Nekada je umor bio znak da je dan završen. Danas je umor češće dokaz da nismo dovoljno dobro organizovali sopstveni život. Ako smo iscrpljeni, znači da nismo pravilno rasporedili obaveze, nismo dovoljno efikasni, nismo dovoljno disciplinovani, nismo dovoljno radili na sebi. Čak je i odmor postao zadatak: treba spavati kvalitetno, oporavljati se pravilno, disati svesno, smanjiti stres, popraviti rutinu, optimizovati san. Sve ono što je nekada pripadalo noći, prekidu, nemoći tela da još jednom odgovori na svet, sada je vraćeno u režim upravljanja.
Spavanje je možda poslednja nepristojnost koju telo uporno čini sistemu. Dok spavamo, nismo dostupni. Ne odgovaramo. Ne proizvodimo. Ne reagujemo. Ne objašnjavamo se. Ne popravljamo utisak. Ne učestvujemo u panici. Ne zauzimamo stav. Ne branimo se. Ne dokazujemo da smo korisni. San je mali skandal za svet koji od nas traži da budemo stalno budni, stalno prisutni, stalno spremni.
Zato pitanje sna nije samo pitanje zdravlja. Ono je političko pitanje.
Džonatan Krejri je savremeni kapitalizam opisao kao režim 24/7: svet bez noći, bez legitimnog prekida, bez vremena koje nije odmah otvoreno za rad, potrošnju, komunikaciju, nadzor, produktivnost ili samousavršavanje. Noć više nije zaista noć ako je samo drugi deo radnog dana, ako telefon svetli pored kreveta, ako se i nesanica pretvara u priliku da nešto proverimo, bacimo pogled na “pametni sat”, odgovorimo, kupimo, pročitamo, iznerviramo se, uporedimo se, okrivimo sami sebe.
Hartmut Rosa govori o društvenom ubrzanju: sve se kreće brže, sve se menja brže, sve traži brži odgovor, ali mi nemamo više vremena. Naprotiv, što je svet brži, to je osećaj kašnjenja veći. Tehnologija nam nije poklonila vreme; ona je često samo povećala očekivanje da budemo odmah dostupni. Odlaganje odgovora postalo je gotovo moralni problem. Ne javiti se odmah, ne znati odmah, ne reagovati odmah, ne biti raspoloživ odmah – sve to danas lako zaliči na krivicu.
U takvom svetu mišljenje se ne zabranjuje. Ono se iscrpljuje.
To je možda jedna od najtiših formi savremene autoritarnosti. Niko nam nužno ne kaže: nemoj misliti. Dovoljno je da se od nas stalno traži da reagujemo. Da budemo budni. Da pratimo. Da budemo informisani. Da budemo ogorčeni. Da budemo precizno raspoređeni: za ili protiv, naši ili njihovi, normalno ili nenormalno, izdaja ili lojalnost, opasnost ili zaštita. Ubrzani subjekt sve manje misli, ne zato što je glup, nego zato što mu se oduzima vreme potrebno za mišljenje.
RITAM MIŠLJENJA
Mišljenje nije samo kognitivna operacija. Ono zahteva ritam. Zahteva pauzu, odlaganje, unutrašnji razgovor. Zahteva noć, u doslovnom i metaforičkom smislu. Zahteva pravo da se afekt ne pretvori odmah u reakciju. Jer tamo gde nema vremena između povrede i odgovora, povreda lako postaje osveta. Tamo gde nema vremena između straha i suda, strah lako postaje mržnja. Tamo gde nema vremena između informacije i razumevanja, informacija lako postaje oružje.
Zato fašizacija života ne mora da počne maršem. Može početi ritmom. Neprekidnom budnošću. Stalnim stanjem uzbune. Proizvodnjom neprijatelja koji se smenjuju takvom brzinom da više ne stižemo da pitamo ko ih je imenovao, zašto baš sada, kome služi taj strah, čiju povredu preusmerava i koju stvarnost prikriva.
