Pijanstvo u tekstu

Knjige dramskih tekstova, pojedinačnih ili izabranih/sabranih, od jednog autora ili više njih, antologijske ili panoramske, odavno nisu u žiži javne pažnje, čak ni unutar sve manjeg ostrvceta tzv. kulturne javnosti: dramska književnost kao da je sve manje prepoznavana kao književnost, a sve više kao puki, u svakom smislu neobavezujući verbalni predložak za stvaraoce pozorišnih iluzija. Verovati u to da je dobar dramski tekst pre svega dobra literatura, to jest da ono što ne funkcioniše „na papiru“ po svoj prilici neće mnogo bolje delovati ni na sceni, kanda je danas staromodno. Pa ipak, estetske i intelektualne mode i trendovi su jedno, „bazična“ realnost je drugo. To jest: nema danas manje dobre dramske književnosti nego ranije – samo je možda manje u centru pažnje. I nije danas manje smisleno čitati dobru dramsku literaturu nezavisno (dakle: pre, posle, umesto etc.) od pozorišne realizacije nego što je to bilo ikada ranije.

„Nova“ ruska dramaturgija, ona iz postsovjetskog perioda, recimo, oduševljava, zapanjuje nas i na najbolji mogući način oneobičava naše čitalačko iskustvo – i sve to ništa manje nego nova ruska proza, nego svi ti Peljevini, Sorokini, Jarkeviči, Stogovi… Prevodilac Novica Antić, okreni-obrni, ima velike zasluge za to što je nova ruska drama i ovde pozorišno vrlo prisutna, jer je svojim dvema antologijama, „Gvozdeni vek“ i „Vreme kiseonika“, objavljenim u Zepter book worldu, sjajno predstavio nove naraštaje ruskih dramskih pisaca, od kojih su mnogi postali nezaobilazni „začin“ srpskih repertoara: Nikolaj Koljada, Ksenija Dragunska, braća Presnjakov, Vasilij Sigarjev…

Sada je na red došao treći tom ovog kontinuiranog prevodilačko-antologičarskog poduhvata, a s njim, dakako, i the next generation: knjiga Iluzije – nove ruske drame (L.O.M. Beograd 2017), sa jedanaest komada sedmoro autora, od kojih je šestoro – slobodno se može reći – sasvim ili gotovo sasvim nepoznato našoj publici. Knjigu otvaraju tri drame Ivana Viripajeva, i on je svojevrsni „link“ s prethodnim tomovima, garant kontinuiteta koliko i evolucije: u ovom je nizu već bio zastupljen, a i vrlo je igran na ovdašnjim scenama, kroz komade Kiseonik i Život br. 2. Štaviše, ovaj je put pozorište prestiglo knjigu, jer su Viripajevljevi komadi Pijani i Iluzije već neko vreme na beogradskom repertoaru, s mnogo uspeha, naročito Pijani, koji su ovenčani i glavnom nagradom Sterijinog pozorja (u poslednjoj godini pre nego što je trust palanačkih genija uspeo da istera svoj vlažni san o „festivalu domaćeg teksta“ kao (o)tužnoj merici ključnog, uz Bitef, srpskog pozorišnog festivala). O Pijanima je, povodom premijere, naš pozorišni kritičar rekao i ovo: „Pijane je Viripajev napisao po narudžbi pozorišta Schauspielhaus iz Diseldorfa, imena likova su nekako neodređeno ‘zapadna’, baš kao i mesto radnje, nedefinisana (hiper)urbana sredina kojom glavinjaju japiji i oni koji bi rado da to budu, umetnici i oni kojima se čini da to jesu, sumnjivi i privremeni dobitnici i nesumnjivi i trajni gubitnici životne lutrije (novčane, ljubavne, zdravstvene). Vreme je sadašnje, (pre)zreli kapitalizam u jednoj od svojih upečatljivijih kriza, ali Viripajev to više rubno konstatuje, ne zanima ga da drvi po toj ziheraškoj temi, nego se, naizgled onako ‘stereotipno ruski’, okreće stanovitom metafiziciranju koje bi možda bilo i prenaglašeno da ga je pisac stavio u matični, ruski kontekst, jer bi, lako je moguće, delovalo prenagaženo. Ovako, baš ta lociranost u epicentar jednog navodno vrlo racionalnog sveta, uz istovremenu, makar vrlo privremenu, izmeštenost doslovno svih protagonista iz sveta treznih i trezvenih ljudi koji pokorno slede svoje tvrdo ušančene životne agende, jedan je od ‘začudnih’ efekata koji rade za komad.“ O Iluzijama, takođe povodom beogradske premijere, naš je teatarski kritičar – oprostiće(te) mi, nadam se, što ga izobilno citiram – primetio i ovo: „Sižejno, Iluzije su milion puta viđena stvar, ili tačnije – takve bi bile da ih ne piše neko kao Viripaev. Dva ostarela bračna para na izmaku života, samrtne ispovesti i priznavanja sopstvenih neverstava i ostalih prestupa, preispitivanja vlastitih života i zabluda, makar i po cenu da se u konačnoj reviziji ispostavi da su život i zabluda (ili iluzija) – jedno te isto. Par 1 i Par 2 bili su odani jedno drugom, a međusobno su bili prijatelji, ali – je li sve to bilo baš tako? Ko je koga varao a ko se samo naknadno dosetio da izmisli sopstveni prestup u partnerovim očima, spasavajući svoj ponos, ili ko zna šta? Bez tog dodatnog zavrtnja u ‘iluzionizmu’, bez toga da ne samo fasada monogamnog braka, nego i njegova suprotnost, može biti čista iluzija, to bi više bio herc roman nego Viripaev, a ovako, to je prigoda za lucidno, pitko, no ne i plitko razmatranje o čemu govorimo kad govorimo o ljubavi.“ Naposletku, u knjizi je i Viripajevljeva duodrama Sunčana linija, ne naročito ambiciozno, kamoli inventivno, ali elokventno, vešto, razigrano zalud-raspetljavanje ljubavno-bračnih zavrzlama (supružnici se zovu Barbara i Verner: još jedan „simptom“ internacionalizacije ovog dramskog opusa), koje lako možete zamisliti kao dugovečni hit na našim scenama, uz odgovarajući glumački par i diskretnu režiju… Bajdvej, to što se pisac ovde pojavljuje čas kao Viripajev, a čas kao Viripaev, otuda je što je i u samim prevodima, ili u teatarskim programima, to „j“ nepostojano, izniče i uvire po nekom nama nespoznatljivom redu.

