Ako je žanr teksta koji čitamo važan za način na koji ga čitamo – a jeste, roman drugačije čitamo od filozofskog teksta – onda nije bez značaja ni kojoj vrsti štiva pripada knjiga Radeta Kuzmanovića Zimska šetnja. Problem je, međutim, baš u tome, u žanrovskoj neodredivosti najnovije Kuzmanovićeve knjige: nit je riba nit devojka, ama je i jedno i drugo. Ukoliko je reč o romanu, onda je sve u redu, znamo na čemu smo: kao što je poznato pisci fantaziraju, lažu, u ime um(j)etničke slobode pišu svakojake nesuvislosti, pa koga god da je Kuzmanović u svome romanu potkačio to je tek u funkciji fikcije, nikom ništa, psi laju a karavani prolaze. No, ako je reč o eseju (ili esejima), što bi značilo da sličnost sa „stvarnim“ osobama i „stvarnim“ događajima nije slučajna (nego sasvim namerna), onda je stvar malo čupavija, naročito uzimajući u obzir da Kuzmanović nastavlja „hiperrealističku“ tendenciju imenovanja likova započetu u svojim prethodnim zbirkama priča i romanu Košulja iz 2005, naime on svojim likovima daje ista imena i prezimena koja nose i osobe u „stvarnom“ životu, njegovi se likovi isto oblače, na isti način govore, jednako se ponašaju ili pišu, jedu ista jela kao i svet identičnog imena, prezimena, oblačenja i gastronomskih navika izvan Zimske šetnje. Ovim ne samo da se iznova otvara problem granice između esejističkog i književnog izraza, nego se zaplet, da tako kažemo, spušta međ’ narod, postaje nezgodan, jer u Kuzmanovićevoj knjizi pred našim očima promiče tout Belgrade sa okolinom: pred nama će prodefilovati zamašna povorka predvođena, recimo, Desankom Maksimović sa sve šeširom i Oskarom Davičom sa sve inspiracijom, potom Bogoljub Karić sa familijom, Matija i Bećković obojica sa familijom, pa do, recimo, Miloša Vasića (singl) i Božidara Đelića (takođe singl) (da oprosti onih stotinak likova koji ovde nisu pomenuti). Ako bismo, dakle, znali kome rodu pripada ova Kuzmanovićeva knjiga, nekako bismo je mirnije čitali, znali bismo, naime, kako da je čitamo: opušteno il’ stegnuto, kao razbibrigu il’ opačinu, kao fikciju il’ fakciju, priču ili dokument. Ovako, međutim, u svojoj žanrovskoj neodređenosti i neodredivosti, ova nas i ovakva knjiga neće nikako uspokojiti, neće nas pustiti na miru bez obzira na „zadovoljstvo u čitanju“ (zadovoljstvo bi, naravno, moglo da izostane ukoliko bismo se pronašli međ’ pripovedaču manje simpatičnim likovima, ali to su već rizici javnosti). Kuzmanović ne da ne umiruje, on bije. Svojom vižljastom, gipkom, ali kao nit korbača čvrstom rečenicom, on precizno bije po mestima gde najviše boli: bije po jeziku i proizvođačima jezika, piscima i pesnicima pre svega, ali i po jeziku koji proizvode političari, institucije, teoretičari i novinari. Glavni junak je, da ne bude zabune, jezik. Zimska šetnja je, utoliko, nesvakidašnja mešavina esejističkih sekvenci i literarnih deonica, jezičke analize i upečatljivih slika, (samo)ironijskih eskapada i šokantnih svedočenja o brižno skrivanim besramnostima ovdašnjim, saosećajna nežnost i bezobzirna grubost, književna kritika i politički stav, jednom reči: dekonstrukcija. Sve to na istom mestu okuplja, drži zajedno, takođe jezik, ali ovoga puta jezik Radeta Kuzmanovića, pre svega njegova rečenica kakvom danas na srpskoj književnoj sceni ne piše niko.
U kolopletu likova i događaja naletećemo na urnebesnu epizodu u kojoj se mladi i još ne toliko ugledni (uglednim će postati kasnije) profesor Bogdan Popović zatekao ispod haljine buduće kraljice Drage Obrenović, sve u cilju proučavanja zapisa na njenoj podvezici, da bi u tom naučnom poduhvatu, praćenom sve šumnijim disanjem za književnost zagrejane gospođice, gos’n Popović bio nemilosrdno interuptiran upadom Dragine porodice na mesto naučnog istraživanja. Taj interuptus bitno će odrediti sudbine obaju aktera: Draga će biti isečena sabljama i bačena kroz prozor, dok će Bogdan, slomljena srca, utehu potražiti u Parizu i nauci. Na fonu te epizode, pak, pripovedač će analizirati ne samo lik, no i delo uglednog Profesora, u kojoj analizi Profesor uopšte ne prolazi dobro. E sad, kakve to veze ima sa običajem Miroslava Miškovića, najbogatijeg, jel’, Srbina, da na gala večerama sa uglednim i bogatim zvanicama, uza sve zamislive đakonije na svetu, naručuje (priča se) pljeskavicu? Nema nikakve. Ali u Kuzmanovićevom sočinjeniju se, odnekud, izrazito lepo slaže. U koricama iste knjige često susrećemo već pomenute pesnike, Matiju i Bećkovića, u vrlo različitim i krajnje neočekivanim sitovacijama – Bećković, recimo, u nekoj nedođiji jaše na metku sve potcikujući, kao onaj ludi general na bombi iz Kjubrikovog filma „Dr Strejndžlav“, u letu se preobražava u Matiju, da bi nešto kasnije (ili ranije) Matijini (ili Bećkovićevi?) stihovi bili podvrgnuti jezičkoj analizi. O kome god da govori, u stvari, bilo koga da imenuje, pripovedač govori o njegovom jeziku. O jeziku govori čak i kada nam se čini da naprosto opisuje događaj: zapis „Beli i smeđi Venčanci“, u kojem nas šturo obaveštava da su za vreme Drugog svetskog rata beloputi stanovnici Venčana „menjali“ sto beloputih talaca, što su ih okupacione snage bile namenile za streljanje, za sto tamnoputijih zemljaka, naime Cigana, koji su naravno i pobijeni, i ta skrivena i potpuno besramna epizoda iz srpske istorije takođe je kritika jezika, onog potuljenog, gnusnog jezika koji ne postoji da bi bilo šta rasvetlio, nego da bi skrio, odagnao sramotu od sebe i svojih, da bi zaboravio, lagao i mrzeo zbog sopstvene nemoći.
Kuzmanovićeva knjiga je pre svega i iznad svega knjiga o jeziku koji izdaje sebe samog. U trenutku kada se jezik podredi nejezičkim (višim) interesima (državnim, nacionalnim, dnevno-političkim, finansijskim, društvenim…), on istog časa, nezadrživo, neumitno, počinje da ponire, da se stropoštava, da (pro)pada. Naš ga pisac presreće baš tada. Bez pardona, na trenutke neodoljivo duhovito, uzdajući se u sopstveni, besprekoran jezički izraz, Kuzmanović razara jezičke (polu)tvorevine koje se bestidno šepure po srpskoj javnoj sceni, ne obazirući se na to ko ih je potpisao, ne hajući za čaršijski bruj i pacovske kanale.
Na ovako lekovitu knjiga srpska književnost čeka još od Časa anatomije Danila Kiša. Lek je tu. Sada ga, onako gorkog, još valja progutati.