Fašizam, naravno, nije isto što i umor. Niti je svako ubrzanje fašizam. Ali autoritarne politike odlično rade sa iscrpljenim ljudima. Iscrpljenom čoveku lakše je ponuditi krivca nego objašnjenje; naredbu nego mišljenje; vođu nego politiku; čistotu nego konflikt; sigurnost nego slobodu. Autoritarnost je često zapravo obećanje odmora od demokratije. Neko će konačno odlučiti. Neko će preseći. Neko će uvesti red. Neko će reći ko je problem. Neko će nas osloboditi od nepodnošljive složenosti života sa drugima.
Tu se san susreće sa antifašizmom.
Antifašizam se obično zamišlja kao budnost. Kao oprez. Kao stalna spremnost da se prepozna opasnost. I to je tačno: postoje trenuci kada treba biti budan. Ali ako je čitav život pretvoren u budnost, onda budnost prestaje da bude politička vrlina i postaje režim iscrpljivanja. Stalno mobilisani subjekti nisu nužno slobodni subjekti. Često su samo dovoljno umorni da pristanu na najbrže objašnjenje.
Zato antifašizam danas mora braniti i pravo na san. Ne kao povlačenje iz politike, ne kao privatni luksuz, ponajmanje kao wellness savet, nego kao pravo na prekid. Pravo da se ne bude neprekidno raspoloživ za komandu, tržište, platformu, partiju, paniku, javnost, moralni obračun. Pravo na san je pravo da život ne bude sveden na funkciju.
San nas podseća na ono što autoritarni poredak ne podnosi: da telo nije mašina, da subjekt nije samo volja, da život nije potpuno upravljiv, da postoji vreme koje ne možemo do kraja disciplinovati. U snu smo zavisni, ranjivi, neproduktivni, nejasni. Spavanje je mala škola ne-suvernosti. Svake noći, čak i kada loše spavamo, telo nas podseća da ne vladamo sobom onoliko koliko bismo želeli, u svakom slučaju manje nego što to od nas zahtevaju tržište, nacija, porodica, institucije, aplikacije i sopstvena savest.
VOJNICI OGORČENOSTI
Možda je zato prezir prema umoru toliko politički važan. Društvo koje ne može da prizna umor, ne može da prizna ni ranjivost. A društvo koje ne može da prizna ranjivost, lako počne da prezire one koji ne mogu da izdrže. Slabi, spori, bolesni, siromašni, stari, neproduktivni, neprilagođeni — svi oni postaju dokaz navodne opasnosti po red. Okrutnost se tada može predstaviti kao realizam. Nebriga kao odgovornost. Empatija kao slabost. Solidarnost kao sentimentalna greška.
Zato spavanje nije bekstvo iz sveta. Ono može biti način da se svetu ne prepustimo u obliku koji od nas traži samo reakciju. Spavati znači obnoviti minimalni uslov mišljenja: prekid. Zastati pre nego što odgovorimo. Ne znati prebrzo. Ne pretvoriti odmah strah u mržnju. Ne dozvoliti da nas svaka povreda pretvori u vojnike sopstvene ogorčenosti.
Antifašistička pedagogija, ako danas još znači nešto, morala bi biti i pedagogija noći. Učenje da se ne pristaje na ucenu neposrednosti. Da se između afekta i suda napravi prostor. Da se ne živi stalno u stanju mobilizacije. Da se ne prezire umor. Da se slabost ne prevodi odmah u sramotu. Da se politika ne prepusti ritmu koji proizvodi samo paniku, neprijatelje i komande.
Pravo na san je pravo na nefašizovani život. Pravo na noć u svetu koji hoće neprekidnu svetlost. Pravo na tišinu u svetu koji svaku tišinu pretvara u sumnju. Pravo na neodgovaranje u svetu koji svako neodgovaranje tumači kao krivicu. Pravo na slabost u svetu koji slavi tvrdoću. Pravo na sporost u svetu koji misli da je brzina dokaz istine. I progresa.
Ako fašizam počinje tamo gde ljudi žele kraj kompleksnosti, antifašizam počinje tamo gde obnavljamo uslove da kompleksnost ponovo postane podnošljiva. Za to je potrebno vreme. Potrebna je noć. Potreban je san. Potrebno je pravo da život ne bude stalno spreman za zapovest.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