Žanar Kuseinova (Kazahstan 1982) zastupljena je dvama komadima, poetskom radio dramom Ptica u džepu, brutalnom i nežnom, fragmentarnom ali besprekorno vođenom, o odrastanju u svetu u kojem ništa „normalno“ nije normalno, i lirskom minijaturom Jednom, u kojoj se pojavljuje isti glavni ženski lik poznat nam iz prethodne drame. Jezero Mihaila Durnjenkova niz je mračnih slika iz sadašnjice ruske „međuklase“ posttranzicijskog doba. Samo dobro Ženje Kokšarove duhovit je, lucidan i vrlo „postavljiv“ (auto)portret umetnice u mladosti, pod stalnom pretnjom utapanja u moru tople, domaćinske malograđanštine, najčešće iskazane kroz zagušljivu ljubav bližnjih, koji, dakako, imaju svoje kolekcije tajni i laži… Galateja Irine Vaskovske je distopija – recimo, u dalekom srodstvu sa Sorokinovom Manaragom – smeštena u Rusiju u kakvoj bi sve ono što današnje rusko društvo inače krasi bilo dovedeno do krajnjih logičkih konsekvenci; Ruska smrt iste autorke perfektno je razrađen trio likova s one strane očaja, mada sve mikofo, uz kolače i samovar – jedan od vrhunaca ovog izbora. Spojleri Marije Ognjeve – dramsko žensko pismo udobno i kreativno smešteno u vreme internetske (para)komunikacije. Na kraju, Bez traga nestao Jaroslave Pulinovič, možda je i najdragocenije otkriće ovog izbora, potresni, brutalni izveštaj iz pakla, koji pak mnogo liči na ruski, ali ne samo ruski savremeni život. Koliko je samo Dostojevski prevaziđen s onom o dečjim suzama: ne, ova deca neće više ni plakati, njihova je izgubljenost otišla mnogo dalje, mnogo dublje od toga.

Iluzije su svakako među dragocenijim knjigama koje su se prošle godine pojavile kod nas. Četiri stotine i pedesetak strana, sedmoro sjajnih autora u naponu kreativne snage; i gle, osim Viripajeva još samo jedan muškarac. To nije rđavo, naprotiv: ruska je kultura na svoj način vrlo mačistička, ali ove autorke za to ne mare, niti kukaju uprazno, već uspostavljaju novu, po svojim pravilima. Valjda će naši pozorišni upravnici i upravnice nastaviti s dobrom tradicijom promovisanja u zvezde autora koje izabere Novica Antić? Hajde da ih ohrabrim odagnavajući njihov najveći strah: bez brige, braćo i sestre, slobodno navalite, nema tu ništa protiv Vučića.