-stranu Maybellene, prvog singla Čaka Berija…a tamo Wee Wee Hours! Sa 17 je osnovao čuveni Roomful of Blues, posle 12 godina i dva LP-ja upraznio mesto koje će naslediti jedan od kasnije njegovih najcenjenijih kolega i povremeni saradnik, Roni Erl (Ronnie Earl). Roomful of Blues postoje i danas, Djuk je svirao kod Roberta Gordona, pa od 1990. nekoliko sezona/albuma u Fabulous Thunderbirds zamenjivao je Džimi (Li) Vona, a zatim opet krenuo u nepogrešivu solističku seriju. Tuce odličnih sopstvenih CD-a (za malog, kvalitetnog kanadskog izdavača Stony Plain; on-line i na-licu-mesta) potom, D. Robilard je i dalje na autorskom, izvođačkom i producentskom vrhuncu: priznat kao uzor čitavog naraštaja bluz gitarista sa Stivijem Rejom Vonom na čelu, odgovoran je za novija ili povratnička ostvarenja zadivljujućeg spiska veterana (Rut Braun, Džej Mekšen, Džimi Viterspun, Bili Boj Arnold, Rosko Gordon). Upliće žice s legendarnim svingerom Herbom Elisom, a i sa starim Madijevim sviračima, Bob Dilan ga je zvao na svoj Time Out Of Mind 1997, a Tom Vejts na svoju turneju 2006. Vrhunskih specijalizovanih nagrada ima valjda više nego što je težak, a ipak i dalje sa prirodnim smeškom nastupa i do 250 večeri godišnje!
Tako je u okviru evropske turnejice (24 svirke za 28 dana, uglavnom na točkovima) put od Mađarske ka Italiji ‘premostio’ pomoću dva pojavljivanja, u Novom Sadu (Pozorište mladih) i u gradu koji ima više kandidata za svog načelnika nego ikad dok su o tome glasali njegovi stanovnici. Ulaznice po 1200 din.– rasprodate. Kasno uveče u Dnevnoj sobi vrućine je sve više a kiseonika manje. Kvintet Djuka Robilarda za dva uobičajena klupska seta – svaki duži od sat vremena – probija se iz golubarnika za odmor u onaj za svirku. Ispred mlađe trojke bubnjevi-bas-gitara-klavijature kao impozantan vratar stoji Djukov stari pajtos iz Roomfula, Dag Džejms (Doug Mr. Low James), s bariton-saksom razmernog gabarita. U prvom delu dosta je svinga i jump bluza kao i kod Roomful of Bluesa, a Djukov glas negde između Dr. Džona (Dr. John/Mac Rebennack) i Toma Vejtsa naginje laganoj komici. Da ova mešavina potiče iz Nju Orleansa, vekovima jednog od najraznovrsnije popunjenih kazana kultura na svetu, utisak pojačava ‘najdublji’ saksofon ne samo noseći rifove nego i svaki put kad uplovi zvukom brodske sirene.
Posle pauze Djuk razvaljuje sopstvenom (She’s a) Real Live Wire, koje se ne bi postideo ni Dr. Feelgood na vrhuncu. Bez obzira na autorske domete kakav je npr. Love Made A Liar Out Of Me (takođe s albuma Exalted Lover, 2003, Stony Plain/Dixiefrog), okreće se dvostrukom prošlogodišnjem World Full Of Blues tj. svojim uzorima pa iz Luizijane simbolično prelazimo u Teksas. Nekoliko tačaka Ti-Boun Vokera (T-Bone Walker, šetač kojeg socijalisti nikad nisu otkrili a Robilard mu posvetio Blue World: Songs Of T–Bone Walker 2004) bez Stormy Monday, pa Votersova Gipsy Woman u kojoj Džejms dolazi do Misisipi–saksofona (usne harmonike), te dugi, spori Dyin’ Flu Alberta Kolinsa. Bez ijednog Fendera, Djuk svejedno ni sekund ne zvuči muljavo kao Pejdž ili kmezavo poput G. Mura. Living Room je redak klub zapravo bez bine, pa zvezda programa i publika ne samo da jedni drugima vide zenice, nego su im i u istoj visini. Nikakvo čudo da je Djuk onda svirajući zašao među golobrade rokere koji su netremice skidali trikove zanata.
Još jedan instrumental, Cookin’ s pokloničkog (Guitar) Groove–a–rama (2006, Stony Plan/Dixiefrog) dokusurio je zvanični deo da bi se prešlo u džeming, a Robilard pozvao na binu mlađe lokalne bluz-gitariste (iz Roosters, Di Luna…) koji su mu se predstavili na tonskoj probi itd. Pustivši da se rasviraju, očinski im je prepakivanjem njihovih deonica ukazao kako ima više načina da se odere mačka, pa npr. slušanje Čarlija Kristijana nije na odmet.
Kakvo veče, posebno za ljubitelje punokrvne gitarske svirke! Jer, par sati ranije, Australijanac Tomi Emanuel je u krcatoj dvorani KNU/“Kolarac“ (ulaznice do 2000 din.) oduševio kao i prošle godine na Guitar Art Festivalu („Vreme“ 839). Potpuno ispunjavajući, plemenit a zabavan doživljaj, total (akustična) gitara, novo značenje frazi „poznavanje sopstvenog instrumenta“.
